Luzicki Srbi

[brue]

Лужички Срби, њихова историја и култура

Лужички Срби, најмање словенско племе, живело је до уједињења обе Немачке у Источној, а данас у Савезној Републици Немачкој, у области на истоку од Берлина према пољској граници, на југоистоку према чехословачкој граници до Дрездена. Деле се на две области, које су у свом историјском животу биле највећим делом раздвојене, а самим тим су живеле и развијале се под различитим политичким и друштвеним условима. То су Горња и Доња Лужица, од којих је прва била у саставу Саксоније, у нешто бољим условима, а Доња у Пруској, у горим. Језички припадају групи западнословенских језика и деле се на две, по некима, говорне варијанте, горњолужичкосрпску и доњолужичкосрпску, али је то један народ и један језик. Верски су подељени на католике и протестанте. До Другог светског рата писали су готицом и латиницом, данас само латиницом. Има их још око 100.000, и то је све што је остало кроз векове од бројних племена која су се током сеобе народа од II до IV века била населила на граници Источноримског царства као миран земљораднички и сточарски народ.[1] Око 500. године они су самостална политичко-војна целина са својим жупанима и војводама, који би се пред опасностима и ратовима на краће време уједињавали, а после опет остајали раздвојени све до појаве Германа и њихових освајачких похода.

Данас је етнички најбоље очувана Горња Лужица, јер су за њу у Саксонији били нешто бољи услови. Центар њиховог политичког и културног живота је град Будишин (Bautzen). У свим областима Лужице они данас живе с бројно надмоћним Немцима, који су током векова били овамо систематски колонизовани. После последњег рата међу њих су насељени Немци протерани из граничних чешких области Судета. И још један разлог што више скоро нема чисто српских насеља јесте експлоатација површинских наслага мрког угља, који се налази испод вековних српских насеља. Села су уништена, становници расељени у градове међу Немце, где су у мањини, а на њиховим баштама, воћњацима и њивама никао је џиновски комбинат Црна пумпа.

Они себе називају Србима: Serbja, Serb, Serbowka а, а нас Južni Serbja. Са њихових првобитних насеобина насилно су сатерани у простор између Лабе и капија Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они својим вредним рукама у већем делу претворили у убав крај.

Лужичке Србе су сачињавала бројна племена, од којих су били најзначајнији Милчани и Срби, па Ободрити, Љутићи, Велети, Гломачани, Стодорани и др. У VII веку жупан Дерван, dux ex gente Surbiorum, пришао је Самовој држави, а у VIII и IX веку дошло је до спајања неких племена у циљу одбране, али после завршетка борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) они би се поново раздвојили и тако разједињени, не стигавши ни да формирају своју државу, падали један за другим као плен франачких и германских феудалаца у њиховом напредовању на исток. Па ипак, овај миран народ срчано је и упорно бранио своју земљу и слободу и задавао велике бриге освајачима. Тако неки историчари тумаче да су име племена Љутића добили зато што су били љути борци и задавали непријатељу страх. Тако су нпр. освајачи предвиђали да ће борба око српске тврђаве Гане бити лака и завршити се за два дана, а она је трајала читавих двадесет дана. На њеном месту подигли су град Мајсен, који им је послужио као база за нападе и пут за немачку даљу експанзију. Карло Велики је 805. године, да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио Limes sorabicus, појас у коме се оружје није смело продавати Србима. Овај limes није представљао етничку границу. После победа освајачи су својим војницима дозвољавали као награду да могу пљачкати, палити и убијати све одрасле, а остале одводити у ропство и често их продавати као робље. Тако су се завршавали сви порази Срба у биткама за слободу, устанци и буне, којих је, било ко да је њима владао, кроз векове бивало много. Нарочитом окрутношћу истакао се гроф Геро, који је на свиреп и понижавајући начин посекао свих седамдесет заробљених локалних жупана. Да нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој се каже: ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска.[2] Читава два века трајала је немачка феудална експанзија, али разједињена племена падала су у ропство после тешких и крвавих борби, тако да су у Х веку покорени најпре Лужичани, затим Милчани, а до краја века била је освојена сва лужичкосрпска земља.

Историја Лужичких Срба је трагична и компликована, тако да се може поставити и питање како су опстали, како су се уопште одржали. Они су врло често мењали господаре, који су их понекад поклањали за ратно савезништво, размењивали, продавали, давали у мираз кћерима, а народ је бивао десеткован и тешко трпео. После повлачења војске остајала су попаљена и опљачкана насеља, преостало становништво умирало је од глади и куге, тако да се дешавало да није остајало ни живе душе у низу села. Од XII века освајачи су почели безобзирну колонизацију, дајући при том колонистима већа права и повластице. У почетку су се досељеници као мањина славизирали, али како је власт то систематски чинила, а чинила је то и црква, стварана је неједнакост и мржња међу њима. До XVI века Срби су имали нека своја права: своје жупане, неку врсту судија, при земаљском суду своје заступнике.

Као и остали Словени, и Лужички Срби су у прво време били многобошци и имали су своје главне богове као Сварога, Живу, Перуна, Громовницу и друге мање. За време заједнице са Моравском кнежевином међу њима су ширили хришћанство ученици, Ћирила и Методија, али је утицај немачких мисионара био јачи, често безобзиран и груб, јер су Срби своју веру и своје богове бранили исто тако упорно као и своју земљу. Верски мисионари морали су у почетку проповедати на српском, пошто народ није знао туђ језик, па је стога цар Ото I у Магдебургу основао школу за будуће мисионаре где се морао учити и српски језик. Због великог отпора бискупи су наговарали Немце да се насељавају међу ове пагане јер је говорили су, њихова земља богата. Основани су многи манастири, који су често били и расадници германизације.

Једно време Лужица је потпадала под Пољску и Чешку, али то није имало никаквог значаја за живот овог народа, јер су сви феудалци штитили само своје интересе. Тако је, на пример, пољски кнез Мњачко 1030. године уништио 100 српских села за одмазду. Србима је било забрањено да се насељавају у градове, само по изузетку у подграђа и предграђа где им се дозвољавало да буду сукнари, тесари, рибари, али без права, или, с изузетком, да ступају у цехове. Први докуменат писан на лужичкосрпском језику јесте текст заклетве из XVI века која се полагала при ступању у цех.[3]

Године 1400. дошло је до побуне будишинских занатлија, које је предводио Србин, сукнар Петар Прузлица. Побуњеници су истерали председника општине, преузели власт и заузели складиште муниције, али је буну угушио чешки краљ Вацлав IV уз помоћ племства; вође је осудио на смрт, а породице протерао из земље. Када су касније хусити опседали Будишин да би га заузели, Србин, пастир из оближњег села, Петар из Пшешица хтео је да им помогне да уђу у град, али је ухваћен и као издајник исечен начетворо. Његова глава уклесана је за опомену изнад улаза у гробље звано Миклавшк, где су сахрањени најзначајнији представници Срба из Будишина.

И тако је то у историји Лужичких Срба трајало вековима. Али у исто време у тим трагичним, тешким и судбоносним ситуацијама има и других примера.

У доба хуманизма истакло се неколико њих од оно мало српске интелигенције која је ипак својом ученошћу импоновала и времену и народу коме је припадала. Кашпор Пеуцерус, који се јавно изјашњавао као Србин, због напредних идеја је осуђен на 11 година; успешно се бавио математиком, астрономијом, медицином, филозофијом и написао хронику града Будишина. Јан Рак (Ragnus) био је професор у Витембергу, песник и писац, Јан Богас (Bokasius) доктор филозофије и песник. Јан Солфа лекар и писац медицинских књига. Други су стицали звања магистара, доктора теологије и заузимали високе положаје као декани, ректори теолошких школа у Немачкој, Пољској и Чешкој.

Реформација, која је у себи садржала поред политичких и економске елементе, проширила се скоро на целу Лужицу и сачувала национални карактер бранећи националне интересе. Лутеранство, које је у принципу захтевало употребу народног језика у цркви, било је против употребе српског језика, јер се Лутер веома ружно изражавао о њему. Тек после његове смрти српски свештеници су почели уводити српски језик и отварати школе. Први превод Новога завета, од Миклавжа Јакубице, појавио се 1545; додуше, остао је у рукопису, као и катехизис од Албина Молера и песмарица Вацлава Варихиуса, али су сачувани у преписима.[4]

У XVI веку настављају се и даље побуне економске природе. У округу Лукова 1548. устаници су успели да уведу своју самоуправу, поставе свог краља, укину кулук н данак, али је на крају и овај покушај крваво угушен. Ређали су се ратови, који су сви прешли преко лужичких земаља: тридесетогодишњи, седмогодишњи, Наполеонови, Први и Други светски рат. После ратова следили су помор и празна села, а затим поновне колонизације Немаца. Са колонизацијом појачавала се и германизација: Србима је забрањивано да у породици и у кући говоре својим језиком, да носе своју ношњу, те се тако мушка ношња сасвим изгубила, девојке нису смеле да носе никакав накит, мушкарци кожне ципеле, следила је за то казна. У Доњој Лужици је још горе, чак се ни брак није могао склопити ако млади нису знали немачки. Занатлије су истериване из цехова, народ је примораван да иде у немачке цркве - да би и на тај начин заборавили свој језик, а ако би потписали заклетву, желећи да живе и раде у граду, аутоматски су превођени у Немце. Па и поред тога народ је дизао буне, народ је живео и сачувао се. Црква је са своје стране помагала племство тумачећи то бригом за српске душе, док је у ствари настојала да их научи покорности и спречи отпор против феудалаца. Поменућемо још једног устаника и зато што данас постоји опера посвећена њему. Србин Јан Чушка предводио је устанак 1794. против кога је Фридрих Виљем I употребио редовну војску и коњицу, похватао свих осамнаест сеоских вођа и осудио их на доживотну робију. Остале су само поносне речи Јана Чушке, које се нису обистиниле: "Данас нисте власт ви, већ ми!"[5]

Ипак, доба просветитељства дало је неколико значајних српских научника: историчар Георг Кригач на латинском је написао 1675. расправу о Србима (De Serbis, Vendorum natione vulgo dictis Die Wenden). Свештеник Јан Хојнан добио је од папе титулу poeta laureatus, а написао је а граматику доњолужичкосрпског језика. Иако ништа од овога није могло бити штампано, сачувано је ипак у многим преписима. Михал Френцел дочекао је 1697. руског цара Петра Великог поздравом на матерњем језику јер је био свестан свог словенског порекла и сродности с осталим Словенима. Он је превео Нови завет 1706, а његов син Абрахам саставио је велики етимолошки речник словенских језика, описао народне обичаје, ношњу итд.

Међу истакнутим католицима вреди поменути Јакуба Тицина (1656-1693), који је погинуо у аустријској војсци под Београдом 1693; написао је горњолужичкосрпску граматику и издао је у Прагу Principia linguae wendicae, quam alium wandalicam vocant, а Јуриј Хавштин Свјетлик оставио је у рукопису превод целе Библије и опширан латинско-српски речник. Прве новине - Serbow kurjer a powedar - покренуо је радник Јан Дејка 1809. Оно што карактерише скоро целокупан рад Лужичких Срба за свој народ јесте пожртвованост појединаца, национално свесних људи, који су све своје снаге посветили националном раду, често дајући и свој иметак. Понекад су им помагали и племенити Немци.

У Згоржелцу (Gorlitz) основано је 1779. друштво Oberlausitzer Geselschaft der Wissenschaften, које је извршило велики утицај како на немачку тако и на српску интелигенцију тога времена. У духу просветитељске толеранције, неки су немачки чланови овог друштва са видним симпатијама изучавали лужичкосрпску културу и језик, трудећи се да скрену пажњу на тешку судбину овог народа. Друштво је помогло и покренуло сакупљање и објављивање прве антологије српских народних песама, капиталног дела, у два тома, заједно са немачким преводом, 1841. и 1843, које је припремио Арношт Смолер уз малу помоћ Кристијана Кнаута, члана истог друштва. Друго значајно дело написао је Немац Карл Густав Антон (1751-1818), космополит и слободни зидар, који се од младости интересовао за Србе. То је дело о словенским старинама Erste Linien eines Versuches uber der alten Sloven, Ursprung, Gerbrauche, Meinigungen und Kentnisse, 1781, које ни данас није изгубило од свог значаја, као и друго дело о језику Etvas uber die Oberlausitzer wenische Sprache, штампано у Лајпцигу 1797. Разуме се да су охрабрени овим почели писати и радити и сами Срби, као Јан Хорчански, Самуел Поник и други. На овај начин је просветитељство донекле припремило и олакшало рад препорода.

Препород, који је захватио многе народе Европе у XIX веку, одјекнуо је и овде, мада само међу танким слојем школованих, али зато није био ништа мање плодан. Нарочито је био успешан у школама, међу онима који ће после постати учитељи и вође целокупног националног и културног живота Лужичких Срба. Доба препорода овде се може рачунати од 1840. У ђачким и студентским дружинама, које су осниване по угледу на сличне немачке, радило се у четири школска центра за Лужичке Србе - први је био у Будишину, где су се образовали будући свештеници и проповедници, дружина Societas slavica Budissinensis, основана 1832. у гимназији а у богословији 1839, са циљем да негује матерњи језик и подстиче развој уметничке књижевности, скупљања народних умотворина и др. Из овог круга су изишли махом свештеници обе вере, учитељи и песници, национални радници: Јан Смолер (1816-1884), састављач прве збирке народних песама Volkslieder der Wenden in der Oben und nieder Lausitz - Pjesnički hornych a delnych Lužicich Serbow, Grima 1841, 1843, затим Хандриј Зејлер (1804-1872), највећи песник лужичког романтизма, председник друге дружине Sorabija у Лајпцигу, где се упознао са Симом Милутиновићем кад је овај боравио у Лајпцигу 1826. због штампања своје књиге. Вероватно му је Сима помогао да преведе прву нашу народну песму Девојка момка избира и истовремено га упознао са нашим народним стварањем. Нешто касније дружина је добила на поклон Вукову Пјеснарицу, песме Качића и Мушицког. Друштво Serbowka у Прагу почело се интересовати за остале Словене када су код њих у Лужичко семениште долазили истакнути чешки слависти и песници Јозеф Добровски, Вацлав Ханка, преводилац наших песама на чешки, и Карел Ербен - који су их подстицали да негују свој матерњи језик и да буду свесни своје припадности великом словенском племену. Зато треба да упознају и остале Словене, да уче њихове језике. Тако су неки међу њима учили и наш језик и вежбали се преводећи наше народне песме.[6] Своје преводе читали су на састанцима те тако и остале упознавали с нашом историјом и борбом за слободу. Те су песме уписивали као у неки рукописни лист, назван Kwetky; неке су изишле у тадашњим њиховим часописима, а највећи број преписивали су ученици у своје збирке песама, које су махом сачуване и, с обзиром на број наших песама у њима, сведоче о живом интересовању и дивљењу за нашу народну поезију. Несумњиво је да су ове песме имале јак утицај да и они истрају у борби за свој народ. Највише песама превео је касније познати и пожртвовани борац, писац и сликар Јуриј Вјелан (1817-1892), који је посетио Београд и о томе одушевљено писао у њиховим новинама. Михал Хорњик (1833-1894) до краја живота остаје веран нашим песмама и неуморно их преводи. Затим су још преводили Дучман, који је оставио за собом рукописну антологију словенских народних песама, међу којима су наше најбројније, Кригар, Циж, Пјех, Хаша и Рола. Четврти школски центар Лужичких Срба био је у Вроцлаву, где је дуже време живео Франтишек Челаковски, творац тротомне збирке превода словенских народних песама, међу њима и наших, на чешки језик. Он је својим студентима давао задатке да преводе и наше песме, па су тако оне својом националном вером и борбеношћу вршиле утицај на будуће будитеље српског народа. Но, борбу Лужичких Срба помагали су свесрдно и представници свих Словена, посећивали дружине, бодрили их, учили, саветовали. Ваља поменути Људевита Штура, Срезњевског, Бођанског, Григоровича, Кухарског, Шафарика, Колара, Палацког и друге, међу којима највише има Пољака и Чеха. Наша Матица и Друштво српске словесности одржавали су везе с њима, вршили размену књига. Maćica serbska основана је 1846. да би се у њој ујединио рад на буђењу националне свести, неговању језика и књижевности, издавању, између осталог, на првом месту, часописа Letopis, који и данас излази, већ у четири реда, а то све без икакве државне или друштвене помоћи, само добровољним прилозима и понеким даровима.

Вести о нама јављају се код Лужичких Срба спорадично, а највише у време ратовања с Турцима 1876. Један непознати песник посветио нам је чак и песму, у којој каже: "Преко гора, преко долина/ у даљину, све моје мисли иду к вама,/ браћо мог народа". Друга песма из истог времена носи наслов који све казује: Ура Словенима!

За време распуста студенти су организовали састанке на којима су читали своје радове, говорили о народној будућности, о другим Словенима, рецитовали ватрене Зејлерове песме, који је неуморно радио, уређивао часописе, сакупљао прилоге за подизање тзв. Српског дома. Помоћу добровољних прилога у земљи и међу пријатељима у иностранству успели су да подигну велики дом који је служио као центар свег културног живота; ту је било седиште Матице, затим музеј, библиотека и архив. Нажалост, дом су хитлеровци при повлачењу пред руским и пољским трупама порушили. Централна лужичкосрпска организација Домовина основана је 1912. као скуп свих постојећих Друштава. И поред свих забрана и притисака све до доласка Хитлера на власт, друштва под овим окриљем су вредно радила. Везе са свим Словенима одржавали су већ поменути Смолер, затим Јан Пјетр Јордан (1818-1891), познавалац словенских језика, уредник више листова, међу којима је познати Jahrbucher fur slawische Literatur, који је био на врло високом нивоу.[7] Пошто је учествовао на Словенском конгресу у Прагу, по доласку кући Јордан је био отпуштен са Лајпцишког универзитета, где је био лектор за словенске језике. Јакуб Барт Чишински (1856-1909), песник, вођа младосрпског покрета, иако свештеник, неговао је савремене лирске жанрове, преводио Шекспира, Љермонтова, Мицкјевича. Имао је симпатија за ослободилачке борбе на Балкану и превео неке песме из црногорске херојске епике. Написао је прву лужичкосрпску драму На градишту, која се и данас изводи. Вреди поменути значајну личност овога доба Арношта Муку (1854-1932), филолога и сорабисту светскога гласа, организатора народног културног живота. Поред свеколиког рада, он је био и приређивач Етнографске изложбе у Дрездену 1896, баш у време антисрпске кампање, којом је доказао способност, вољу и право Лужичких Срба на живот. У то време је то био подвиг вредан дивљења. Написао је безброј чланака, Статистику Лужичких Срба, збирку имена места, личних имена, граматику, био је члан више иностраних академија.[9] Још једну велику личност представља композитор Корла Август Коцор (1822-1904), који је организовао певачке хорове, компоновао на Зејлерове стихове многе песме, које су ушле у народ, као и химну Красна Лужица. Његов ораторијум Пролеће компонован на Зејлерову поему Годишња доба и данас се изводи, а свира га берлинска филхармонија. Од њега је и прва лужичка опера, из 1871. године, Јакуб и Ката.[10]

Тако су Лужички Срби дочекали I светски рат, много их је изгинуло по разним бојним пољима, опет су спаљена села, али после рата и револуције у Немачкој појавила се нада у боље прилике у Вајмарској републици. Основан је Српски народни одбор и на мировној конференцији у Паризу тражили су сједињење обе Лужице, право на употребу народног језика и неку аутономију. На конференцију је послат Арношт Барт, национални радник, који се сам образовао и који је знао више језика, да брани српска права. Али га нико није подржао, а Немци су цинично тврдили да ће се они понашати према Србима коректно, онако како се према Немцима буду понашали у другим државама. По повратку из Париза власти су то одмах доказале, јер су Барта затвориле и тек на интервенцију чехословачког премијера Бенеша пустиле. Па ипак, све до доласка Хитлера на власт Срби нису малаксавали. Радили су у Матици, Домовини, Соколу (били су на слету у Београду) и уопште развили плодне везе са свим Словенима. У нашим новинама између два рата излазиле су бројне вести о њима; њихов сликар и публициста Мјерчин Новак-Њехорнски после пута кроз нашу земљу написао је књигу утисака У царству Душана Силног, а после Другог светског рата Између Вардара и Јадрана. Знао је наш језик. Умро је пре годину дана у деведесетој години.

Најтеже време за Лужичке Србе било је време нацизма. Хитлер је веома лукаво измишљао начине како да их онемогући, па је одредио и дан и сат кад ће нестати последњег Србина са немачке земље и остати чиста раса Ubermensch-a. Најпре је расејао по целој Немачкој националне раднике и интелигенцију, обезглавио народ, хапсио, слао у логоре, забранио рад свим организацијама, а пред зградом Домовине спалио оно што је у њој нашао. Али је пре тога њен председник 24-годишњи др Павол Недо, заједно са др Јаном Цижом, склонио све што је било значајно и што се дало. Изгледало је да је све било узалудно. Иако је народ био измучен, а земља порушена од бомбардовања и спаљена - земља је, ипак, сачекала ослободиоце и дала се на посао. Отпочео је нов живот. У бившој Немачкој Демократској Републици Лужички Срби су први пут у својој тешкој историји добили сва права, која им је гарантовао Закон о заштити културе Лужичких Срба, изгласан 1948. и 1950. Добили су школе на матерњем језику, ниже и средње, учитељску школу и школу страних језика. Поново је Домовина наставила рад. Отворен је Институт за изучавање фолклора, језика и историје у Будишину, који је касније припојен Берлинској академији наука, затим Српски институт за језик и књижевност Универзитета Карла Маркса у Лајпцигу, подигнута је нова зграда Српског дома уз помоћ државе и омладине. Године 1952. основан је Државни ансамбл српске народне културе, који броји 180 чланова - оркестра, ,хора и балета. Ансамбл је гостовао у 52 земље света, али у нашу земљу није позван. Немачко-српско позориште основано је 1963. и способно је да изводи и опере. Радио Кочебуз емитује емисије на оба лужичка језика. У Будишину је постојало издавачко предузеће које је задовољавало све потребе Лужичких Срба: штампало је новине, часописе, уџбенике, календаре, научну и лепу литературу. Да додамо још да они имају богату научну литературу, да са својим радовима учествују на међународним састанцима; написали су своју историју у више томова. Имају високо образоване музикологе и композиторе, као др Јана Равпа, имају више запажених сликара - Шибара, Брука, Шлосара, Ланзину и друге. Негују филмску уметност и чланови су немачке филмске организације Дефа. Писци су организовани у удружење Коло, које је члан Удружења немачких писаца. Пошто су одмалена билингви, писци су често приморани да сами преводе своја дела на немачки, јер је врло важно да своје суграђане упознају са својим стварањем и на тај начин исправе оно мишљење које су о њима ширили бивши господари и шовинисти. Нарочито вредно негују поезију. Често песме пишу и обични људи и оне се певају у народу. Најеминентнији живи песник је Кито Лоренц (1938), високо образован, песник свих европских родова у поезији, који може да стане у ред са савременим песницима Европе. Поред њега је још низ других, као Бенедикт Дирлих, Бено Будар, Томаш Навка, Марја Кравцец. Међу познатим писцима треба истаћи Јурја Брезана (1916), неко време и потпредседника удружења писаца НДР, који је превођен скоро на све европске језике. Као омладинац писао је песме за омладину. Био је командант бригаде Лужичких Срба на изградњи пруге Брчко-Бановићи. Касније се посветио само прози. Дела су му разноликих тема, од сликања живота и тегоба за време нацизма до митске личности у роману Крабат, који се сматра његовим врхунским делом, или до старог мотива борбе сиротиње са влашћу у роману Како је стара Јанчова ратовала с властима. Ово дело је драматизовано, прихваћено с одушевљењем, преведено и извођено у чешким, словачким, пољским и немачким позориштима. Веле да је Брехт одушевљен њиме почео да ради на драматизацији и хтео да га назове Српска мајка храброст, али га је смрт у томе спречила. Написао је и трилогију Феликс Хануш, која захвата раздобље од Првог до после Другог светског рата. Дело је добрим делом аутобиографско. Поред Брезанових постоји и низ других веома добрих дела: Дани у даљини, рано преминуле књижевнице Марје Млинкове, које је на свом крају везано за ратне дане у нас. Најпре успешан песник, а касније искључиво прозни писац, Јуриј Кох има низ занимљивих романа везаних за живот, промене и прилике у Лужици:

Између седам мостова, Вишњино дрво. Усамљени Непомук, Повратак снова. Ту је, затим, приповедач Јуриј Кравжа, па Марја Кубашец, по струци историчар, која је написала неколико дела са догађајима из давније историје, веома значајних за читаоце који нису раније имали прилике да упознају своју историју. Она им је пружа на близак начин, кроз романе Boščij Serbin, Пролећни ветрови, Године пожара, у стилу чешког писца с краја прошлог века Алојза Јирасека. Написала је и збирку приповедака, као и низ дела за децу.[11] За омладину и децу пишу Јуриј Кравжа (Бајци је крај), Ангела Страхова (У суботу увече код куће, Хало, Казек и др.), Ингрид Наглова, Јан Хемпл и, не на крају, одличан дечји писац Јан Ворнар (Чапла и шапка, Гвоздени прстен и др.). Сва ова дела дубоко су везана за прилике и проблеме српске Лужице. Поред путописа негује се мемоарска књижевност, као у делима Јана Цижа (Облаци на путу ка слободи, У чељустима сатане)и Антона Навке (Под супротном лопатом, Под супротном пушком). Пишу и драме које су за њихову публику веома корисне и тражене. Рано преминули Пјетр Малинк написао је Дела Ноћни пацијент, Бунтовник Јан Чушка и Опроштај. Занимљиво је дело Бена Будара, иначе писца дечје поезије и младалачке прозе, Ускршње јахање. Драма је састављена од приповедака - његових, каo и других писаца, врло различитих средина и људи, али све чврсто на лужичкој земљи. Публика ју је одлично примила, а дело је играно у Чешкој и више пута у Пољској. У Лајпцигу је штампана 1981. Serbska čitanka, дело које пружа историјски пресек кроз четири века српске писмености, од првог превода Библије и молитвеника до савремених дела. Приређивач и преводилац текстова на немачки је песник Кито Лоренц. Према овој Читанци наш приповедач Радослав Братић саставио је један број крагујевачког часописа Кораци за 1984. избором превода са латинског, немачког и српског. То је први пут да је код нас у оваквом обиму приказана писменост Лужичких Срба, али је прошла неопажено. Да поменемо и усамљени број часописа Руковет из Суботице, који је исто тако дао нешто места лужичкосрпској савременој књижевности у истој години.

Ми као народ истога имена не можемо се похвалити ничим што би сведочило о интересовању за културу овог маленог народа, који је нашао разумевање и код много већих литература него што је наша. У време препорода наше новине, а нарочито часописи, као нпр. Летопис МС, Отаџбина и други, редовно су доносили вести о свим културним догађајима у Лужици и на тај начин Лужичким Србима пружали помоћ и подршку да истрају у свом раду. Између два рата у нашој земљи је постојало Друштво пријатеља Лужичких Срба у Љубљани, где и данас постоји, а сарадња је јача са Словенцима у Штајерској. У Словенији је изишла књига Тоне Главана Лужички Срби, веома инструктивна, о историји тог народа, друштвеним приликама и савременим збивањима, као и збирка народних бајки Липа која свира. Недавно је у Загребу, где бар по имену постоји предратно друштво пријатеља, изишла књига Јоже Хорвата, новинара, с репортажом под насловом Из Југославије у Лужицу. Македонци су по обостраном уговору издали избор савремених приповедака лужичких писаца Бадник, а заузврат у Будишину је издат избор из дела македонских писаца. Таква сарадња постоји и са Бугарима, а да и не помињемо врло богату и разноврсну помоћ Пољске, Чешке и Словачке, и њихову сарадњу са Лужичким Србима. Само код нас, који бисмо, пре свих осталих, имали разлога за разумевање и сарадњу, нема скоро ништа, ако не убројимо збирку бајки коју је пре више година издала Народна књига у својој серији Бајке света и Нолитову књигу мање познатог Брезановог дела Криста, и то у преводу с немачког. Нешто је предвиђала Матица у Новом Саду, али од разговора се није отишло даље. Нешто упорно покушава управник Етнографског музеја и биће штета ако ненаклоњене прилике и време онемогуће ово залагање. Наши покушаји да заинтересујемо више издавачких предузећа у Београду остали су без успеха, јер је то "мала" књижевност, а, свакако, није ни егзотична као кад се ради о некој афричкој земљи.[12]

Шта још рећи о приликама у Лужици данас, после уједињења Немачке? Тешко је ишта прогнозирати, јер у јеку тржишних закона наћи разумевање за малени, туђ народ није лако. Прва неповољна ствар јесте поновно одвајање Лужица. Државни буџет засад не обећава помоћ, без којег рад на култури и већих народа није могућ. Па ипак, као и некад, Срби раде, труде се колико је то могуће без потпоре. У Кочебузу, средишту Доње Лужице, најзад су добили свој Српски дом. У Саксонском парламенту Горња Лужица има три српска посланика, док, нажалост, Доња нема ниједног. Прошле године једна делегација од осам представника посетила је у Бону министра за унутрашње односе госпођу др Вилимс. Делегација јој је изложила потребу потпоре државе ради даљег рада, нарочито у вези с културним институцијама. Госпођа министар је показала пуно разумевања, дала одмах извесну помоћ, али за даље их је упутила да се обрате одговарајућим установама у Дрездену и Поступиму. То, ипак, даје неке наде, а на другој страни Срби ће и даље тражити могућност за свој даљи опстанак. Треба се надати да ће се ствари одвијати онако како треба да се одвијају у једној високо културној земљи.

Nada Djordjevic

******

Политички развој и ратови за независност (631-990)

У политичком развоју српских племена раног доба разликујемо две фазе, етапу релативно мирног развоја и време ратних конфликата с франачком и немачком феудалном државом. У њихов друштвено-политички живот умешала се нарочито експанзија немачког племства на исток у Х веку и уништила политичку слободу српских племена и потчинила је двоструком угњетавању, социјалном и политичком. Напад туђе војске, одбрамбени ратови, одбијање трибута и устанци на српској територији између 766. и 990. године могу се у писаним изворима наћи око тридесет пута.[11] Између 766. и 897. било је подузето четрнаест франачких и источнофраначких ратних похода против српских племена, нарочито оних која су се налазила поред Лабе и Сале. На другој страни, српска племена су предузимала пљачкашке упаде у граничне области Саксоније и Тирингије. Хроника тзв. Фредегара прича да се Дерван, кнез Лужичких Срба, одвојио од франачког царства године 631/632. и пришао Самовом словенском царству. Заједно са владаром Самом, водио је низ ратова који су разбили франачку врховну власт на Сали и учврстили политичку независност Срба у тој области. Године 641. тириншки војвода Радулф склопио је договор са својим источним суседима о истим правима и казнама за све. Из ових догађаја потичу прве познате политичке акције српских племена. После овога извори дуго ћуте о овим областима. Поново су се одмах после доласка Карла Великог нашли у оквиру франачке политике. Године 766. .продрла је франачка војска у област источно од Сале и победила словенска племена око Weidahaburga (Wettaburg крај Наумбурга). Ови су године 782. збацили франачку власт и продрли у Тирингију и Саксонију. Карло Велики наредио је да се поведе војни поход против устаника и поверио га тројици својих највиших дворских достојанственика. Анти-франачки устанак Саксонаца онемогући поход. Године 805/806. опет видимо франачку војску у српским областима. У бици код Hwerenafelda (близу данашњег града Делича код Лајпцига) 806. погинуо је краљ Милидух у одбрани племенске слободе.[12] Други племенски краљеви се после смрти Милидуха потчинише Францима. После ове битке потпао је добар део области између Халеа и Магдебурга под франачку власт. Даљи устанци ређали су се 816, 838. и 839. Те године пао је у бици против Саксонаца Чемислав, кнез Коледића. Његов главни град, као и друге градове, уништили су Саксонци. Нови кнез изабран у ратним немирима пристао је на плаћање данка победиоцу. За казну Саксонци су одузели моћним Коледићима део њихове земље. Године 851. и 856. поново су се поробљена племена подигла, а исто тако и 858. Ове борбе одвијале су се у оквиру ратовања између Великоморавског и Источнофраначког царства, а делимично као устанички савези (Aufstandsbunde). Тако су се 869. ујединила племена поред реке Бјели Халштроф (Weise Elster) са Суселцима, Чесима и другим суседима, Гломачима, Милчанима, Лужичанима и продрли преко старе тириншке границе у Источнофраначко царство. А 880. године Гломачи, Чеси и Срби са другим околним суседима подигли су се на устанак. Устаничке покрете савладали су франачки грофови и војводе који су владали у тзв. Limes-у Sorabicus-у.

У Х веку појачали су се освајачки походи саксонско-немачких феудалаца на земљу Полапских Словена, Чеха и Пољака. Циклус освајачких ратова почео је краљ Хенрих I године 928/929. Још као син саксонског војводе Ота ратовао је против Гломача не покоривши их. У својој невољи Гломачи су тада позвали мађарску племићку војску у помоћ, која је ту прилику искористила за пљачкашки поход на Немачку. Немачком краљу је пошло за руком да организовањем јаке коњице учврсти ратну силу немачке феудалне државе. Те преко потребне мере за централизовање немачке државе и одбијање упада мађарских племића негативно су се одразиле за судбину словенских племена на Лабу. Још на сабору у Вормсу и Мајнцу немачко племство се спремало за освајачки рат. Године 928. немачки краљ је без повода напао Стодоране уз Хавел и убрзо затим 929. године и племе Гломача. Њихов главни град Гану опседали су 20 дана.

После освајања града поубијали су све мушкарце, а жене и децу одвели у ропство.[13] Овај напад сломио је војну силу најјачег српског племена које се више од 70 година храбро бранило од франачко-немачких освајача. После тога Хенрих I напао је Праг и потчинио чешке кнежеве под немачку власт. У то време вероватно је изгубило слободу и племе Њижића које је било настањено око данашњег града Дрездена. Године 932. тај исти краљ је потчинио племе Милчана и Лужичана напавши их из правца града Мајсена који је у међувремену подигнут. Дуго је опседао јако племенско средиште Лужичана Љубушу (Liubusua), освојио га и спалио.[14]

Године 936. немачка краљевина је освојила или добила под своју војно-политичку контролу земље које су се простирале од Прага преко Мајсена и Бранибора чак до Балтичког мора, као и сва српска племена. Њихова зависност састојала се нарочито у плаћању данка. Између Рудних планина и Хавела основани су на стратегијски важним местима немачки градови у којима је седела војна посада која је владала племенима. Немачки војни феудалци у полапским областима владали су веома сурово. Ото I, син Хенриха I, уздигао је до највеће моћи немачко феудално краљевство. Он је учврстио власт у освојеним крајевима, раширио је на југ до Италије и до западних области суседне Пољске. Под Отом I дошло је до јаких устанака Полапских Словена који су се масовно супротстављали освајачким методама немачког племства. У овим борбама још је доста велики део већ јако издиференцираног горњег слоја стајао на страни побуњених племена. Већ 936/937. подигоше се велетски Редарији (Redarojo), исте године дошло је до рата са Чесима, који је трајао све до 950. г. Под војском маркгрофа Гера, кога је Ото I поставио за политичког надзорника, поробљавање и побуне су достигле највиши степен. Покорена племена организовала су устанке, одбијала плаћање данка и настојала да уклоне маркгрофа Гера. Геро је схватио да неће моћи у отвореној борби мачем да угуши побуну. Зато је измислио превару: позвао је 30 кнежева Полапских Словена на гозбу, претварајући се као да хоће с њима да преговара, почастио их вином и наредио да их побију (939).[15] Чим се вест о овом неделу проширила, подигоше се готово сва полапскословенска племена против омрзнуте туђинске власти и нападоше Саксонце од истока и севера. Саксонску војску под командом Хојка (Hoika) победили су Ободрити. Против ових уједињених снага свих племена (omnes nationes barbarorum) Геро није имао успеха. Ото I пође 939. године сам против побуњеника и водио је с њима многе борбе. Саксонски хроничар Видукинд из Корвеја прича да су Словени радије тежили "рату него миру" и радије трпели "сваку муку него да драгу слободу изгубе. Свакако је прошло много дана док су једни ратовали за ратну славу и проширење своје власти, а други ставили на коцку слободу или најсуровије ропство". У борбама узели су учешћа Ободрити, Редарији, Украни, Стодорани, Хавољани, Лужичани, Милчани и друга племена уз средњу Лабу. Устанак није угушен у отвореној борби. Тек издајом стодоранског кнеза Тугомира, који је био поткупљен, група око Хавела и побуњених племена која су насељавала области све до Одре била је најзад покорена, међу њима и Лужичани и Украни. На западном крају доњолужичке области Геро је наредио да се подигне град Јарина (Gehren), да би одатле могао лакше владати Лужичанима. Друга племена као Ободрити, Редарији и Милчани остали су и даље слободни.

За трајну феудалну власт над лужичкосрпским и полапским словенским становништвом војна средства немачке феудалне државе показала су се преслаба. Зато се у експанзионистичку политику умешало хришћанство. Помоћу заједничке вере владајућих и побеђених требало је српске области чвршће везати за немачку феудалну државу. Тако је требала да се даље спроводи феудализација земље економски и политички. Године 948. почело је идеолошко спајање новоосвојених области давањем Лужице и земље Цервиста новооснованој браниборској бискупији. Што се тиче спољне форме, она је завршена године 968. оснивањем бискупија у Мерзебургу, Цајцу (Zeitz) и Мајсену. Али су ратови трајали и даље. Године 950. обновљена су ратовања са Чесима, а између 954. и 963. уследио је нов талас устанака, нарочито северних Полабљана. Године 963. Геро је напао Лужичане. Лужичани, који су се били после 939. ослободили, били су после смелог устанка у "најљућој борби" поново покорени и морали су поново плаћати данак и десетак немачким феудалцима. После тога Геро је напао суседну Пољску (963). После 971. још једном су се ослободили Милчани. Око 990. мајсенски маркгроф Екехард им је одузео стару слободу и нагнао их поново под власт и ропство немачког феудалног племства. Покушај да се још једном ослободе у току немачко-пољских ратова године 1003. није успео.

Ратови које су водила српска племена у IX и Х веку били су већином праведни ратови. Земљорадничка војска и посаде утврђења бранили су у њима социјалну слободу већег дела припадника племена и политичку независност целог племена. За ове социјално-политичке циљеве положили су живот многи ратари, вазали и понеки кнез. У ратовима је уништено око 100 утврђења и око сто села. Само 839. године било је спаљено близу данашњег Цезица (Cositz), округ Кетен (Kothen), 12 утврђених градова. Године 929. била је уништена Сана, средиште племена Гломача, а три године касније велики лужички утврђени град Љубуша. Хроника из Мојсијака (Moissiac) прича да је син франачког кнеза 806. године опустошио племенске области Срба и уништио њихова утврђења. Слично је поступио Хенрих II године 1003. против Милчана. Због веће моћи феудалног агресора и социјално-економске структуре зараћених страна, Срби су у овим ратовима претрпели војни пораз. Они су изгубили своју слободу. Политичка моћ у освојеним полапским областима прешла је у руке саксонско-немачког феудалног племства које је ту водило, како је већ писао Фридрих Енгелс, "рушилачке и освајачке ратове".[16]

Под војно-политичком влашћу немачких феудалаца у ХI-ХII веку

После анексије српских области садржај и карактер политичког развоја у покореним областима, нарочито однос између завојевача и побеђених, одређивали су у великој мери немачки феудалци. Временом у све већој мери политички догађаји на територији српске марке били су везани за важне друштвене и политичке процесе у немачкој феудалној држави, која се у другој половини Х века развила у Свето римско царство и у јак политички фактор у средњој Европи. Немачки племићи ослањали су се у освојеној области на систем бургварда, малих феудалних државних јединица које су продужавале делимично стари српски поредак жупа и утврда и концентрисали се нарочито уз Лаб. Ови бургварди били су војни ослонци племићке моћи. Уз њихову помоћ било је могуће јаче везати покорене области за немачку феудалну државу и образовати црквену организацију. Српска племена преуредила су се и постепено претворила у грофовије и маркгрофовије. Међу њима су биле најважније Мајсенска марка и Источна марка - Марка Лужица. Првој је припадала дуже времена Милска, касније будишинска област. У обема маркама од 1046, респективе 1089, владао је већином феудални род Ветина. Од 1002. па до 1031. област Лужица и Милска припадале су пољској феудалној држави, која се у више ратова борила за освајање обе области. У том немачко-пољском феудалном конфликту источно-српске племенске територије биле су већ објекат а не субјекат политике.

По завршетку немачко-пољског ратног конфликта око српских области, марке Мајсен и Лужица су се развиле сразмерно брзо у јаке феудалне територије, чему су у великој мери допринели економски напредак, број становништва и величина српских области.

Немачки маркгрофови, углавном тада још етнички српских територија (Мајсен и Лужица), по својим политичким позицијама били су равни немачким војводама и потпадали су под непосредну краљеву власт. У време такозване распре око инвеституре (1073/76 - 1122) политички развој српских области, нарочито Мајсенске марке, био је тесно везан за жестоке борбе између појединих група немачке владајуће класе. Ратови који су се тада водили између припадника и противника цара и римске реформне струје вођени на српској територији, овде као и у другим деловима Немачке били су штетни нарочито за ратаре и занатлије. Племићи су пустошили сељацима њиве, клали ратарима стоку, палили дворове и села, терали становништво из њихове домовине. Тек по завршетку ових догађаја победио је процес стварања феудалних територија, који је потом у српским крајевима довео феудализам до пуног процвата.

Јан Бранкачк

*****

Najstariji trag srpskom imenu uopšte nalazi se u Plinija i Ptolomeja, i to u sasvim čistom obliku: Serbi, Serboi, Serbvi - inače latinsko ime, po Tacitu, za njih je bilo Veneti, od toga su Njemci za Lužičke Srbe izveli Venden, Sorben, Sorbenvenden, Lauzervenden. A sva srpska plemena, kako na jugu tako i na sjeveru, sebe su oduvijek nazivala jednim opštim imenom "Srbi" ili "Sorabi". "Rab" znači čovjek, "Sorabi" znači "Subraća", "Soljudi". Ime "Sloveni" pak došlo je otud, što su mogli među sobom "sloviti" (govoriti), a Germane, s kojima se nijesu razumijevali, nazivali su "Nijemcima", jer su za njih bili nijemi ili mutavi. I po Šafariku svi su se Sloveni nazivali Srbima, a to, po Dobrovskom, potvrđuje i činjenica, da se dva najudaljenija slovenska naroda tim istim imenom zovu.

Lužički Srbi su posljednji ostatak Polapskih Slovena, koji nekada naseljavahu veći dio današnje Njemačke, i to: zapadnu Prusku, Pomeraniju, Branibor, Saksonsku, Anhalt, istočnu polovinu Hanovera, Meklenburg–Šverin, Meklenburg – Sterlic i južni dio Šlezvig–Holštajna, zatim ostrva Febrani, Rujan (Rugen), Uznojmo i Volin u Istočnom (Baltičkom) moru. Sedište Polapskih Slovena, dakle, bilo je između Češke i Baltičkog mora. Na istoku bili su im susjedi Prusi i Litvanci, a na zapadu Saksonci i Tirinžani. Oni su se dijelili na tri ogranka: Bodrići koji su živjeli u zemljama današnjeg Meklenburga i Holštajna, Ljutići u današnjem Braniboru i Pomorju, i Srbi u današnjoj Lužici i Saskoj od rijeke Bobre do rijeke Sale.

Nazad hiljadu godina u ovim krajevima nije bilo, dakle, nikakvih Njemaca, nego su svuda živjeli samo Sloveni i to je bila čisto slovenska zemlja. Latinski geograf Sekvestor, polovinom šestog vijeka, piše da "Laba dijeli Nijemce od Srba"... To svjedoče mnogobrojna imena njihovih mjesta, sela, planina, polja, rijeka i potoka, koja su sve do danas čisto slovenska, kao: Dubrava, Gorica, Jasen, Javornik, Lomnica, Laba, Branibor, Kamjenica, Nova Luka, Dobri Lug, Poreč, Ravno, Čorna Voda, Mikra itd. Pošto su Nijemci zvali Slovene: Veneti, Vendi ili Vindi, to mnoga topografska imena u Njemačkoj sa tim korijenom podsjećaju da su nekada tamo Sloveni živjeli, na primjer: Vindenhasen, Vindischgretz, Vinddorf, Vendeburg, Vindschthal, Vindesbrg, Vindeburg itd. Berlin je bio njihov "brlog", gdje su držali i hranili stoku, a Lipiska ili Lajpcig bio im je oltar gdje su pod granatom lipom slavili boga Peruna, koji nebom upravlja, onda kada su Njemci još obožavali žabu, i gdje su Sloveni dolazili na sabor obučeni u platneno odijelo, već napredni zemljoradnici, dokle su se Njemci, kao lovci, još odijevali kožom.

U istoriji Berlina (iz 1888) stoji da su do XIV vijeka njegovi stanovnici bili Srbi. Članovi mjesnog odbora govorili su na sjednicama srpskim jezikom, a zvanična upotreba njemačkog jezika uvedena je tek pri koncu XIV vijeka. Zna se da je prestonica Njemačke postala od dvaju srpskih sela: Berlina i Kolina.

Lajpcig je nekad bio centar Lužičkih Srba. Još u XVIII vijeku suđeno je u tamošnjim sudovima na lužičkosrpskom jeziku. Zato su u toku XVIII i XIX vijeka u Lajpcig rado išli na studije naši ljudi, među mnogima Dositej Obradović, Sima Milutinović – Sarajlija, pa i sam Vuk Karadžić. "Krv nije voda" i ona ih je vukla tamo. Išli su kod svoje braće, od koje su uvijek bili svojski i bratski primljeni.

Slovenski karakter Lužice očituje i slovensko porijeklo mnogih tamošnjih znamenitih Njemaca. Tako, na primjer, Lajbnic se u Torgavi (1713) obratio na ruskog cara Petra Velikoga kao Sloven na Slovena, sa riječima: "Naše je porijeklo isto – oba smo Sloveni", Lesing je bio Srbin iz Lužice, za Bizmarka su sami Njemci govorili: "Taj slovenski diplomata", za Katarinu II, koja je rođena u Štetinu u porodici Serbst, ruski istoričari su dokazivali da nije Njemica, već Srpkinja itd. A najbolje se to vidi iz priložene karte, koja pokazuje geografski položaj Polapskih Slovena i njihovu podjelu na mnogobrojna plemena. Mnogi tamošnji stanovnik već sada i ne sluti da u njegovim žilama teče čista i plemenita slovenska krv.

Od XI vijeka Polapski Sloveni biju neravni boj sa Njemcima, koji su nasilno kolonizirali njihovu otadžbinu. Pod izgovorom da šire hrišćanstvo među mnogobožačkim Slovenima njemački zavojevači išli su za tim da ih pokore i ponjemče. Sa krstom u jednoj i mačem u drugoj ruci dolazili su ti perfidni misionari kod Slovena, koji su se dugo i uporno, ali uzaludno opirali. Među pokrštena slovenska plemena Njemci su upućivali svoje sveštenike, te su tako i na sve moguće načine naturali pored nove vjere i svoj jezik i svoju kulturu. Malo pomalo nestade starih slovenskih običaja i redom svih drugih narodnih osobina.

Na cijelom istočnom i srednjem dijelu današnje Njemačke, gdje je nekada tekao bujan slovenski život, gdje se orila slovenska riječ i pjesma i gdje su slovenske ruke krčile put prodiranju istinske kulture, danas ondje živi samo uspomena na prošlost Polapskih Slovena, i maleni broj Lužičkih Srba ostao je kao živi spomenik i rječito svjedočanstvo slovenskog obilježja ovih krajeva.

Sve do Karla Velikog Polapski Sloveni su uspješno vodili borbu za svoju slobodu, a ovaj je iskoristio njihovu pocijepanost i neslogu te ih je bio sve redom pokorio. Poslije Karlove smrti oni su se opet za neko vrijeme uspješno odupirali porobljavanju, ali su Njemci onda kao i poslije bili podmukli neprijatelji. Jednom prilikom je pogranični grof Gero priredio veliku gozbu, i na nju pozvao trideset najglavnijih slovenskih knezova, kojima se pravio dobrim prijateljem. Ovi, ne sluteći ništa zlo, svi dođu. A vjerolomni Gero usred gozbe dadne znak, te oružani stražari navale na goloruke knezove i sve ih mučki pobiju. U poslednjoj borbi koju su vodili Bodrići pao je njihov knez Niklot, čiji su ponjemčeni potomci (Niklotovići) vladali u Meklenburgu sve do Prvog svjetskog rata. To obezglavljenje naroda, izdajstvo kneza Tugomira i nedostatak sloge i jedinstva dovelo je najposlije Polapske Slovene, s malim izuzetkom, do konačne propasti.

Tako su Lužički Srbi i ostali Polapski Sloveni, kroz dugi niz vjekova, bili slovenska predstraža na zapadu i tvrdi bedem svojoj braći na istoku, Poljacima i Rusima, protiv silne njemačke navale. Na obalama Sale i Labe, Spreve i Odre tekla je stolećima njihova plemenita krv. Polja Lužice i Branibora, Prusije i Pomeranije zasuta su i presuta njihovim junačkim kostima. Iz mnogobrojnih ratova sa Njemcima pominju se kao istaknuti borci za slobodu i vojskovođe: Zvjezdodrag, Bjelosav, Dervan, i "ponositi" knez srpski" Milivoj, koji je slavno pao na bojnom polju; kao i posljednji njihov vladar knez Pribislav, o kome je Jan Česla napisao (1862) epopeju "Knez Pribislav". On već skoro hiljadu godina, po narodnom vjerovanju, živi skriven u podzemnim hodnicima, negdje kod Borkova, i bdi nad Srbima, da se jednom pojavi i oslobodi Lužicu ispod njemačkog iga.

Od velikog broja Polapskih Slovena ostalo je do današnjeg dana neistrijebljeno i neponjemčeno svega oko četiri stotine hiljada Lužičkih Srba. A što je upravo tome glavni uzrok? Zakleti neprijatelj Slovena – Njemac i stari slovenski grijeh – pocijepanost i nesloga. Mjesto da su se sva ta jednokrvna plemena složila i ujedinila u jednu jaku državu, svako je od njih htjelo da živi samo za sebe, a bilo je još i neprijatelj svome susjedu. Proganjali su jedni druge i još pozivali Njemce u pomoć protiv svoje braće. Tako se najposlije i tu potvrdila i ostvarila stara narodna poslovica, koja opominje: "Ko neće brata za brata, on će tuđina za gospodara" I to je najbolja pouka svima sadašnjim slovenskim narodima, da im je spas i budućnost jedino u bratskoj slozi i čvrstom jedinstvu.

Za Lužičke Srbe pisao je njemački list "Leipziger Tagblett" oko 1880. g. ovako:

"Srpstvo, koje negda tako jako bješe rašireno u Njemačkoj, liči na kakvog dobrog starca na samrtnoj postelji njegovoj, koji već zatvara oči da umre... Oko njega se pretvorilo sve u njemačko, sama polja i rijeke, varoši i sela nosiće još draga mu imena, što im je vrijedan narod njegov davao... Korak po korak zemlje osvajali su Germani (Njemci) od njih. I sa smrću posljednjeg vendskog (srpskog) vladara Pribislava 1134, koji je hrišćanstvo bio primio, ugasi se i posljednji branilac ovog nesrećnog naroda... Sijedi starac je u posljednjim trenucima svoga mučeničkog života... Jedan vrijedan, radan i dobar narod, koji nam je hiljadu i po godina gost bio, sahraniće se".

Ali se, srećom, proročanstvo zluradog Švabe nije potpuno ispunilo. Lužički Srbi su se ipak održali, kao što su se zavjetovali devizom na svome "Serbskom domu" u Budišinu, gdje gordo stoji zlatan natpis:

"Srpstvo mora istrajati"

i kao što ponosno i prkosno pjevaju u svojoj himni:

"Srpsku slavu, srpski jezik sila neće uništiti"2

I Lužički Srbi su odista sačuvali svoj jezik, svoje običaje, pjesmu i vjeru u veliku budućnost Slovenstva. Ovaj čestiti narod, pleme našeg plemena, krv naše krvi, bio je najviše izložen germanskom prodiranju ka istoku. Oni su bili sa svih strana ograđeni njemačkim zidom, bez direktne veze sa drugim narodima, kao neko malo ostrvo u nesitom germanskom moru, ali su uprkos tome istrajali.

Što su se Lužički Srbi sve do danas sačuvali od potpunog uništenja i germanizacije, mimo ostalih plemena Polapskih Slovena, imaju dosta da zahvale teritorijalnoj bliskosti svoje slovenske braće Čeha i Poljaka, na koje su se naslanjali i ponekad bili u sastavu njihovih država. Tako su za vlade Boleslava Hrabrog živjeli u zajednici sa Poljacima, a u dva maha bili su ujedinjeni sa Česima, i to prvi put pod knezom Samom, a drugi put ih je priključio Česima Karlo IV, i u toj zajednici ostali su više od tri stoljeća (1316–1635), uživajući skoro punu unutrašnju samostalnost. A zatim su potpali pod Saksonce i Pruse.

Najveći lužičkosrpski pjesnik Jakob Bart–Ćišinski piše:

"Da su Lužičani, kao mali ostatak, posred velikog polapskog groblja, očuvali svoje nacionalne osobine tumači se time, što je ovaj narod kako psihički, tako i fizički neobično snažan. Velika izdržljivost ovog naroda objašnjava se na prvom mjestu neizmjernom ljubavlju prema maternjem jeziku i odanim čuvanjem rođene grude zemlje". Ovo potvrđuje drugi njihov pjesnik Jan Holan, koji je pred svoju smrt naredio da na njegovom grobu posade slovensku lipu, simbol vjere u bolju budućnost, i da na grobu napišu "Srbin – vječno Srbin".

Jedan lužičkosrpski sveštenik iz kraja XIX vijeka kaže: "Nas već odavno ne bi bilo kao narodnosti, da matere još i danas, i na samrtnom času ne zaklinju svoju djecu, da čuvaju svoj jezik i svoje običaje". A jedan Lužički Srbin iz Amerike sa ovakvom nostalgijom piše: "Ljetos će biti 14 godina kako sam se odselio u novi svijet. Ali ja mislim često na dragu srpsku Lužicu, gdje je moja kolijevka stajala, gdje sam u školu hodio i u miloj srpskoj riječi moj "Oče naš" pjevao. Možda se opet vrate ti sretnji časovi kada ću imati rodnu grudu pod nogama". Ni u najgorem duhovnom mraku i materijalnoj bijedi Lužički Srbi nijesu gubili vjeru u povratak svoje slobode.

Pored naslona na svoju susjednu braću Čehe i Poljake, visoke nacionalne svijesti i žarkog rodoljublja, Lužički Srbi za svoj opstanak pod tako teškim okolnostima imaju da zahvale i svojoj odličnoj organizaciji. Kod njih su postojala ova društva, listovi i ustanove: Srpska matica, Srpski muzej, Srpska biblioteka, Srpska knjižara i štamparija, Srpski soko, Srpski savez Domovina, Srpska čitaonica, politički dnevnik, "Serbske novine" itd. Sve su to Njemci bili varvarski uništili, ali se opet obnavlja i podiže.

Jezik Lužičkih Srba dijeli se na dva dijalekta, koji su oba postala književnim jezicima. Gornjo-Lužičani ili, kako sami kažu, Gornjo-Srbi približavaju se po jeziku Česima, a Donjo-Lužičani ili Donjo-Srbi Poljacima. Ali po mnogim jezičkim osobinama stoje bliže nama nego Česima ili Poljacima.

Narodni običaji kod Lužičkih Srba u velikoj mjeri su očuvani, uprkos tome, što su germanizatori i crkvom i školom i svim drugim sredstvima vjekovima radili da ih uklone. Oni shvataju da su im baš ti njihovi običaji najmoćnije oruđe za odbranu i za održanje svoje narodnosti u moru tuđinštine. Najčistije su se sačuvali od germanskog uticaja Srbi u Donjoj Lužici oko Hoćebuža, naročito na rijeci Sprevi, u Sprevaldu, kako ga zovu Njemci ili Blotu kako ga zovu Srbi. Blot je zbog svoje prirodne ljepote vrlo omiljeno izletište za Berlince. Potpuno srpski karakter ovoga kraja najbolje se vidi pijačnih dana u Hoćebužu kada ulice poplavi živopisna donjolužička narodna nošnja.

Grb Gornje Lužice je: zlatni gradski bedem na plavom polju. Donje Lužice: crveni bik na belom štitu. Lužičko-srpska zastava: plavo-crveno-belo (vodoravno). Himna: "O Lužica, lijepa moja" (Zejler).

Narodnu književnost probudila je Reformacija. Najstariji rad na tom polju je prevod Biblije 1548. Prva njihova štampana knjiga, Luterov Katihizis, datira iz 1574. g. Stvarni književni početci zapažaju se u toku XVII i XVIII vijeka, i to sve na crkvenoj i vjerskoj osnovi.

I tek početkom XIX vijeka prelazi se na svjetovni pravac pisanja. Godine 1809. Jan Dejka, seljački sin i drvodjelja po zanatu, pokrenuo je rukopisne novine, u kojima je korio svoj narod za nehat i budio mu narodnu svijest pričama o velikoj slovenskoj porodici.

Omladina, koja je bila glavni nosilac nacionalne svijesti i preporoda kod svih slovenskih naroda, i ovdje je igrala glavnu ulogu. Prvi se pojavio mladi pjesnik Andrija Zejler, koji je bio obrazovan pod uticajem češkog istoričara Palackog, Srbina Sima Milutinovića – Sarajlije i Poljaka Andrije Kuharskog, te je u svojoj pjesmi pozivao: "Ustaj, Srbine, i imaj svoju dušu". Da ohrabri svoje zemljake, pokazivao im je kao i Dejka veličinu Slovenstva, uzvikujući: "Od Labe do Dunava, od Ledenog mora i Baltika do Kamčatke, sve je to naša srpska velika Otadžbina".

Ono što je Srbima Dositej Obradović, Hrvatima Ljudevit Gaj i Slovencima Valentin Vodnik, to je Lužičkim Srbima Jan Ernest Smoler: njihov preporoditelj i prvi istinski duhovni i politički vođa.

Pored Smolera istaknuti su kao pjesnici i književnici uopšte: Bohuvjer Pful, Mihal Hornik, Handrij Dučman, Radisrb Vjela, Mihal Ciž, Mihal Domaška, Herta Vitezić, Jan Holan, Mihal Čok, Mina Vitkojc, Jan Skala, koji u svojoj pjesmi "Jugoslovenima" izražava bratsku ljubav i privrženost Lužičkih Srba prema našim narodima, i moli ih da pomognu njegov porobljeni narod u teškoj borbi za opstanak, oslobođenje i bolji život.

Početak te pjesme glasi:

"Braćo na jugu! Nema li u vas

srca i duše koja bi gledala na Sjever,

Tamo gdje se u njemačkom moru

Bori mali narod Lužičkih Srba"

Skala je poginuo u ratu, a u njega je polagana velika nada. A najveći i prvi moderni pjesnik među svima bio je Jakub Bart Ćišinski. On je tvorac lužičkosrpskog jezika, kao Vuk Karadžić kod nas i Prešern kod Slovenaca. To je njihov Gete. Od njega ima 14 knjiga pjesama, koje sve odaju plemenitu i veliku dušu, a iz svakog redka odiše neizmjerna ljubav spram sirotne Lužice i njenog ubogog naroda, koji vjekovima pati pod tuđinom. Njegova knjiga soneta je savršenstvo lužičkosrpske poezije i jedno od najljepših djela svjetske poezije uopšte. Kao pravi narodni apostol on ga tješi, bodri i napaja mu dušu vjerom u narodni vaskrs i oslobođenje.

Od ženskih je kao pjesnik najslavnija Mina Vitkojc. Ona u prvoj pjesmi svoje zbirke, koja ima naslov Srpski narod, ovako dirljivo pjeva:

"Tebe su ubili,

metnuli su te u grob,

smrtnu su pjesmu tebi ispjevali,

ali ti si ipak još živ.

Već. davno osuđen si na smrt,

ali ti nećeš da propadneš,

ti si raskomadan i razbijen,

ali ti još uvijek dišeš".

Dalje, moli sunce da se smiluje na svoja stvaranja koja idu pognuta i propadaju. Moli vjetar da zapjeva o ovom narodu pjesmu uskrsa i slobode. Moli boga da ne propadne taj narod koji spava dubokim snom, dok tuđinski duh ko vampir ulazi u njegove svetinje... i završava!

"Zaori nam se ponovo naša srpska pjesmo,

Koja od pradavno dremaš u pećinama,

Stvori, o bože, veliko čudo,

Probudi život kod nas Srba".

Od naučnika su najpoznatiji: slavista Petar Jordan i, naročito, filolog Arnošt Muka, veličina svetskoga glasa, bio je član obiju naših Akademija i Matica i nosilac srpskih i crnogorskih ordena. On je lužičkosrpski Vuk Karadžić.

U muzičkoj umetnosti su najznamenitiji Kravc, Kocor i Pilk, a u slikarskoj Vjela, koji je bio omiljen na dvoru ruskog cara Aleksandra I.

Kao dramski pisac istakao se Jozef Novak. On je preveo Preradovićevu pjesmu "Zora puca, biće dana", itd... Imaju veliki broj kulturnih radnika

Lužičkosrpsko stanovništvo se bavi uglavnom zemljoradnjom i šumskom industrijom. Na zavidnoj su visini stočarstvo, pčelarstvo i ribarstvo. Imaju neiscrpne rudnike uglja, koji izvoze. Kod njih je najveća fabrika aluminijuma u cijeloj Njemačkoj. A industrija stakla je na visokom stepenu.

Kod njih je jako razvijen osjećaj solidarnosti, gotovo svi Lužički Srbi su socijalno osigurani.

Lužičkosrpski narod mnogo voli da priča i da pjeva. On ima svoje priče i bajke, narodne poslovice i zagonetke, balade, ljubavne i šaljive popjevke, romanse, plesne, svatovske i pobožne pjesme itd. Imaju i neku vrstu postarijih epskih narodnih pjesama.

Veoma vole muziku i igru. Najomiljeniji su im instrumenti gajde i gusle, i nešto između to dvoje, što oni zovu serbska pišćel, zatim klarinet i dr. Pjevaju i uz gusle (V. Novak). U narodu se igraju kola isto kao kod nas.

Skoro svako selo ima svoje pjevačko društvo.

Praktikuju se stari slovenski običaji kao na primjer potapanje smrti u proljeće, žetva, Božić, Uskrs sa šaranjem jaja, svadbe, procesije (ovo dvoje poslednje naročito).

Pitanje lužičkosrpsko postoji ustvari od kako su Polapski Sloveni porobljeni od njemačkih zavojevača. Ali je prvi put postavljeno pred međunarodni forum na mirovnoj konferenciji poslije Prvog svjetskog rata.

Onda je lužičkosrpski narodni odbor uputio na mirovnu konferenciju jedno izaslanstvo, koje je predvodio narodni poslanik Arnošt Bart, da traži pravo samoopredjeljenja za Lužičke Srbe, i da im se mirovnim ugovorom osigura narodni opstanak i autonomija.

U evropskoj javnosti bila je povedena živa propaganda za Lužičke Srbe i njihove opravdane zahtjeve, ali ipak u versaljskom ugovoru nije dodirnuto lužičkosrpsko pitanje. Bart sa drugovima vratio se razočaran u Lužicu, i još je bio osuđen na nekoliko godina zatvora u tvrđavu Golnov, zato što se usudio da javno brani sveto pravo svoga naroda. Pušten je na slobodu tek na posredovanje predsjednika Masarika.

Tako su Lužički Srbi opet bili ostavljeni pod svojim vjekovnim neprijateljima Njemcima, te su, naročito po dolasku na vlast famoznog Hitlera, bili prva žrtva bjesomučnog proganjanja, germanizacije i nacističke rasne mržnje. Baš na njima su isprobani zloglasni njemački koncentracioni logori.

Po padu hitlerizma Lužički Srbi su se s pravom nadali da će bar ovoga puta uspjeti da dobiju slobodu i nezavisnost bilo posebno, bilo u federaciji sa Čehoslovačkom. Za to su slali memorandume svima saveznicima tražeći svoje pravo.

Naročitu nadu su polagali na bratsku Jugoslaviju. Jurij Rjenč, koji je svršio studije u staroj Jugoslaviji, dolazio je u Beograd. On je bio lijepo primljen i obećana mu je svesrdna pomoć A na Sveslovenskom kongresu u Beogradu je u proglasu rečeno:

"Mi ćemo da podržavamo jedni druge na političkom, ekonomskom i kulturnom polju i staraćemo se da ne propadne ni najmanji slovenski narod, da i najmanji naš čovjek sačuva svoj nacionalni opstanak, svoju nacionalnu kulturu i obezbijedi svoj nacionalni razvitak".

Ali su, nažalost, i ovog puta Lužički Srbi ostavljeni na milost i nemilost Njemcima. Oni na papiru imaju manjinska prava. 1948. godine donešen je "Zakon o zaštiti prava srpskog stanovništva", koji sadrži ravnopravnost jezika u krajevima naseljenim pored Njemaca i Lužičkim Srbima, u školama i uredima, dvojezični napisi na firmama itd.

I uz izvjesnu podršku Sovjetskog Saveza i to bi bila dobit i zaštita da se sačuvaju potpune germanizacije. Ali se u Lužicu doselio veliki broj Njemaca iz Sudetskih oblasti i iz Poljske, te sada nema skoro ni jednog kompaktnog srpskog sela, (varoši su odavno sa većinom nemačkog stanovništva, a tako ni jedne čisto srpske škole.

Na taj način, poslije hiljadugodišnje uporne borbe, Srpska Lužica, taj slovenski Helgoland u germanskom moru, taj spasonosni Ararat, na kome su preživjeli posljednji ostaci jednog velikog naroda – Polapskih Slovena – koga je halapljivi njemački moloh progutao, nalazi se u agoniji.

Napominjem da su Česi i Poljaci oduvijek, pa i sada pomažu Lužičke Srbe moralno i materijalno. Oni imaju čitavu literaturu o njima, otvaraju za njih škole, primaju njihove studente na svoje univerzitete, koji imaju lektora za lužički jezik itd. Međutim, mi, koji smo im po krvi i jeziku najbliži, malo se za njih interesujemo!

Zato završavam ovo saopštenje s apelom na ovaj visoki dom – Akademiju nauka – da se ta anomalija ispravi. To jest: da se našoj braći Lužičkim Srbima posveti dužna pažnja, ispita njihovo sadašnje stanje i shodnim putem i načinom pomogne, da sa svim ne utonu u nesito njemačko more.

Savo J. Orović

*****

Treci ogranak Srba, seleci se na zapad i sever Evrope otisao je najdalje, duz Baltickog mora i reke Labe, gde su pre 3300 godina osnovali Balticku Srbiju, koja je dopirala cak do Danske. Ona plemena koja su tada zaposela danasnju Cesku i Nemacku zvao se Velika Srbija. Stvorena je pre oko 2700 godina. Ti Srbi prvi su se sukobili sa Germanima i dali im ime Nemci. Ti Srbi, opkoljeni sa svih strana, tokom vremena, iscezli su gotovo sasvim izuzev maloga dela u Saksonskoj oblasti i to su Luzicki Srbi, koji su i do danas sacuvali svoj jezik i ime u Istocnoj Nemackoj. Pre asimilacije Srbi su ziveli u Pruskoj (Hanover i Brandenburg, tada Branibor). Racki je pisao da su pre Nemaca tu ziveli Polabski Srbi: Ljutici, Ratari i Moracani. Maretic i Racki, oba Hrvata, navode Srbe Rujance koji su pod pritiskom Nemaca najpre iselili u Makedoniju, a odatle ih je car Justinijan prebacio u Malu Aziju. Ovi Rujanci, balticki polabski Srbi, bili su ugledan narod i imali su hram boga Svetovida u gradu Arkoni, imali su svoga cara i utvrdjene gradove. Nemci su ih zvali Ljutice, kao hrabre i zestoke. Rimskogalski pisac Vibius Sekvester navodi da su u njegovo doba, pre vise od petnćst vekova, svi polabski Sloveni nazivali sebe Serbeti. U hronici sacuvanoj u Minhenu citira se da su Srbi bili tako veliko carstvo da su od njih postali svi slovenski narodi. Racki i Maretic se slazu o postanku slovenskih imena tek u sestom veku nove ere. A Rimljani i Grci su jos preko dve hiljade godina na Baltickom moru nasli narode Vende ili Srbe. Srpski istoricar Milos Milojevic kaze: "Grupa Srba koja je od kitajske imperije dosla preko Sibira u Evropu nastanila se u danasnjoj Nemackoj, Francuskoj, Holandiji, a deo cak presao u Englesku, gde su iscezli medju anglosaksoncima, ostavivsi mnoga imena reka, sela i gradova cisto srpskog jezickog porekla". Nadjeni su tragovi da su Srbi doprli cak do Svedske, o cemu svedoci zvanicna titular svedskog kralja, u to vreme je bio zajednicki kralj svedski, norveski i vendski. Rus Gilferding i Nemac Helmhold pisu da su Srbi u Baltickoj Srbiji imali svoga cara i to pre vise od tri hiljade godina, znaci trinćst vekova pre Hristovog rodjenja. Safarik ukazuje na poreklo sadasnjih Srba iz Velike Srbije (Sebrani spisi I-43), gde katolicki biskup Dubrava kaze: "Srbi osvojise Gornju i Donju Luzicu i uzese ime Luzicani". I opet Rajic opisuje borbe najsevernijih i najzapadnijih Srba sa Saksoncima, gde Saksoncima ubise 53,000 vojnika, a u drugom ratu ubise danskog kralja. Proslavljeni srpski vojskovodja bio je Zvjezdodrag, a zatim Beoslav, koji je ratovao sa Francuzima. Ti Srbi ratovali su i sa Karlom Velikim i unistili im 32,000 vojnika. Iza toga, borise se opet sa Dancima, gde pogibe kralj Danske i pobedise Srbi u Jitlandu. Tada dodje do razdora medju Srbima, sto ih je kostalo opstanka kao i uvek. Jedni Srbi pomagali su Franke, a drugi Saksonce i Dance. Kada su 772 godine Srbi ratovali zajedno sa Karlom Velikim protiv Saksonaca Srbi Ljutici prodrli su u Bodricke krajeve i opljackali ih. Karlo Veliki sa vojskom Srba Bodrica 789 godine pod vocstvom kneza Vucana predje Labu u zemlju Ljutica, sve popali i opustosi i prisili vojvodu Ljutica na pokornost. Posle kneza Vucana dodje knez Drasko, a zatim knez Slavomir, koji su svi bili verni Karlu Velikom. Godine 808 Ljutice udare na Bodrice i popale im zemlju, a 812 Karlo Veliki zajedno sa Bodricima opet pokori Ljutice. Tokom tih dugih borbi nepotrebno su svi iskrvarili, da bi 30 godina kasnije, 840 godine slozili Ljutice i Bodrice da zajedno udare na Ludovika i nanesu mu velike gubitke. Te borbe Srba i Saksonaca nastavljane su 927, pa 937, 955 i 1000-e godine, nepotrebno se medjusobno unistavajuci. Ratovi su nastavljani sve do kraja 12-og veka, dok konacno Nemci ne nastanise srpske opustosene zemlje i prezivelo stanovnistvo germanizovase. Za istoriju ostade samo malo ostrvo Luzickih Srba kao uspomena na stare vekove i slave. Nemac dr A. Hefner, povodom serije "Traganje za korenima Srba" pise o potonulom gradu Vineti, kao nekada najvecem gradu Evrope, koji je bio ponos lepote i naziva ga "Atlantidom severa" i "Slovenskim Amsterdamom". I sada ribari nerado bacaju mreze u tom delu Severnoga mora, jer im se cini da iz zelenih dubina dopiru zvuci crkvenih zvona i deciji plac, sa zagorom ljudi na trgovima. Ceni se da danas zivi svega oko 300,000 Luzickih Srba, a Nemci ih zovu Luzicanima ili Vendima. Oni sami za sebe govore da su Srbi. U Gornjoj Luzici kazu; "Sim Serb - Srbin sam", a u Donjoj Luzici kazu: "Sam serpski - ja sam srpski". Imaju cak i svoju himnu "Hisce Serbstvo nezhubljene - srpstvo jos nije izgubljeno".

Smrcu poslednjeg kneza Pribislava Srbi su izgubili svoju slobodu 1134 godine. U petnćstom veku varosi su im vec postale nemacke, a sela u 18-om veku. Tako je nestao jedan dobar narod, koji je tu ziveo hiljadupetstotina godina pre Nemaca.

Cehoslovaci dovode svoje prvo postojanje od kralja Sama ili Samka, ili Svevlada, koji je u sedmom veku osnovao Moravsko carstvo. Francuski pisac Fredegar, savremenik Samkov, naziva Samka srpskim kraljem. On u svojoj hronici kaze da je srodnik Samkov, knez Luzickih Srba Dervan presao na stranu Svevlada. Od Ceskog istoricara Polackog ostao je zapis da se za njihovo ime culo tek dve stotine godina kasnije, kada su se organizovali kao narod u devetom veku sa moravskim carstvom koje je stvorio njihov vladar Svetopuk.

Razlozi srpske propasti, pored vojnicke, su naivnost i dobrocudnost (bolecivost) i hriscanska vera. Srbi su dozvoljavali Jevrejima i Nemcima useljavanje u njihove krajeve i trgovinu, knezovi su ih primali na svoje dvorove sto ih je kostalo asimilacije. Srbi su od svih slovenskih naroda bili najodaniji svojoj veri i svom Bogu Svetovidu. To ukazuje da su Balticki i Balkanski Srbi istog porekla. Srbi su jedini slovenski narod koji veruje u kucne zastitnike, svece, Krsne slave. Srpska rec Slava potice od vedskih vremena a oznacava odavanje nejvecih pocasti svecu zastitniku porodice i ognjista. Hiljadugodisnji je obicaj da Samo Srbi Slavu Slave. A cini se da i to moze biti osnov za nastanak reci Sloven.

Dosta je napisano i o poreklu Nemaca od Pruskih Srba, cemu se protive neki istoricari dok drugi to potenciraju. Slavni kancelar Oton Bizmark cesto je pricao u svom dnevniku da njegova baba nije znala ni jedne nemacke reci vec samo sorabski (srpski). U 17-om veku Lajbnic je rekao ruskom caru Petru Velikom: "Nase je poreklo isto, oba smo Sloveni", a za Lajbnica rektor Velike Srpske skole Nesic kaze: "On je cedo junackog srpskog naroda, ciji je jedan deo pre 12 vekova ostavio te krajeve i doselio se na Balkan".

edit: boldovano ono sto neke zanima (kolko videh u drugom topicu)

Edited August 23, 2007 by brue