dang diggity!
dule prevario si me, mislio sam da neces do sutra da ovo okachish, no, obecanje je obecanje ;o)
have fun boys
DIVIZIJA UTVARA (aka Die Gespensterdivision)
Po svom dolasku u Bad Godesberg Rommel je otkrio par interesantnih stvari u vezi sa Sedmom divizijom. Saznao je da umesto uobičajena dva, njegova divizija ima samo jedan tenkovski puk. Iako je imao odličnog komandanta, pukovnika Karla Rothenburga, bivšeg policajca koji je, kao i Rommel osvojio Pour le Mérite, 25. panzer puk nije bio najsretnije opremljen tenkovima. Preko pola od 218 tenkova su bili Češki 38T, ostalo su bili Panzer III i tek nekolicina u tom trenutku modernih Panzer IV. Za kraj, takođe, Rommel nije bio zadovoljan posadama - većina vojnika u 25. su bili iz Thuringena, nemačke države koja nije baš bila slavna po svojim vojnicima, no imaće vremena do proleća da ih dovede u formu. Za svoje oficire imao je poklone, svima je dao po kopiju 'Infanterie Greift an' – ovo je bio prvi znak da je već tada planirao da radi ono što će ga proslaviti, komandovaće tenkovskom divizijom kao jurišnim pešadijskim odredom!
http://en.wikipedia.org/wiki/LT-38
http://en.wikipedia.org/wiki/Panzer_III
http://en.wikipedia.org/wiki/Panzer_IV
Vojnici nisu bili jedini koji su morali da se vrate u formu, šest meseci u Hitlerovoj pratnji je ostavilo posledice i tokom svog boravka u Poljskoj Rommel se požalio Lucie po prvi put na probleme sa srcem. Iako je uzimao Lecitin, od prvog dana u Bad Godesbergu trčao je svakog jutra. U svojim pismima supruzi kritikovao je mlade dežmekaste oficire koji ne prate njegov primer. Kontroverze unutar divizije su počele kada je u nju prekomandovandovano nekoliko krupnijih ljudi iz redova NSDAP-a, najupadljivji među njima poručnik Karl-August Hanke, jedan od Gebelsovih viših savetnika, koji je odmah dobio jedan od retkih Panzera IV kojima je Rommel raspolagao.
Kako su prolazile nedelje Rommel se upoznao sa tenkovima i u praksi i počeo da razvija sopstvene ideje i taktike. Održavao je manevre velikih i malih jedinica, vežbe komunikacija i gađanja, svako veče bi razgovarao sa svim svojim oficirma sve do vodnika, onda obavio papirologiju i legao, a u 6 ujutro bi opet već trčao svoju jutanju deonicu.
Romelova Sedma Pancer Divizija i još jedna, Peta, bile su u okviru Petnaestog Korpusa pod generalom Hermannom Hothom koji je već dobio Viteški krst za poduhvate u Poljskoj. Takođe, 15. korpus bio je oklopna pesnica general Günther Hans von Klugeove Četvrte armije. Plan je bio napasti Belgiju kad Hitler da odobrenje. Pod pretpostavkom da bi francuske i engleske snage krenule na sever da ih presretnu, tada bi glavnica nemačkih snaga napala Francusku preko reke Meuse čime bi se kompletirao obruč oko protivničkih snaga. Najveća tajna vezana za ovaj plan napada je bila da on nije bio delo starih pruskih plemića iz generalštaba nego Hitlerov lično.
Od svog odmorišta Sedme divizije na Rajni pa sve do Belgijske granice Rommel je naredio da se istaknu znakovi “DG7”. Skraćeno od Durchgangsstrasse 7 tj Prolaz 7. Iako je ovo bilo protivno propisima generalštaba Rommel je postavio svoje znakove i ucrtao DG7 na sve svoje mape od belgijske granice, preko svih među-objektiva, do La Manša gde je planirao da dođe pre bilo koga iz nemačke armije.
Devetog maja 1940. u Wahnu, dok je sa pukovnikom Rothenburgom nadgledao gađačke vežbe tenkova i artiljerije, Rommel u 13:45 dobija šifru “Dortmund” – napad počinje sledećeg dana u 5:35 ujutro. Pod okriljem sumraka haos na putu ka belgijskoj granici bio je kompletan. Rommel nije mogao da poveruje u drskost oficira iz Drugog korpusa koji su koristili ‘njegov Prolaz'. Tek u 5:15 10. maja ujutro poslednji elementi Sedme divizije bili su na pozicijama za napad. Zora je bila zatamnjena od nemačkih aviona u vazduhu. Nisu se čuli pucnji, jedino eksplozije u daljini – belgijska vojska je uništavala mostove i puteve.
Tokom sledećih devetnaest dana Rommel će postati superstar Wehrmachta i verovatno najpopularnija osoba u Nemačkoj u to vreme nakon Hitlera. Njegovi podvizi u ovom periodu bukvalno graniče sa fikcijom. U prvih nekoliko sela kroz koje se provezao sa minimalnom pratnjom meštani su dočekali okupatore sa osmesima i povicima ‘Heil Hitler’. Dvanaestog maja Sedma stiže do Dinanta, grada na reci Meuse i tu počinju prve teške borbe.
Njegova taktika je bila jednostavna – kao na Matajuru 1917. – smelo jurišati napred bez obaziranja na bokove, leđa i linije snabdevanja! Samo napred i to će u tolikoj meri šokirati protivnički moral da će oni ili da se okrenu i pobegnu ili će da polože oružje i predaju se. Kada bih imao pristup mapama koje pokazuju kretanje samo Četvrte nemačke armije (i okolnih protivnika) videlo bi se kako je lako Rommel mogao da bude odsečen od podrške i uništen, ali bio je u pravu, konfuzija koju je njegovo kretanje unosilo u protivničke redove bila je tolika da oni nisu uspevali da organizuju kvalitetnu odbranu, a kamoli protivnapad. Rommel se uvek vozio na čelu Sedme divizije, najčešće u svom komandnom vozilu, prerađenoj Panzer III-ci ili sa pukovnikom Rotheburgom u njegovoj IV-ci. Neretko bi seo u izviđački avion Storch (nem. Roda, zapravo u http://en.wikipedia.org/wiki/Fieseler_Fi_156 ) da osmotri kretanje i okolinu i spustio bi se među svoje tenkove i nastavio dalje.
Trinaestog maja u pola pet ujutro Sedma počinje prebacivanje gumenim čamcima na drugu stranu Meuse, gubitci su teški i napredovanje je polako. Da bi povratio moral svojim vojnicima u popodnevnim časovima se i sam pridružuje timu koji forsira reku i prelazi je. Tokom noći inženjerija osposobljava pontonski trajekt i počinje sa prebacivanjem protivtenkovskih topova i vlastitih tenkova. I ovde se koristi starim trikom koji mu je poslužio kod Longaronea – napravio je dimu zavesu za svoje jedinice zapalivši kuće na obodu Dinanta. Četrnaestog je cela sedma na drugoj strani reke, umesto odmora kreće ka Flavionu, petnaestog je u Philippevilleu.
U vreme ovih ranih uspeha pisao je: “Metod koji sam naredio, da se vozi ka neprijatelju i puca iz svog oružja sve dok ne počnemo da gubimo tenkove, funkcioniše veličanstveno. To nas košta mnogo municije, ali štedimo tenkove i živote. Neprijatelj još nije našao nikav odgovor na ovaj metod. Kada ih ovako napadnemo nervi im popuste i čak se i veći tenkovi predaju. Kada bi samo znali koliko je tanak naš oklop u poređenju sa njihovim!” Istovremeno, već nakon par dana napada pisao je lično Hitlerovom ađutantu Rudolfu Schmundtu molivši za još jedan tenkovski puk naglašavajući da je zvaničnim kanalima to nemoguće.
Petnaestog maja Sedma divizija dolazi do šume kod Cerfontainea sa čije druge strane se nalazio njegov cilj – belgijski produžetak Mažino linije. Rommel je bio nestrpljiv da pre mraka dođe do bunkera, ali kako provesti diviziju kroz šumu bez da uzbuni francuske branioce? Tada je uzeo mikrofon i tiho izdao sledeću komandu: svi tenkovi će mirno i u tišini da se provezu kroz šumu, a svi članovi posade sem vozača će da sede NA tenkovima i mašu belim zastavama! Sam Rommel sedeo je na tenku pukovnika Roethenburga. Urlich Schroeder je o ovom događaju pisao: “Neprijatelji su bili toliko preneraženi našom karnevalskom povorkom da su, umesto da pucaju u nas, samo stajali i blenuli u nas otvorenih usta.” Kada je i poslednji tenk bio sigurno sa ostalima van šume, blago prikriven iza debele žive ograde, Rommel je naredio poslednjem bataljonu da se okrene i štiti ih iz šume, dok su tenkovi krenuli napred ispalivši dimne granate u najbliže bunkere koje su zatim inženjerci očistili bacačima plamena.
U ponoć šesnaestog maja, kroz otvor raznet među bunkerima Mažino linije, Sedma Pancer divizija na čelu sa Erwinom Rommelom je ušla u Francusku!
U tom trenutku njengov najbliži saveznik, mnogo bolje i modernije opremljena Peta divizija sa njegovog desnog boka bila je oko 48km iza njega! Da stvari budu još gore, pukovnik Roethenburg i Rommel nisu stali do jutra – prešavši još preko 55km!!! Sedma staje tek kad su stigli do Avensesa, njegovog sledećeg taktičkog cilja. Čak i tada Rommel nije ostao da se odmori nego je sa malom pratnjom otišao do brda zapadno od grada da osmotri situaciju. Nestrpljiv zašto ostatak divizije kasni, šalje svog ađutanta, poručnika Hankea, da požuri sporaće. Sat vremena kasnije, kada je čuo tenkovske motore kako se približavaju Rommel naređuje dalje napredovanje.
Zapravo, motori koji su se čuli bili su francuski. Teška tenkovska jedinica napala je Sedmu sa leđa i već uništila nekoliko tenkova. Ovaj protivnapad odbio je bukvalno sam Panzer IV poručnika Hankea koji je čim je ugledao protivnike postupio po naređenju i krenuo da puca bez prestanka, francuzi su se (Erik Cartman bi rekao tradicionalno) povukli, a Rommel je za ovo predložio Hankea za Viteški krst.
Mapa napredovanja svih nemačkih snaga tokom Fall Gelba između 10 i 16. maja, linija koja je bitna za ovu priču je od oznake “Fourth, Kluge” preko Dinanta i Philippevillea, takodje obratiti pažnju kako se front “lomi” desno od Rommela, a levo =o)) levo je Guderian ;o):
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/comm...0-Fall_Gelb.jpg
E sad šesnaesti maj ’40. je bitan istorijski gledano po tome što su tog dana, istovremeno, dva velika nemačka tenkovska komandanta odvojeno izvršila čin direktne neposlušnosti odbviši da izvrše naređenja pretpostavljenih – tj. odbila su da stanu =o)). Jedan je, naravno Rommel, a drugi je Heinz Guderian lično! Guderian je čovek koji je stavio blickrig na papir, ali za razliku od Rommela koji je za sobom ostavio tragove planova da juri francuskom na tenkovima Guderian je do 16. maja je uvek, što verbalno, što pismeno, izjavljivao da mehanizovane divizije ne mogu da operišu same bez podrške i čvrstih linija snabdevanja. Ipak, kao što se Rommel udaljio čistih 100 kilometara od svoje linije snabdevanja (toliko da kad je pokušao radio vezom da zatraži nova naređenja i zalihe, niko mu nije odgovorio – bio je van radio dometa!) tako je i Guderian bio smeo da forsira 80ak km previše, ali dok je Rommel komandovao krnjom divizijom Guderian je gazio napred sa celim svojim Devetanestim korpusom. Njegov nadređeni, general von Kleist je doleteo 17. do fronta i nakon žučne rasprave pokušao da ražaluje Guderiana, naravno, komandant cele armije, gen. von Rundstedt, odbija da potvrdi to naređenje. Uglavnom imamo 2 ludaka, od kojih jedan nema vezu sa svojom linijom snabdevanja, drugi je jedva održava i kao što vidite na slici njih dvojica su najvishe zagazili u neprijateljski teren. Da je postojala ikakva komunikacija između njih u tom period dokaza nema (al bi bilo kul ;oP).
Elem da se vrnemo sa ove digresije, 17ti maj, Rommel je prošao Avenses i kad radiom traži nova naređenja niko mu ne odgovara. Umesto da čeka da ga linije komunikacije i snabdevanja stignu odlučuje da zauzme most preko reke Sambre kod Landreciesa 18 kilometara dalje pre nego što ga neprijatelj uništi. Mnogi istoričari vole da povlače paralele između Romelovog zezanja po francuskoj sa 1917. u Italiji. Okršaji su bili kratki, sa malo žrtava, nakon čega bi se zarobljeni neprijatelji uputili razoružani u pravcu istoka, a Rommel nastavio ka zapadu. Tog dana je zarobio preko 3500 protivničkih vojnika. Na raskrisnici 1km istočno od Marbaisa njegova oklopljena kola su zaustavila francuski automobil koji je predvodio konvoj kamiona. Francuski oficir se predao, poručnik Hanke je skočio na prvi kamion i skrenuo konvoj ka Avensesu, dok je Rommel ostao još neko vreme na raskrsnici, nakon petnaestak kamiona i on je ušao u konvoj i vratio se za Avenses – u konvoju je bilo preko 40 kamiona!
Tokom svih ovih događaja Romelu o ramenu je visilo jedno veoma moćno oružje – fotoaparat koji mu je dao Göbbels lično. Ipak, novinarima je bilo teško da drže korak s njim. Rommelov prijatelj, pukovnik Kurt Hesse je kasnije pisao: “Uvek je bio bar 10 km ispred ostalih, jednom se desilo da je njegova grupa napredovala toliko brzo da se francuska jedinica ubacila između njega i ostatka Sedme divizije. Na to je samo rekao: “Moraće sami da se izbore sa njima,” i nastavio napredovanje”. Jedan od Hesseovih slikovitih opisa Prolaza 7 kaže: “Nikad nisam video ništa nalih prizorima duž Rommelovog puta napredovanja. Njegovi tenkovi naleteli su na francusku diviziju koja se kretala istim putem – i samo su nastavili napred pored njih. Sledećih desetak kilometara uz put su se nalazile stotine kamiona i tenkova, neki prevnuti u jarku, neki zapaljeni, najveći broj njih transportuje mrtve i ranjene. Sve više i više francuza izlaze sa polja i iz šuma sa strahom na licima i rukama u vazduhu. Sa čela čuju se kratki oštri pucnji topova naših tenkova koje Rommel usmerava lično sa svog oklopljenog komandnog vozila. U njemu gori ‘feu sacre’, ne trpi protivljenje, ni od saboraca, ni od protivnika. Ko ne može da ga isprati neko ostane tu gde je, samo je bitno da on, Rommel, i još par tenkova dođu do reke Somme.”
Hesse je često i citirao Rommela, prenoseći njegovo nezadovoljstvo generalima koji prate rat sa udobne distance, kao i njegova viđenja samog rata. “U ovom ratu komandantovo mesto je ovde, na frontu! Ne verujem u strategije iz fotelje, ostavimo to gospodi u generalštabu.” “Moramo da gledamo na ovaj rat kao na konjičku akciju – moramo da ubacujemo tenkovske divizije u bitku poput konjičkih skvadrona, a to znači izdavati naređenja sa kupole tenka kao nekoć generali iz konjičkog sedla.” Ovakve izjave mu naravno nisu stvarale prijatelje u vrhu Wehrmachta, reakcije su varirale od gnušanja u Generaštabu do suzdržanosti (na mesto uobičajene naklonjenosti) u firerovoj kancelariji. No bez obzira na reakcije, Rommel je napredovao. Takođe zahvaljujući njegovoj medijskoj eksponiranosti, kao i religioznoj privrženosti njegovih vojnika u ovom periodu razvila se izreka “Wo Rommel ist, ist Vorn” iliti “Gde je Rommel, tamo je napred”.
Osamnaestog maja, nakon što su prošli Landrecies, Sedma je morala da prođe kroz veliku šumu u kojoj je bio skriven depo municije. Umesto da se bori kroz šumu, Rommel je opet naredio prolaz sa spuštenim oružjem i belim zastavama. Sa druge strane šume, tenkovi su prošli pored sela Pommereuil i napravili defanzivnu “jež” formaciju na vrhu jednog brdašca sa kod se na horizonuntu video njegov sledeći cilj – Le Cateau na reci Sombre. Okupio je svoje oficire u centru “ježa” i viknuo: “Vaš put je sada Le Cateau – Arras – Armiens – Rouen – Le Havre! Sipaj gorivo! Napred!” Naravno oficiri su bili zgranuti, ne samo što ovaj govori o Le Havru koji leži na La Manšu, ne samo što su svi očekivali napad francuskih snaga koji je zaista ubrzo i usledio, nego zato što si bili svesni pravog problema, a to je bilo gorivo, Rommel je uskoro saznao i zašto. Naime, dobar deo Rommelove divizije bio i dalje u Dinantu u Belgiji! Njegov šef štaba, major Otto Heidkämper, pošto se nije čuo sa Rommelom danima, otpisao je i njega i pokovnika Rothenburga kao poginule u akciji i nije ni pokušavao da im pošalje gorivo! Sam Hitler je kasnije pisao Rommelu o ovome: “Vaš napad me je koštao nekoliko neprospavanih noći. Nisam video način da vas izbavim iz te zamke.”
Ipak, ratna sreća je htela da tokom te noći fancuski obruč oko nemačkog “ježa” popusti i Rommelove snage su sa sve manje goriva uspele da pobegnu. Rommel ipak nije mogao da oprosti Heidkämperu za ovo i u nedeljama za tim često je ponavljao da mora da ga se otarasi što je pre moguće. Rommel uspeva da zarobi Cambrai i u njemu 650 vojnika devetnaestog i još 500 sledećeg dana, ali, tog 20. maja Rommel po prvi put udara na protivnika koji će od njega napraviti na svetskom nivou ono što će Goebbelsova mašinerija uraditi u Nemačkoj – britanske profesionalne vojnike. Do dvadest prvog se probija do Arrasa gde ga dočekuje protivnapad dva britanska tenkovska puka. Da stvari budu gore, tenkovi u ovim jedinicama su spore, i oklopljene ko đavo, Matilde Mark II protiv kojih većina Rommelovih tenkova ne može ništa!
E sad, ako se oslanjamo na britanske navode o ovom sukobu, onda je Rommel navodno paničio kako ga napada ‘stotine tenkova' (a zapravo bilo je samo 58 Matilda u toj bitci) i da je cela priča značajno usporila nemačku ofanzivu. Sa druge strane ostaje činjenica da su a) nemci pobedili u toj bitci i b) da je Rommel u toj bitci sišao sa tenka i usmerio ih na druge mete, dok je lično poređao svoje topove od 88 i 105 milimetara (FlaK topovi inicijalno zamišljeni kao protivavionska oruđa, odatle im im ime, FlaK = Flug/Flieger abwehr Kanonne) i usmeravao ih u britanske tenkove. Istina je da je nakon Arrasa Hitler lično naredio da se linija kanal od La Baseea ne prelazi i da je tu zabranu podigao tek 26. maja. Za ovo vreme Sedma divizija se zaista odmorila i izvršila potrebno snabdevanje i popravke.
http://en.wikipedia.org/wiki/Matilda_tank
http://en.wikipedia.org/wiki/88_mm_gun
obavezno overite oba flak topa, prvi radi tehničkih detalja, drugi radi slike istog sa kalemegdanske tvrdjave =o)
http://en.wikipedia.org/wiki/10.5_cm_FlaK_38
i naravno slika napredovanja od 16og do 21og (Romel zavrshava kod Arasa, lepo se vidi =o))
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/comm...0-Fall_Gelb.jpg
Kao što ste mogli da očekujete, čim je stiglo obaveštenje o skidanju zabrane Rommel je pokrenuo postavljanje pontona preko kanala. Jedan streljački puk je prešao preko, ali mitraljeski bataljon nije mogao da pređe zbog intenzivne snajperske vatre, a onda se među njima obreo Rommel. “Požalio se da ne činimo dovoljno da se izborimo sa britanskim snajperima i popeo se na vrh železničke ograde odakle je nastavio da usmerava antitenkovske posade četa Četiri i Sedam. Jedan za drugim, topdžije i komandanti posada padali su mrtvi, prostreljeni kroz glavu, ali general se činio totalno imun na neprijateljske snajpere.” Do popodneva 27. maja podignuta su dva provizorna mosta preko kojih su krenula ovaj put tri, a ne samo jedan Rommelov tenkovski puk. Naime Hoth je privremeno, samo za ovu operaciju, napad na Lill, stavio pod Rommelovu direktnu komandu oba tenkovska puka Pete divizije. Naravno, komandantu Pete, generalu Maxu von Hartliebu se to nimalo nije dopalo, pogotovo što je imao viši generalski čin od Rommela.
Rommel je sazvao svoje tenkovske komandante iz obe divizije. Tom prilikom se posvađao sa pukovnikom Johannesom Streichom iz Petnaestog pancer puka jer je prebacio Romellu da ne zna da čita mape. Na kraju sastanka održana je kratka ceremonija. Rommelov ađutant poručnik Hanke ušao je u punoj paradnoj uniformi i, po firerovom naređenju, uručio Rommelu Viteški krst čime je Erwin postao prvi komandant divizije u Francuskoj sa tim ordenom. Treba napomenuti da će mu ovaj orden više odmoći nego pomoći jer su mnogi oficiri smatrali da ga ja dobio preko veza NSDAP-a.
U 18 časova Rommelove snage kreću na sveroistok ka Lilu, jednom od francuskih industrijskih centara. Kada su došli do lokacije koja je bila cilj za taj dan Rommel saznaje da su komandanti ostalih divizija neredili predah te noći, presrećan što će prvi stići do Lila, Rommel je izdao svoje klasično naređenje: “Penjite se! Pali motore! Napred!” Noćno napredovanje omogućilo je da se braniocima Lila odseče odstupnica ka Dankirku gde je već počela evakuacija britanskih i francuskih jedinica preko La Manša. Problem je bio što je napredovao toliko ispred svojih saveznika da su sada njegove jedinice sem neprijateljske vatre bile na udaru i nemačke artiljerije. Te večeri se odigrao još jedan “Rommel momenat” - izumeđu njega i komandanta izviđačkog bataljona majora Erdmanna pala je granata od 150mm. Erdman je ostao mrtav na mestu sa potpuno raznetim leđima, a Rommel nije bio ni ogreban.
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/comm...0-Fall_Gelb.jpg
Sutra ujutro je u svojoj nestrpljivosti seo u automobil i odvezao se do Lila, ulice su i dalje pune neprijateljskih vojnika - njegovo brzo napredovanje zarobilo je u gradu preko pola francuske Prve armije. Dok je pešadija zauzimala Lil, a njegove jedinice dobile svoj zasluženi predah Rommel je napravio depešu sa uspesima njegovog odreda tokom kampanje. Zarobljeno 6849 vojnika i 48 lakih tenkova, a uništeno 18 teških i 295 lakih tenkova. Ove podatke poslao je Hitleru i Schmundtu, “Da se ne ponovi ono što se desilo posle Kote 1114” pisao je supruzi. Posle svih tih godina i dalje su ga pekle nepravde iz Prvog sv. rata. Depeša je naravno impresionirala Hitlera i kada je 2. juna u Charlevillu u Ardenima sazvao sastanak da diskutuje finalni poraz Francuske, jedini prisutni komandant divizije bio je Rommel. Hitler ga je pozdravio glasno pred svima viknuvši: “Romele! Svi smo se mnogo brinuli za vašu bezbednost tih dana dok ste bili u napadu!” Hitler je te večeri saopštio svojim generalima da sledeća ofanziva počinje za tri dana i da će to biti završni udar Franfuskoj. “Biće lako naći osnovu za mir sa Britanijom” rekao je “ali Francuska mora biti sravnjena sa zemljom, a zatim mora i da plati račun.”
Ponovo u akciji, 5. juna Rommel prelazi Somu koristeći dva železnička mosta koja protivnik nije srušio. Napredujući njegove jedinice zarobljavaju veliki broj crnaca iz francuskih kolonija – događaj koji će kasnije, sa sve istim tim zarobljenicima, biti filmovan u propagandne svrhe. U 16h Rommel nastavlja svoj prodor na jug, ovaj put koristeći svoj najnoviji “izum” – Flächenmarsch tj. napredovanje u formaciji. Osnova ovog napredovanja je pretvaranje kompletne divizije u pokretnu “kutiju”. Prednju stranu i bokove kutije čini tenkovski bataljon, zadnja strana su antitenkovski i izviđački bataljoni. U centru kutije su klasični streljački pešadijski odredi čiji obični transporti (aka kamioni ;oP) nisu imali problema da se kreću bespućima kada su pre njih tenkovi utabali put. Nikad pre toga se Pancer divizija nije kretala takvom brzinom – između 65 i 80 kilometara na dan! Neprijatelj ga nikada nije očekivao toliko duboko od linije fronta. Da je bio samo malo brži možda bi mogao da zauzme mostove preko Sene kod Elbeufa, no i ovako njegova Sedma je bila prva nemačka jedinica koja je došla do Sene, to je bilo 8. juna. Destog, kod Dieppea, njegovi vojnici su konačno ugledali more, krećući se ka Fecampu lokalni meštani su ih dočekivali razdragani i sa cvećem – mislili su da su u pitanju britanci! ;o))
24 sata kasnije, sa litica južno od Saint-Valeryja Rommelovi tenkovi su oterali malu flotu koja je trebala da spasi hiljade britanskih vojnika koji su danima čekali na evakuaciju, ali francuski admiral je to odbijao, nadajući se kontraofanzivi. Rommel je takođe dao rok trupama u Saint-Valreyju da se predaju do 9 sati naveče. Fracuzi su bili za, ali britanci su bili tvrdoglavi. Nakon malo ubeđivanja od strane artiljerije i avijacije te noći, sutra ujutro komandant francuskog devetog korpusa, zajedno sa još jedanaest francuskih i britnaskih generala su se predali Rommelu na gradskom trgu. Jedan od francuskih oficira upitao je Rommela koja je njegova divizija, kada je čuo da je u pitanju Sedma eksplodirao je “Opet Divizija utvara! Prvo u Belgiji, onda kod Arassa, pa na Somi i sada ovde, stalno nam se putevi ukrštaju. Mi vas zovemo Divizija utvara.”
Utvare ili ne, pripadnici Sedme su četiri dana uživali u suncu i vinu, šesnaestog juna u pola šest ujutro Rommel prelazi Senu kod Ruena i juri na jug. Firer je naredio da se zauzme cela obala do španske granice, Sedma je grabila sumanutom brzinom. Do kraja 16. juna prešli su 160 km, 17. 320! Ne zna se kako su tenkovi izdržali takav tempo. 18. juna, nakon preko 350 pređenih kilometara, Rommel stiže do Cherbourga, glavne francuske dubokovodne luke, protivnik je oko 20 puta projniji od njega ali on ipak napada. 19. juna fancuski garnizon se predaje, sve je gotovo. 25. juna se i zvanično završavaju borbene operacije Sedme pancer divizije u fancuskoj. Zarobili su preko 95.000 protivničkih vojnika i izgubili samo 42 tenka! Godinu dana kasnije, pukovnik Rothenburg poginuće na istočnom frontu, a njegov nadređeni prijatelj imaće sastanak sa sudbinom u toplijim krajevima.
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/en/c...0FranceJune.jpg
Naravno, sad je tu i tamna strana cele priče. Prebacivanja među kolegama, što od zavisti zbog slave i uspeha, što zbog favorizma i povlačenja veza iz NSDAP-a. Sve do činjenice da je sam Rommel za svoj brzi napredak (pogotovo na početku kampanje) trošio materijal drugih jedinica nakon što bi potrošio svoj (tj usporavao ih, a posle prozivao njihove komandante što napreduju sporo!) kao i da u svom predstavljanju događaja umanjivao značaj drugih jedinca što kopnenih oko njega, što Luftwaffea koji ga je podržavao. Stvari su išle dotle da su u knjizi Die Gespensterdivision, koja je izdata za vreme rata, neke od akcija Pete divizije pripisivane Sedmoj. Takođe, iako su ga njegovi ljudi obožavali, ostaje činjenica da su gubitci u ljudstvu Sedme divizije bili na prvom mestu među svim nemačkim jedinicama u francuskoj, čak računajući i pešadiju.
Eto, to je tih x strana o Francuskoj koje obetjah pre mnogo nedelja. Sta ćete, ima se i materijala i obaveza =o)
Do sledećeg dela verovatno će proći više od mesec dana, 'ebga, rokovi 'n shizz...
Takodje, iako se hronološki ne uklapa na ovo mesto i neće biti baš direktni nastavak ove priče, ostaviću vas sa prevodom pasusa iz knjige ‘Tragom Lisice' Davida Irwinga...koju ionako manje više prevodim pishuci ovo =o)
Gde je sada Rommelova medalja? U mesnom uredu malog sela u Švabiji je jeftini metalni ormar pretenciozno kršten “Romelova arhiva”. Arhiva se otvara samo jedan dan u godini, 14. oktobra. Kad sam ja bio u poseti bio je 16. oktobar, ali ipak su je otvorili za mene, pokazali mi sadržaj i zamolili me da zaključam kad završim. Našao sam par pisama, foto albuma i drugih uspomena.
Na podu ormara bila je prašnjava kartonska kutija, unutra je Pour le Mérite, sa emajlom okrnjenim kad je nekoć pala na asfaltni put. U istoj kutiji je i visoka oficirska kapa, par požutelih Perspex naočala, tri staklene bočice napunjene pustinjskim peskom raznih boja i traka za rukav kaki boje sa srebrnim motivom palminog drveta i jednom rečju: “Afrika”.
