Није мој текст :)
Наши претходници су трпели и глад и зиму и врелину и године одвојености од породица и ужасни бол тешких рана које су оперисане на лицу места (бајонетом и тестером) без анестезије и живот са премало наде у некакав бољитак и прерану смрт на бојишту, у каквом јарку или у болничком кревету.
А СВЕ ТО ЗБОГ ТЕБЕ КОЈИ ОВО ЧИТАШ и због свих нас који данас тако расипнички траћимо своје дане и жалимо се, притом, на досаду (а не стижемо да обиђемо, бар понекад, "светле гробове" српских хероја, нити да одемо у цркву и тамо упалимо воштаници њима у част и знак захвалности, а себи за спасење душе).
Док их се сећамо и нас ће се Господ сећати.