Doolio

Било је то на неком топику, а има ваљда и на нету, знам да сам то нешто бистрио... У сваком случају, опет је бацање коцкице, нисам сигуран, али мислим да они могу да те дркају за четкицу за зубе ако оће да те дркају, а важи и обрнуто, често су пуштали скупље ствари, по систему ''пусти човека, купио да има''. Кинези (а ко би други) имају фору да им кажеш колика ти цена треба и онда ти они напишу како је твој монитор који си наручио у ствари дваес евра, а не триста. А има и она фора са поклонима, само не знам тачно како иде.

Не знам шта је то гуглово, али капирам да је највећи трип то што негде можеш да пазариш само са пејпелом. Па нема царина везе са тим да ли можеш нешто да пазариш, мислим, то је други свемир. Ако купиш тај киндл ти си га купио. А да ли ће царина да баца коцкицу да види оће ли те смарати, то је друго.

Пошто сам и ја нуб, ај да држим воду док мајстори оду лол Ти повежеш ваљда неко постојеће средство плаћања са пејпелом и онда можеш да плаћаш ''кроз пејпел'', што би требало да значи да сад можеш да дивљаш по амазонима и ибејовима. Оно што не можеш је да пуниш свој пејпел рачун парама (ни ти, ни други), него ти је он само као неки портал. Значи, не можеш да продајеш ствари и те форе, а можеш да пазариш ствари које се пазаре преко пејпела. Уместо картица-проџа, сада ти иде картица-пејпел-проџа и то је ваљда екстра и теби и проџи јер ти њима не укуцаваш никакве бројеве, а они су ваљда сигурнији да ниси преварант, шта ти ја знам. Ако сам нешто царски омануо, исправите ме, пошто сам чика с планине.

BIO-PRO

па јеботе ахахахахаха

Не, нисам мислио на то, него бар нешто што нема ''лол ево стиже вот'' или ''ево, Мисато је у овој сцени пијана ко Дуле лол'' :) Мислим, бар на те ствари мора да се обрати пажња. Зато кажем, можда некад, кад прочистим текст. Са друге стране, видиш да су ово релативно ретки ''испади'' са моје стране, тај блог би био апдејтован једном у два месеца:)

Можда ако будем средио ово некад. Немам трип према нефорумским концептима, него немам текстове за њих... Ово је мала блеја са пријатељима, условно речено. Мислим да ми је то био закључак и кад си ми причао за књигу:)

Океј, идемо даље:) ПСИХОАНАЛИЗА, ЛИКОВИ ЕНД СТАФ Океј, ови елементи су једни од доминантнијих, како у серији, тако и као трансцендентални, пренесени део. Ликови бивају сецирани од стране аутора прилично немилосрдно и прилично експлицитно и све се то одвија пред гледаоцем. Шта тиме хоћу да кажем? Прво, ликови показују своју комплексност врло постепено. Ово је нормалан процес, међутим, у Евангелиону је дотеран до максимума јер серија делује као мање више обична ''серија са карактерном поставом'' јако дуго (ајде да кажем, кроз целу прву половину серије). И тада је карактеризација маестрална као таква, али онда рапидно креће немилосрдно роварење по психи свих битнијих актера, на све могуће начине. Притом се у томе примењују, математички и болно адекватно и прецизно, разне психологије личности и, што је најфасцинантније, то је fo real. Дакле, не говоримо о томе како је аутор ''јако добар наратор'' или како ''има фантастичну социјалну перцепцију'' или да ''има дар за презентовање људских личности'' итд. Говорим о конкретној презентацији и примени постојећих психолошких приступа и теорија у циљу комплексније и аутентичније карактеризације, бољег изношења идеје и конструкције реалних међукаратерних односа. Поменуо сам да је Ано урадио јебен домаћи што се тиче практичне примене, очигледно екстензивног знања психологије личности, у наративном делу. Ово не могу довољно пута да истакнем. Ја имам тридесет и једну годину, од тога ме псиџа занима неких петнаестак и ту сам прилично добро утемељен, у истом смислу у ком је катана готивна јер је кована милион пута од милион листова метала или шта већ. У преводу, имам знање, имам искуство и то је све слегнуто и чак примењиво у пракси. Ово звучи као курчење неко, али заправо није из једног сасвим простог разлога: ако сам толико јак у тој области, можда сам слабији од просечног лика у педесет других. Тако да ово што причам има везе са распоредом и пуњењем слотова, више него са истицањем не знам ни ја каквих квалитета. Као илустрација тога може послужити чињеница да вероватно никада нећу знати о цртању онолико колико сада знам о псиџатању. Зашто ово причам? Зато што ме ништа друго није толико фасцинирало у свом психолошком аспекту као Евангелион за ове три банке колко сам жив. А пола тог живота се бавим том тематиком, условно речено. И природно је да сам тражио и конзумирао велики број ствари из тог универзума. Сама та чињеница је мени довољно фасцинантна да наставим да истражујем феномен Евангелиона, неки би рекли, потпуно неконструктивно. Међутим, мени лично представља изузетно вредно искуство да сецирам једно такво остварење које је на мене дупло више утицало од било чега другог те врсте, које би се нашло на месту број два. Овај епик просер има сврху да наведе неког ко одгледа Евангелион и не нађе у његовом психолошком аспекту ништа посебно, да покуша поново, ако ништа друго. Дакле, псиџа енд ликови. Прво, наравно, имамо Шинђија. Најразрађенији лик, природно, као носилац серије, централна личност и главни актер. Шинђи показује један импозантан сет неуроза и анксиозности. То не треба да чуди јер је у класичном фројдовском маниру сјебан од малена. Мајка му је умрла кад је био јако мали, а емотивно затворен и ауторитативни отац га одбија недуго затим. Ово од њега прави сервилног несигурног дечка коме недостаје љубав. Ово је недвосмислена поставка за несигурну особу која ће имати ВЕЛИКИХ тешкоћа да се развије у емотивно и психолошки зрелу, независну и функционалну особу. Оваква особа погон и сигурност налази у спољашњости, а не у унутрашњости и то се јако тешко мења, из простог разлога што је код такве особе недостатак разрешења директно везан са неповратном прошлошћу, са једне стране и садашњом спољашњошћу на коју не може да утиче, са друге стране. Овако је код сваког, наравно, али Шинђијев психички апарат се развио у ''погрешну страну'' тј. све дубље и дубље иде у све већу спољашњост и куповину љубави. Куповина љубави је централна особина Шинђијеве личности. Ово је код њега развијено до те мере да он то чак не покушава ни да замаскира у нешто друго (као Асука нпр) већ отворено сматра да је то нешто што је крајње нормално. Као што му Мисато једном приликом каже, ''ти превише гледаш у лица других'', Шинђи има смртни страх од тога да не буде одбачен и невољен. Овде ступа на сцену фамозна Фројдова ''јежева дилема'', која је један од лајтмотива серије. Јежева дилема је термин којим се указује на једну страну динамике међуљудских односа, кроз метафору са јежевима. Наиме, зими, када је хладно, јежеви теже да се збију једни уз друге да би им било топлије. Међутим, што су ближи један другом, то се више боду својим бодљама. Ту настаје проблем односа топлоте и бола који даје најбоље резултате. Дакле, треба наћи најбољу близину, где нас мало боцка, а довољно нам је топло. Шинђи ово не уме, тј. због тога што му је центар у спољашњости, њему и релативно мало боцкање задаје огроман и трагичан бол. Зато он фактички бира ''да му буде стално хладно''. У преводу, не јебе се, да му не би ушло. Ово његов ум решава на најдиректнији могући начин – бежањем. Док је сам, хладно је, али је у исто време миљама од нечијих бодљи, а исто тако, и његове бодље су миљама од неког другог. Наравно, ово кад се упари са чињеницом да је гладан љубави и признања од стране других, даје један конструкт личности који је прилично лабилан и тежак за функционисање. То бежање се такође манифестује у одбијању апсолутно било какве мрве одговорности. Дакле, Шинђи неће никад направити одлуку, Шинђи неће никад изнети став, неће никад ући у расправу и конфликт са неким својим инпутом и, што је најбитније, неће никад одбити наметнуту дужност. Ово је окосница његовог понашања кроз целу серију и заправо разлог зашто он уопште управља Евом. Његова моћ својевољног одлучивања је толико слаба да он неколико пута ради оно што најбоље уме – бежи. Али, као шлаг на торти, он се увек враћа јер су његова тежња да буде вољен и спољашњи центар остваривања јачи чак и од његовог страха од патње. Другим речима, све што Шинђи ради, ради зато што му је тако речено. То правда немањем избора или тиме што чини ''исправну ствар''. Међутим, он ту греши јер избор увек постоји и какав год да је, треба га направити. Али, то је доношење одлуке и то је механизам стран Шинђију јер потиче изнутра. Тако да Шинђи и кад мисли да доноси одлуку, он то не ради. До самог краја серије када започиње и прекида инструментализацију. Са фројдовске стране, као и код свих, код Шинђија има доста материјала. Пошто му је мајка мртва и практично је се не сећа, можемо прескочити Едипов комплекс. Овде, уместо Фројда, ту д рескју ускаче Лакан са својом психоанализом. Наиме, едиповац жели мајку само за себе, отац му ту смета, а истовремено га се плаши, као маминог моћног јебача. Отац губи ту улогу ако мајке нема, што је код Шинђија случај. Код Лакана, међутим, централни део односа са оцем не мора да се заснива на едипалном трипу. Отац, сам по себи, држи застрашујућу моћ живота и смрти према сину, мислим да Лакан овде говори конкретно о ''моћи кастрације''. Ова поставка савршено одговара Шинђијевом моделу, јер је резултат такве поставке двојак – под један, ту имамо мржњу према оцу као према тлачитељу и господару наше судбине, а под два, имамо потребу да умилостивимо оца и онда ћемо да му пушимо курац да нас не би разјебо, јер може. Ово је јасно као сунце у Шинђијевом односу са оцем. Он свог оца мрзи из, можемо рећи, реалних разлога, а у исто време чини буквално све што је у његовој моћи да би добио признање од њега. Ово оставља Шинђија у једном лимбу сервилности и анксиозности, док сам Шинђи постаје све лабилнији јер му отац даје све више повода да га Шинђи отера у пичку материну и grow a pair. Међутим, то се, јелте, не дешава и та неравнотежа игра прилично велику улогу у довођењу Шинђија до нервног слома. Шинђи замену за мајку налази у Еви која, маестралном игром аутора, заправо и јесте његова мајка у једном врло стварном смислу. Такође, цео трип је подређен томе: -улазна капсула са пилотом унутра пенетрира Еву. -сама капсула по концепту подсећа на материцу -шинђију је унутра јако удобно и сигурно, а ''не зна зашто'' -пилот плови у ЛЦЛ-у, паралела са фетусом -пилот се синхронизује са Евом -Шинђијева Ева је јако протективна према Шинђију и увек када Шинђи фејлује, она се буди, полуди и среди ствар. -Шинђи се уз помоћ Еве бори против огромних агресивних бића, које сјебава често сама Ева у берзерк моду. Да додамо трип на све то, Шамсиел нпр. је буквално један огроман курац. Дакле, Шинђи уз помоћ Еве разјебава моћне курчеве који прете да му јебу матер (у сваком смислу). Хм, симбол чега би ти курчеви могли да буду лол. Како изгледа Шинђијев пут кроз серију? Имамо једну линију, која иде мало на горе, па онда нагло немилосрдно пада доле пред крај серије, где се дешава потпуни крах и спремност за одрастање. Шинђи на почетку је ''дефаулт Шинђи''. Кроз вожњу Еве, повремено тапшање по рамену и неку врсту пријатељства и љубавних интереса, и поред ужасне патње кроз коју пролази због свог ''занимања'', он показује мали психолошки напредак. Међутим, у свега пар догађаја, ово све крахира, што је за особу ''спољашњег типа'' као што је Шинђи, катастрофално. Прво, његов отац Евом тешко рањава његовог другара Тођија. Затим, Реи гине и Шинђи сконтава да је (једна од, али заправо једина генуина) његова симпатија заправо клон и то други по реду. Онда, следи издаја од стране јединог бића које му је пружило безусловну љубав, Каоруа, а као шлаг на торту, долази још једно испуњење дужности од стране Шинђија, у виду гибовања дотичног Каоруа. На све то додајемо и апсолутну неспособност у преузимању акције, међуљудским односима и изражавању, која доводи до фамозне сцене дркања на комирану Асуку, као круне Шинђијеве негативне спирале. Ово све доводи до тога да Шинђи доживи крах и практично регресира на пренатални ниво, на неку врсту кататоничне дисфункционалности. Он некако профункционише и у таквом стању се пред њега ставља моћ управљања инструментализацијом, где он започиње трећи удар из апсолутно незрелих и себичних разлога изјавом ''нек сви умру'', уз невероватно адекватну нумеру ''komm susser tod” која је највећи цар икад. Ово је уједно и врхунац његовог бежања и глумљења јежа. Међутим, у исто време, иако је ово класичан Шинђи, то је и одлука коју Шинђи доноси, каква год она била. Међутим, у интрументализацији, Шинђи ипак конта да је живот – живот и да је он сам себи сврха и да је такав вредан и да је поента живота у – живљењу. Он ту прекида инструментализацију и испливава на Земљу (претпоставља се) спреман за хватање у коштац са животом. Написао сам да је Реи једина генуина Шинђијева симпатија. Заправо, то није тешко скапирати. Шинђи реагује развијањем нежних осећања на сваку женску особу која му поклони било какву пажњу. Природно за његов ментални склоп. На крају то ради чак и са Каоруом, који је лик, јер је тада већ толико сјебан и толико очајно жељан љубави да тај геј елемент више нема никакве везе. Овде морам мало да дигресирам и да кажем да Шинђи није геј, нити је би, нити је заправо уопште сексуално формиран, али се може претпоставити са великом сигурношћу да ће се формирати као стрејт лик. Ово кажем зато што постоје теорије по нету да је Шинђи заправо геј, али да то још није открио и отуд толико амбивалентан однос према својим женским симпатијама. По мени, ово је ноторна глупост и ово објашњење које сам ја дао много више коегзистира са самим вајбом целе поставке и Шинђијевог развојног пута. Елем, стао сам код његових љубавних интереса. Иако је Шинђи вероватно на гајби дрко и на Мисато и на Реи и на Асуку, Реи се издваја из простог разлога што је представља нешто најближе концепту слободног избора симпатије. Да погледамо како се ту котирају Мисато и Асука. Мисато представља класичан милф фаперски објекат пожуде. Ту има елемената љубавне привлачности, али у основи свега тога је да је Шинђи тинејџ лик коме није добро од сперме и жеље за љубављу и блискошћу, а Мисато је еманципована пичкетина и по која иде по гајби у ћегама. Два и два није тешко сабрати. Асука јесте права симпатија у једном смислу. Међутим, овај концепт јебе то што је Асука – други избор. Ово је чак и експлицитно речено у инструментализацији, када Асука управо тим речима одбија Шинђија, после чега он креће да је дави и фрустриран и сјебан, започиње трећи удар. Остаје нам Реи. Реи је специфична по томе што Шинђи развија симпатије према њој не као одговор на њено одашиљање истих, већ својевољно, на самом почетку серије. Исто тако, Реи, будући да је клон његове мајке, а поседује Лилитину душу, поседује одређене ''мајчинске'' квалитете, који су и поред тога што је Реи асоцијални ретард, прилично женски. Реи, такође, даје Шинђију да јој се приближи и показује вољу да учи од њега и полако почиње да усваја неке концепте међуљудских односа. Наравно, то траје таман до тренутка када она долази до одређеног просветљења и превазилази проблем личног идентитета и сконтава да је особа – и у истом тренутку гине, жртвујући се (Ано тролфејс смајли). Наравно, није пропуштено да се ово искористи као један од тежих тасова на ваги Шинђијевог пршњавања. Међутим, Реи је клон Шинђијеве мајке. Као таква, она ипак, у фројдовском смислу, представља један незрели љубавни интерес, иако прави. То је разлог због кога после инструментализације на обалу са Шинђијем испливава Асука, као један зрели објекат жеље и љубави. Велика подршка и сурогат за оца Шинђију је – Кађи. Иако се не појављује често, све Кађијеве интеракције са Шинђијем су битне и, што је још важније, мали Шинђи гута Кађијеве лекције са великом пажњом. Од првог тренутка, Шинђи прихвата Кађија као ментора и позитивног старијег мушкарца на кога ће се угледати и кога ће да слуша и риспектује. Ово је директни ''шаут аут'' одређеним психологијама личности које кажу да у животу мушкарца МОРА постојати старији мушкарац који НИЈЕ отац тог мушкарца, а који игра улогу ментора. Прва сцена са Кађијем и Шинђијем је на броду када Кађи пита Шинђија да ли је Мисато и даље онако дивља у кревету. Сви се згражавају, једино се Шинђи смеје и то ''лол фора'' осмехом, што је прилично нестандардно за њега. Овде настаје аутоматски бондинг са Шинђијеве стране, а и Кађи не остаје дужан и често се труди да Шинђију да разне животне лекције. Интересантно за лик Шинђија је то што он даје другачију слику у зависности од тога који аспект серије посматрамо. Ако гледамо радњу, заплет, карактеризацију, Шинђи је без конкуренције у ретардираној себичности код ствари које су круцијалне за судбину човечанства (најбуквалније могуће). Практично га је немогуће схватати, навијати за њега, бодрити итд. Ово је у исто време и добар наративни елемент, пошто је Шинђи само неспособан - он није антихерој, а фала богу, није ни херој. Ано нам показује да је могуће направити успешно дело овог типа, а да главни јунак не спада ни у један од ова два архетипа. У исто време, Шинђију је дата велика, претерана моћ, што резултује брутално катастрофичним догађајима и онда нам није добро кад гледамо, јелте. Шинђи није и не може бити позитиван лик. Овде лежи можда и најупечатљивији ефекат Евангелиона, а који је у вези са идејом критике отаку културе и дејдримерског животарења у целини. Наиме, Евангелион тако епски и катастрофично представља како не треба, да представља својеврсни wake up call ономе коме је упућен. Ја нисам отаку лик, а нисам ни неки мали емо амер који гради неки мали свијет на гајби и у глави, али идентификовао сам се са доста са неким концептима који су изнесени у серији и на мене је овај трип јако утицао и то тренутно, као тригер. Кад кажем тренутно, то и мислим и то у практичном смислу. А ја сам маторо говедо од три банке. Тако да, можда је ово мало субјективна тврдња, али свакако сматрам да је овај, ај да кажем, принцип обрнуте психологије, брутално сирово и упечатљиво одрађен у Евангелиону. Наравно, испоставило се да је ово било прилично неуспешно, чак и обрнуто у отаку царству, тј. да је Ано практично потценио тврдокорност и несвесност отаку ликова, тако да смо добили ствари као што су реи фетишизам, невиђен merchandise трип са Евангелионом и генерално болесно одушевљење серијом, управо онакво какво је Ано напао и критиковао. И то је напао и критиковао без милости, отворено и подругљиво. Али добро, јебига, како кажу ''ако моје дело допре до бар једног лика онако како треба, ја сам хепи'':) Са друге стране, ако Евангелион посматрамо као својеврстан еп, који прати структуру епа, Шинђи не одступа много од хероја у класичном смислу, заправо, савршено функционише у тој улози. Катастрофа као таква не постоји јер се ради о Шинђијевом унутрашњем свету и трансформацији истог. to be continued...

Брате, то што си отишао тамо не значи да си луд, ја бих увео обавезно да се иде код псиџе колико год да си ''нормалан''. Али можеш да постанеш луд ако не одеш, јелте. Чудно ми је да имаш такву поставку, а кажеш бавио си се псиџом.

Што се тиче сефирота, нисам потпуно убеђен у обрађеност и адекватност дотичне симболике, тако да га нисам ни поменуо, а вероватно ни нећу. Тренутно сам става да је употребљен више у eye candy трипу (слично као и крстасте експлозије, халелуја, распеће итд) и да су људи који жваћу око симболике дрвета живота у Евангелиону они што замрзавају фрејмове. Можда променим мишљење како се будем даље информисао, али за сада сам у том трипу.

Фала другс, биће још, пробаћу да заокружим трип евенчули:) Ребеле, ниси хендикепиран уопште, ја сам нисам неки аниме гуру, па ми је ово легло ко дупе на ношу. Заправо, у самој сржи Евангелиона се налазе прилично западњачке теме и дилеме, психолошки део је малтене као анимирани практични научни рад на тему презентације западњачке психологије личности, тако да сматрам да је лако пливати у Евангелиону као риба у води иако је аниме у питању. Штавише, може се рећи да је скоро чудно колико се Евангелион бави психологијом личности на ''европско-академски'' начин, науштрб источњачких приступа лајфу, јуниверсу енд евритингу:) Највећи проблем је онај који сам истакао, а то је да је серија препуна садржаја и левела и да Фокуско Општеобразовановић из Имерзије неће дигестовати десет посто Евангелиона после три мега ангажована гледања - ово је чисто физичка категорија, тако да сматрам да ту нема пречица и трипова а ла ''а шта ако баш гледам пажљиво'' и те форе. Исто тако, та категорија је објективна и то је уједно и мана серије, јер треба да се довољно испримаш да гледаш сто пута (или нећеш бенефитовати ни десет посто од прецарости серије), што је лол и далеко од дефаулта за конзумирање неког дела. Или, по мени најгори трип, а јако чест, јер се тако природно конзумирају дела, одгледаш једном, мислиш да је то то и онда си у трипу да је тих десет посто које си сажвакао заправо цела серија и осећаш да си комплетирао мајлстоун звани Евангелион и то је то. Хоћу да кажем да је јако чудна поставка да би дефаулт конзумације Евангелиона требало да буде гледање серије дваес пута уз ласерски фокус и имржн, али тврдим да је то просто тако, јер сам то осетио на својој кожи. Да нисам узео да преводим, не бих то ни знао нпр. Е да, за ове који нису гледали: ХЕВИ СПОЈЛЕРИ СЕ НАЛАЗЕ У АНАЛИЗИ - НЕ ЧИТАТИ ПРЕ НЕГО ШТО ОДГЛЕДАТЕ!!!!!!!!!!!!!!11111 Ставићу ово и у први пост.

Могуће да сам мало еџи, али истина је да сам писао сто сати и онда сте ме истригеровали.

Јеботе, па тај топик је јебена анализа серије, то што је у форми топика, то је зато што сам ставио на форум, јелте. А поштене анализе таквих ствари могу да имају и стотине страна, тако да не видим у чему је проблем, моја анализа је ОБЈЕКТИВНО прилично малог обима. Јеботе, ако будем написао некад књигу, оћете књигу да ријвуирате са ''лол колко текста''? Нико не мора да чита ако неће, није као да сам пејстовао у ''причајте'', јел тако? Ако неко оће да критикује анализу, слободан је, али смарање са том изанђалом ''фором'' и то за ствари које реално треба да буду дуже од овога што ја пишем, а да не помињем апсолутно арбитрарну природу читања истих, представља, поред екстремне гејости и машење мете, јер нисам писао о томе шта сам јео јуче. Тако да, заобиђите ме са тим изливима врцавости, господари врцавости.

Кога интересују моја трабуњања о ебангериону, отворио сам топик, за сада је написано фазон десет посто онога што ће бити написано, али реко можда је боље тако...

ДИСКЛЕЈМЕР - У ОВОЈ АНАЛИЗИ СЕ НАЛАЗЕ ХЕВИ СПОЈЛЕРИ. АКО НЕКО НИЈЕ ГЛЕДАО СЕРИЈУ И ХОЋЕ ТО ДА УРАДИ, НЕК НЕ ЧИТА АНАЛИЗУ НИКАКО, НИКАКО. СЕРИЈА ЈЕ САМА ПО СЕБИ ПРИЛИЧНО СПОЈЛЕРСКЕ ПРИРОДЕ, А ЈА ЋУ ОВДЕ ДА ГЊАВИМ И РАЗВЛАЧИМ ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ И СПОЈЛЕРЕ КОЈИ СЕ ТИЧУ ЗАПЛЕТА И РАДЊЕ, ШТО, ЈЕЛТЕ, НИКАКО НЕ ВАЉА ЗА СЕРИЈУ ''СПОЈЛЕРСКЕ ПРИРОДЕ''. ДАКЛЕ - НИХТ ЧИТАТИ АКО НИСТЕ ВЕЋ ГЛЕДАЛИ1111111 Ето, коначно да седнем и да се бацим на ово мало. Добро је што то нисам урадио раније, јер сам сигуран да би било срање. Са друге стране, ако бих урадио то касније, то би било доста боље него ово сада, али јебига, некад мора да се пресече:) Такође, ништа ме не спречава да опет обрадим тематику кроз неко време. Пар дисклејмера, као увод: -овде има ствари које су производ искључиво личне контемплације, ствари које су производ туђе контемплације и које сам прихватио, ствари које су хибрид та два и наравно, ствари које потичу из самог ''канона''. -Имао сам ту срећу да гледам ово са тридесет година, тако да сматрам да прилично успешно, чак аутоматски, избегавам било какав облик фанбојизма и антифанбојизма, као и бесомучне анализе у којој се иде у апсурд и придавање разних особина и контекста стварима које их просто немају. Ако нешто и делује као облик овога – није. Серија је комплексна, дубока и има гомилу садржаја и капирам да чак и максимално опрезна и површна анализа исте може изазвати утисак просера. Наравно, томе не помажу ни гомиле правих просера које прате било који урадак који није Емерихов филм катастрофе отприлике. -нисам претерано добар у конструисању већих писаних целина, тако да верујем (иако још нисам почео лол) да неће бити ништа од садржаја, фенси увода, разраде и закључка и дељења на велике смислене целине. Јебига, да ово пишем за неку кинтетину, можда бих се исцимао, али ми сада то свакако није приоритет – приоритет је да бачим анализу на папир, а то што има ''креативног нереда'', јебига:) -бавићу се највише оним аспектима за које сматрам да су најважнији и највише спадају у нешто што се може назвати лајтмотив. После првог гледања, одређена хијерархија ми је била урезана у главу и каснија гледања су то само потврдила. Оно што ме чуди је да сам наилазио на потпуно различита мишљења о томе о чему се заправо ради у серији (нпр. Болетов утисак) што ме је изненадило јер се ја у свом закључку нисам колебао нимало, нити је он био челинџован каснијим гледањима, напротив. Такође, да су ме питали за опкладу да ли мислим да неко на планети може то да скапира другачије или да ли је Ано хтео да прикаже нешто друго, на кеца бих рекао не. Ово ме је навело да се мало више позабавим тим аспектом (шта серија представља, о чему се у њој ради, који нивои су заступљени итд) и мој закључак је остао исти као и после првог гледања, само што је сада, поред утиска, заснован и на анализама и истраживањима. Тако да ћу се осмелити да кажем да је у питању објективна категорија и да је онај ко мисли другачије, нешто побркао:) Кад кажем ''објективна категорија'', то и мислим, исто као што се може рећи да Злочин и казна није мануал за убијање баба секирама иако се то заиста деси у књизи и самим тим представља један део (један ниво) радње. Чиме се враћамо на причу о хијерархији и нивоима, као и о томе шта све представља садржај серије, а шта серија заправо јесте. Поред тога, ићи ћу и у рандом ствари, тематика је обимна тако да нема шансе да ја то лепо уоквирим и напишем књигу од три иљаде страна, него више као неки обимнији сингл-брејнсторминг. Дакле, чиме се заправо бави Евангелион и о чему се ту ради? Серија има више нивоа и аспеката, чак и ако се фокусирамо само на радњу у најужем смислу речи. Када се томе додају и друге ствари, добија се једно врло, врло комплексно дело и не само комплексно већ и компликовано. Ово је мач са неколико оштрица. Са једне стране, наравно, ово је добра ствар, ако је дело квалитетно и још и богато, велико, комплексно, онда ту нема шта да се прича. Са друге стране, ово може и да одбије јер оваква остварења захтевају фокус, по принципу колико пара толико музике. Са треће стране, Евангелион МОЖЕ да се гледа и са фокусом са којим бисмо гледали, нпр. Бетмена, због концепције и изведбе које су питке. Наравно, овим гледалац не би добио ни е од евангелиона, али добро. Најзад, по мени највећи проблем целе ствари је заправо то што, за неко поштено конзумирање, Евангелион захтева јако, јако велики ангажман, у сваком погледу. Дакле, узмимо неког лика који је левел милион у гледању серија, фокусу, удубљивању, меморији, интелигенцији, образовању, искуству... замислимо и да тај лик има неко предзнање о Евангелиону. Дамо му хас, воду, одмор и дамо му Евангелион да одгледа нпр. 2-3 пута. Тај лик неће знати честито ни радњу да објасни, а камоли аспекте који нису ''оно што се дешава на екрану''. Додатни проблем представља појава да човек често не зна да не зна, тј. мисли да је видео шта је имао да види и да је то то. Отуда и толико различитих анализа серије по нету од стране људи којима се није тригеровало да узму па гледају више пута или да копају по изворима. Са друге стране спектра су ликови који узму па гледају серију по сто пута са све замрзавањем фрејмова, тражењем шифрованих порука у ''е, та кафа ти је ладна'' дијалозима итд. Иронично је то што ово с времена на време заиста открије неки реалан инфо:) Ову варијанту са ''не знам колико не знам'' сам искусио из прве руке. На срећу, психологија ме интересује, па ме је серија прилично брзо купила и испратио сам је са великом пажњом. Онда сам узео да радим титлове и самим тим сам је одгледао још неколико пута, да не помињем да сам уз сваку реченицу провео одређено време преводећи је. После неких, ај да лупим, пет гледања, имао сам утисак да доста знам о серији, како са аспекта саме радње, тако и са аспекта идеје, поруке, психоанализе и сличних ствари. Е, онда сам одгледао још неколико пута, а пловио сам и интравебзима у потрази за неким информацијама (углавном да ухватим вајб за неке ствари, да сконтам како најбоље нешто превести итд) и онда сам дошао до следећег нивоа спознаје, да се тако изразим. Сазнао сам колико не знам:) Онда сам се врло озбиљно заинтересовао и покајнички радио домаћи и тим путем дошао до нивоа на коме сам тренутно. Што се тиче саме радње, сетинга, заплета итд, дакле те врсте инфоа, могу рећи да прилично добро баратам тим областима – релативно речено. Тек кад сам сазнао колико не знам, тада сам научио да код Евангелиона субјективни осећај знања може да се обеси мачку о реп и да треба бити јако опрезан код процене колико си сконтао нешто и да ли си га сконтао. И ово све важи и даље за домен саме радње и заплета, дакле, само за оно ''што се дешава на екрану''. Зато кажем да радњом, заплетом, сетингом итд. баратам добро – релативно. Што се тиче осталих аспеката, то не могу ни да коментаришем јер, за разлику од ових ''екранских'', остали аспекти нису коначни у смислу сазнања и информације, тако да ту нема неке сврхе причати о степену знања. Исто тако, ти аспекти, јелте, трансцендују серију и иду у разне гране. Па ће тако неко ко зна или сазна доста о психоанализи имати потпунију слику о психолошким аспектима серије. Неко ко зна конкретно Фројда, имаће још потпунију слику. Неко ко зна Лакана, имаће још потпунију слику. И тако даље и тако ближе. Наравно, говоримо о реалним аспектима, нећемо да будемо они ликови што замрзавају фрејмове:) Ано је урадио јебено добар домаћи што се тиче психолошког аспекта серије и то толико да ме живо интересује како је то успео, са обзиром на то да контам да није психолог аматер, а камоли професионалац, јелте. Имао је искуство из прве руке (пошто је био у депри док је правио серију и занимао се за психологију, а капирам и да је ишао и јео говна са гомилом психолога), креативац је, вероватно је и прилично бистар и плус га те ствари очигледно интересују, али и кад све то узмем у обзир, толико је то темељно урађено, толико се иде у детаље, толико је аутентично да ту готово да нешто није у реду:) Али нека, то је само позитивно за само дело. Океј, дакле, конкретно, нивои у Евангелиону. -клинци возе роботе јеј – дакле, 101 mecha аниме. -психолошки аспект карактеризације, тј, књижевна разрада ликова пер се, да тако кажем. -психоанализа појединачних ликова. -односи између ликова, опет психолошки аспект, мање социолошки. - идеја, порука, која једном ногом иде у филозофију, али заправо остаје у психологији. Филозофски аспект је секундаран и служи да подржи психолошки аспект на један пренесен начин и исто тако да омогући ткање идеје кроз сетинг. Више о овоме после. -комплексни заплет и закулисна радња -критика екстремне отаку културе (уже) и критика самог концепта везаности за непостојеће и нолајфовања (шире). -цела серија је метафора одрастања главног лика -деконструкција mecha жанра, један од Анових лајт мотива, уско везан са критиком омг фанбојизма. -дотицање филозофије кроз егзистенцијалистичка питања и питања о људској природи – то је тај секундарни филозофски аспект. И то је тај део за који доста људи сматра да је заправо окосница и идеја серије. То јесте један, да кажем, део идеје серије, али жестоко у служби психолошког аспекта и жестоко у служби алегорије психолошког сазревања, а присутан више због сетинга и радње него због сопствене важности, као елемента који трансцендује серију и прелази у идеју. Дакле, окосница серије НИЈЕ разматрање егзистенцијалистичких мудровања, нити је филозофски аспект један од главних аспеката серије. Мало подробније о сваком од ових аспеката: -mecha аспект нема ту много шта да се прича. Клинци, који су из неког разлога једини који могу да управљају мековима, представљају наду за спас човечанства, главни лик је клинац који је ужасно талентован за то и у првом фајту већ хвата конце, мека ког вози је направио дистанцирани ћале, један пилот је повучен и ради свој посо, други пилот је прженица... дакле, доста меме ствари је испоштовано. Ово је намерно урађено како гледаоцима још више не би било добро када крене деконструција. -књижевна карактеризација градња и разрада ликова је урађена јако флуидно, кроз обичне и необичне ситуације. Овај аспект је тихо уклопљен у целину, а један је од успешнијих, што се мене тиче, свака част за ово, како за аутентичност, тако и за дубину, темпо и тако те ствари. Међутим, ово је један од аспеката где испливава на површину онај синдром да серија мора да се гледа милион пута са фокусом ласера да се не би изгубило много од саме серије. Једноставно, серија је прекратка за свој садржај. Шта хоћу да кажем конкретно везано за ликове? Па, како ми знамо какву кафу пије наш ортак? Тако што смо пили кафу с њим пар десетина или стотина пута. У серијама се то решава тако што се пије кафа једном или двапут, али се дода неки моменат у режији који нас натера да запамтимо ту информацију. Код Евангелиона овде постоје две потешкоће. Прво, тих ''пијења кафа'' има много, због временског ограничења. Готово сваки дијалог, па и онај најобичнији, служи као додатни инфо, често јако битан, што значи да ми на крају имамо фазон сто битних информација по епизоди, што нико не може да интернализује ни после пет гледања. Друго, те искрице су често стављане у сцене које ни на који начин не делују као сцене тог типа. Ово је у исто време и потешкоћа и маестрална нарација, пошто карактеризација делује природно и флуидно као практично нигде другде и ликови су невероватно животни и аутентични. Са друге стране, ми смо навикли да гледамо нереалне сцене у служби бејбиситовања публике и аутоматски очекујемо сцене а ла ''ИДЕМ ДА ПИШАМ Е ЛОЛ ЛОЛ ИДЕМ ДА ПИШАМ'' десет пута да бисмо сконтали да, не знам, лик има слабу бешикуJ Зато када човек одгледа Евангелион, ништа му није јасно од заплета, а заправо је 90% ствари ту на тацни. -психоанализа ликова ово је један од најбитнијих процеса у серији. Понекад се ради прилично отворено, у разговору између самих ликова или чак, као на крају тв верзије, у форми аутентичног испитивања и интроспекције. Велики део овога је у домену Фројдове психоанализе и поставка код много ликова представља праву фројд-ризницу. Има доста и Лакана (о коме не знам много, па не могу да кењам превише), а залази се и у домен Јунга. Као лајтмотив присутан је централни део сваке психологије личности, а то је сазревање и разрешавање, дат углавном кроз однос са родитељима, где фројдовштина заиста сијаJ -идеја, порука написао сам да идеја иде у филозофију, али остаје у психологији. Тиме хоћу да кажем да су упути гледаоцу, дати у форми херојског епа, заправо психолошке природе и психолошки разрађени и дефинисани. Филозофски део је ограничен на лајтмотив – ''живи у реалности и не једи говна'' и ''од гледања нема селамета'', али тај лајтмотив, иако на први поглед у форми животне филозофије, је заправо психолошки конструкт и своди се просто, на концепт одрастања и психолошког сазревања. -заплет и сетинг део који служи као носач свега онога што је писац хтео да каже, медиј за презентацију. Међутим, Евангелион је и овде специфична творевина, јер је овај део практично самодовољан у својој комплексности и квалитету без проблема би могао да учествује као standalone серија без иједног другог елемента. Сетинг је прилично осмишљен, заплет је замршен у пичку материну и све то изненађујуће ефикасно функционише у серији. Иако, наравно, као и остали делови са великим садржајем, доприноси томе да одгледамо серијал сто пута и да смо и даље у фазону ''а што је онај лик урадио оно'' и то за ствари за које постоји директно објашњење у самој изведби серије. -критика нолајфовања битан елемент и призвук. Један од делова који носи главну идеју. Један од директних циљева творца серије. Као такав лик, који је стиго до жешће депре, Ано Евангелион схвата као лични вентил да се не би рокно и улива у њу своје искуство и закључке. Конкретно, као упозорење и критика екстремних отаку ликова, а апликабл на било коју форму непродуктивног бежања од стварности и болесног везивања за виртуелно услед психолошке незрелости и избегавања притиска. Међутим, генералније, ово је само фолдер у парент фолдеру главне поруке серије, који се односи на концепт психолошког одрастања генерално. -метафора одрастања цела серија представља метафоричан процес одрастања, дакле ментални процес приказан у пренесеној форми. Оно што је овде прецарски изведено је не само то што је овај процес приказан као тежак и зајебан пут који се састоји од много етапа од којих је свака следећа заправо зајебанија од претходне (дакле, нема сањивог трипа ''јој грунуло ме једно царско искуство и истригеровала ми се одраслост и сад сам цар) него и то што до краја серије овај процес није завршен – него тек почиње, што додаје још једну црту на скали тежине овог подухвата. Исто тако, износи се и сјајна поставка, као мали парадокс који то заправо није (!), а то је да мораш да почнеш процес одрастања да би схватио поенту и вредност процеса одрастања и обрнуто:) Да, знам како звучи, али преведимо то као ''бити спреман да се одрасте''. Овај аспект серије је можда једини који је апсолутно одвојен од онога што видимо на екрану, дакле цео је метафоричан и пренесен. Окружење, радња, ликови, еве, догађаји, процеси, све је то медијска обланда за овај аспект и ниједан од тих елемената се не може узети у разматрање такав какав је, ако се ради о анализи метафоре одрастања. -деконструкција жанра деконструкција представља разбијање или тестирање неких установљених образаца кроз примере или кроз изазове. У филму и књижевности, ово практично значи да се ти успостављени обрасци стављају на једну врсту reality checka и ''шта би било кад би се ти обрасци стварно применили''. Деконструкција може бити позитивна и негативна, све зависи од тока мисли аутора и онога што је писац хтео да каже. На пример, на једном сајту као пример за ово дају особину одређених класа у ДнД сетингу да могу од неког петог нивоа или ког већ да стварају храну и воду. Наравно, ово постоји као такво и не дира се и тако функционише. Ако бисмо деконструисали ову поставку, могли бисмо да дођемо до разних ствари као што је масовно поробљавање клерика у циљу економског монопола и елиминација клерика који нису под контролом тог неког, држање клерика по самицама где служе као живи апарати за воду и храну, лимитирање развоја клерика до ''петог нивоа'' итд. Или бисмо могли да одемо у позитиван трип и да представимо тај њихов скил као нешто што омогућава да цела планета буде у благостању. Као што можемо да наслутимо, Евангелион даје изузетно мрачну слику, условно речено, свог жанра. Сви битни елементи жанра су ту, али буквално ниједан није цвеће и пролеће, напротив. Овај део је такође феноменално приказан, јер се у малтене свим ситуацијама паралелно дају и регуларни елемент жанра и деконструктивни елемент у исто време, што је јак ефекат, а да не помињем ауторски подухват. Најпроминентнији елемент је свакако то какве последице има пилотирање џиновским роботом и фајт за спас човечанства са џиновским противницима на психу клинаца од четрнаест година. Одговор је, наравно, катастрофалне. Деконструкција је приметна у сваком елементу жанра. Чак је ту и углавном безазлено или позитивно представљена поставка да главни лик има одсутног ћалета који ради на пројекту мекова, а онда зове сина да буде пилот. Углавном ово изгледа као ''мој тата је научник и нисам га видео сто година, види зове ме да возим робота, екстра матори, возићу робота и видећу ћалета и јебаћу кеве около'', али кад се ова поставка нападне, врло брзо се распадне и добијамо дезоријентисано дете без родитеља са хиљаду и једним менталним поремећајем, које у очајничком покушају да га отац прихвати, ради ствари које су му одвратне и мучне, док је отац, опседнут и сјебан, лик који се плаши сопственог детета и родитељства и зато га гура од себе, што опет има катастрофалне последице на ум клинца и тако у круг. Има ту још доста елемената, као што је органска и душевна компонента код Ева, која им даје извесну дозу аутономије и злокобности, поставка синхронизације са Евама, која уводи трип да пилот пати са својим роботом у фајту итд итд итд. Види се да је Ано овоме поклонио доста пажње и да се брижљиво и минуциозно позабавио детаљима. -филозофски аспект Неколико поставки глобалне, егзистенцијалистичке филозофије је дато у серији, конкретно кроз ЕоЕ, а кроз серију кроз нека питања, концепт АТ поља и сличне ствари. Међутим, ово је, ајде баш да не кажем нужно зло (јер није), али просто један носач и греда који је ''ин гејм'', а служи да боље изгура идеје и концепте на које се циља. Другим речима, док психологија, деконструкција, идеја, упути за одрастање, сви ти елементи трансцендују серију као медиј и представљају реалне идеје, што директно, што метафорички. Са друге стране, цела инструментализација, АТ поље, концепт божанског бића, ЛЦЛ итд, све то представља само потпору за изношење поменутих идеја. Потпору која је убачена у сетинг серије да би нешто изнела и не излази из њега. Дакле, аутор се заправо и не бави филозофијом ван граница саме радње у универзуму Евангелиона. Зашто ово овако упорно понављам? Зато што се филозофски аспект на прву лопту намеће као нека идеја серије, вероватно зато што је упечатљив, зато што је дат на тацни и зато што заузима један велики и битан део серије (ЕоЕ). Међутим, ова наметљивост чини да човек регресира у тумачењу и примању серије у површни аспект саме радње и сетинга, чији део је и ова филозофска поставка. Тиме ефективно одсеца себе од слојевитости јер се укопава у филозофском елементу. Са те стране, директнију слику онога што писац говори даје крај тв серије (епизоде 25 и 26) у односу на ЕоЕ. Наравно, оба краја се своде на исто, али због поменутих фактора, углавном упечатљивости, ЕоЕ вуче гледаоца на пуко гледање серије и онога ''шта се дешава на екрану'' и ту долази често до аутохендикепираности гледаоца у перцепцији. Доста пута сам ово виђао по нету, Кант, Јунг, инструменталити, филозофија, човечанство итд. – НЕ, серија није о томе, то је само носач. Као што је убијање бабе у Злочину и казни и цео сетинг заправо носач за психоанализу и менталне процесе самог лика. Филозофија као таква у Евангелиону је прилично популарна и мршуљава и представља паприкаш згодних и популарних теорија – што је ОКЕЈ и треба да буде тако, када се у обзир узме њена улога. Оно где то постаје контрапродуктивно је када гледалац замени то за нешто друго и ефективно сјебе 99% вредности серије, одлучујући се за секундарни елемент као главни и оцењујући серију на основу тога. Кажем, видео сам ово много пута, па реко да разјасним, јер сматрам да је јако битно за извлачење максимума из серије (а она има да понуди МНОГО). Океј, ајде да издвојимо неке од главних аспеката. ОДРАСТАЊЕ Слично херојским еповима, серија представља процес одрастања, психолошког сазревања главног лика, а самим тим и сваког човека. У овом аспекту, серија је јако успешна у смислу да ефикасно следи конструкцију епа и држи се тога да је елемент одрастања, иако можда најважнији, дат у пренесеном облику. Исто тако, серија представља упут и инфо о одрастању, не само причу. Оно где је Евангелион другачији, то је донекле оквир који заузима. Еп као такав иде од почетка ''зова одраслости'', па до краја процеса, где наш јунак излази као формирана јединка и господар свог универзума. У Евангелиону је то померено ''на лево'' и серија почиње пре него што је главни лик ''зрео за сазревање'', а завршава се онда када је главни лик тек почео тај процес и још заправо не знамо да ли ће га завршити. Оно што ово постиже, то сам већ поменуо, је да ставља акценат на величину подухвата одрастања и на то да ту постоје етапе, а да није ван шат тригер догађај. Исто тако, тај процес углавном не иде уназад, али може да иде, а и ако не иде, има грозне сетбекове где човеку није добро. Зато је битно да је човек спреман за сазревање и да му је тесно у рођеној кожи јер у супротном изостаје мотивација за даљим напредовањем – из простог разлога што човек који не жели промену не види ништа позитивно у корацима који доводе до те промене, а ни ти кораци нису искрени и заправо представљају регресију. Живот је све тежи и тежи како одмиче и то објективно, али све што смо ''одраслији'' ми смо већи цареви, тако да на крају рачуница показује да, иако је живот све зајебанији, ми смо исто све зајебанији и у једном тренутку се однос мења и ми постајемо зајебанији од тога колико је живот тежак – оно кад кажу прешо лик живот:) Другим речима, како каже courage wolf – “when life gets harder it means you have just leveled up” и то је тачно. Незрео човек, међутим, нема ту компоненту и њему само постаје теже, зато и не иде даље, осим у годинама, што на крају ствара велике проблеме. Шинђи представља епитом незрелог детета пред кога се ставља изазов одрастања за који он практично није још спреман. Овде се може дебатовати да ли је човек икада спреман или одрастање представља само реакцију на – живот. Тј. да ли би човек икада одрастао ако то не би било потребно? Ова дискусија би представљала велику дигресију, тако да је нећу дотицати. Елем, Шинђи бива позван од стране ''живота'' да буде измалтретиран, што би требало да резултује одрастањем, као одговором на тај малтрет. Међутим, Шинђи, као апсолутно неразрешен лик, је миљама далеко од тога, што резултује тиме да он кроз целу серију заправо само регресира и бежи од одрастања. На крају, има одређену врсту просветљења, али у прилично пасивном облику (па није ми баш лагодно овако кад смо сви у инструменталитију лол), што се може тумачити као ефективни ЗАЧЕТАК ПОЧЕТКА процеса одрастања и интеграције, што је у серији приказано и као буквално давање друге шансе – кроз избор да се исплива из ЛЦЛ-а и да се настави живот на Земљи као индивидуа. Овде имамо и моменат комплетне деструкције света главног јунака, који је комплементаран почетку процеса одрастања јер ''дечак мора да умре да би се човек родио'', како каже максима око које се слажу све гране психологије. Шинђи, исто тако, да би постао ''елиџибл'' за одрастање, мора да разреши трип са родитељима, тј. да убије ћалета (и/или да постане моћнији од њега), да се помири са њим, као и да разреши Едипов комплекс. Он успешно ово обавља на самом крају, док је у инструментализацији. Ово је чак и буквално приказано у 26. епизоди (ћао мама, ћао тата). Али, о овоме ћу више писати кад се будем дотакао аспекта психоанализе јер му је тамо место и овде би то представљало дигресију. Код аспекта одрастања, типично је за цео сетинг и заплет да представљају унутрашњи свет главног јунака. То важи и за све остале ликове у делу. Када се посматра овај аспект серије, узимамо у обзир да су сви ликови у серији рефлексије и делови личности главног јунака у његовом унутрашњем свету (иако и тада имају двојаку функцију и представљају у исто време и засебне ликове, када ситуација то захтева). Они заједно граде личност и гурају је ка зрелости (или од зрелости). Овај елемент подразумева употребу архетипова. Па тако имамо Сенку, наравно, у облику Шинђијевог ћалета, као и у облику Јединице 01. Ту је и Сенекс, у облику Кађија. Интересантно је да скоро сви главни женски ликови имају приличну дозу анимуса, док је Шинђи малтене чиста анима. Нпр. Асука је директно миророван Шинђи само са израженим анимусом. О тим стварима сам више писао у оном воту ''митологија у уметности'', па ако неко оће да се подсећа и да примењује то на Евангелион, слободан је да то и уради:) Интересантно код аспекта одрастања је да сви клинци заправо гину, свако на свој начин. Можда мало натегнуто, али свака од тих смрти може представљати сликовиту презентацију психолошког умирања детета: Шинђи умире тако што сви умиру, јелте, јер је он заправо цео сетинг, да би испливао (лол испливао) као лик спреман за метаморфозу. Асука умире у фајту када се коначно мири са кевом, тј. разрешава недостатак кевине љубави прихватањем онога што постоји и екстремно добром функционалношћу. У том тренутку гине, спремна за ''реинкарнацију''. Слично се дешава и са Реи (Реи 2 јелте, као главном), где гине непосредно после неке врсте социо-емотивног сазревања. Карактеристично је то да се исте ствари не дешавају одраслима у серији. Они гину тако што гину, често разочарани, издани итд. Што је сасвим океј, јер они углавном и треба просто да згину, тј. немају другу улогу. Нпр. у фази одрастања, убијање ћалета је елемент који је прилично високо на листи маст ду трипова. Зато госн Гендо умире без неког трипа, док то није случај са Асуком или Реи. Исто се може рећи и за Кађија, Мисато, Ритсуко итд. Толико за сада, мислио сам да напишем све, па да окачим, али онда сам се предомислио и капирам да је боље овако, ко оће да чита, лакше му је да жваће у наставцима, а и мени је лакше да избацујем парцијално. Живели:)

инб4 вића и ''па не серу деца много по парковима''

Не ваља ти то уопште:) Те халуџе са триповима по соби док си будан су обично манифестација жешћег притиска, напетости, анксиозности, који су отишли до те мере да морају тако да се репразентују. Другим речима, ако си стиго до тог левела, треба да решиш те трипове јуче:) Осим ако није ово што си линковао, у ком случају капирам да је океј и да си само подложнији томе да упадаш у та међустања и/или да си дуже у њима и/или да су ти упечатљивија итд. Али у твом опису су неки трипови који ми вуку на ово прво, нпр. 5-10 минута, знаш ти колко је то лол:) Трип са растурањем халуџе физичким челинџом (прођеш кроз њу да би је сјебо нпр) је прилично присутан у овом првом фазону. Знам лика коме су почели ти трипови да се привиђају, исто такви, ноћу, будан, халуџа, он се укења и онда кад скупи муда после неког времена, протрчи кроз то или забоде руком, ногом и онда га изневеруе. И то је било у екстра зајебаном периоду његовог живота и да није отишао код псиџе, мислим да би отишао у курац. А нисам скроз сигуран ни да је сад стопостотно ван курца, јелте. И брате, како готиван трип, па ја капирам да бих био у фетус акцији пет дана минимум:) Мени кад је овај лик причао своје трипове, усро сам се жив, а фазон блејимо у подне у Кнезу или тако нека фора.

Ој, фала и теби:) Мада не верујем да бих могао да напишем ишта ''како кажу на јапанском'', а да то има смисла, пошто немам довољно слуха (још увек), па капирам да ми је ратата исто ко и падада и те форе:) У сваком случају, имам то на уму:) Иначе, доста сам научио у међувремену о евангелиону, тако да капирам да кад завршим ове титлове, да ћу у будућности правити ревизију која ће да има превод што више у духу универзума.

ahaha stoned

а портрети су океј скроз:)

ахахахах:)

Зато и кажем да причам о концепту, а не о пракси и реалном стању у овом универзуму, ја бих више волео да сам у том универзуму где се то просто не ради:) У природи то решавају саме јединке и сама природа, а природа никад то неће урадити у неком лошем смеру, поготово себичном. Нпр. увек ми падну на памет оне расе паса које имају, не знам, криве ноге или велике главе или шта већ. да би биле симпатичније и онда као деци није добро од цаканости кад га виде, а куче је у фазону ''кил ми''. Исто то раде и са змијама, па имаш нпр. код ових краљевских питона спајдер морф чија свака јединка има тикове, па онда тако промаши хас с времена на време или се цимне нагло итд. Ништа то њему не смета пошто живи на гајби и ништа га не боли и те форе, али ми је екстремно тужно. Ако одем у свеобухватнији трип мог сентимента према свему томе, сам глагол ''узгајати'' ми је пежоративан сам по себи за такве ствари нпр. Сматрам да не идем у екстрем кад ово причам јер просто кажем да ми је цео концепт одбојан, то не значи да идем испред владе са транспарентима ''пустите животње ушуму''. Мислим, имам змију гајби, тако да нема ту неке не знам колико конструктивне приче. Само ме је увек фасцинирало то шта све нама (укључујући ту и мене) постане нормално чистом репетицијом.

Мени је нпр. тај менгеле трип најгори аспект целе те приче. Да се разумемо, у пракси, да пазарим куче, вероватно бих се и ја руководио тиме, бар донекле, тако да не причам о томе. Причам о генералном концепту, који ми је, мало је рећи, одбојан. Кад бих дао себи дваес минута да се удубим у размишљање око тога, вероватно бих почео да плачем од туге. Али добро, кажем, у пракси нисам у том фазону, ово је мој трип о самом концепту. Исто тако не готивим концепт превозног средства на нафтне курце, па имам ауто. Све се плашим да ће те привући, не знам, ружна, ретардирана риба са пет хроничних болести. Мало ти је лош пример.

ахахах, добро, ово твоје је мало интерно, капирам да не зна свако за моје опсесије! It had to be done