factfinder

Delovi Rouzovih memoara bi mogli biti krucijalna stvar u rusenju nametnute propagande, mada je i sam Rouz cesto prenosio podatke muslimanskih vlasti bez ikakve provere i istrage. On je dosao u Bosnu tek 1994 u vreme kad je propagandna masinerija vec odradila dobar deo posla. Ipak, kad svedoci o onome sto je sam video ili onome sto su istragom zakljucili pripadnici UN, njegova svedocenja su pouzdana. Pripadnike Unprofora u Hagu kao svedoke poziva i odbrana i tuzilastvo, mada neki iskazi svedoka tuzilastva nisu u skladu sa ocekivanjima tuzilastva. Ako pozvani ne zele da svedoce, salje im se obavezujuci nalog. Sudsko vece uglavnom ima tri clana, a u nekim slucajevima odluke nisu donesene jednoglasno. Zanimljivo je da bas u slucaju najtezih optuznica misljenje sudskog veca nije bilo jednoglasno. Tako je u slucaju osude srpskog generala Galica optuzenog za granatiranje Sarajeva od tri clana sudskog veca, protiv misljenja vecine bio kolumbijski sudija Nieto Navia. Odbrana je tvrdila da su muslimanske snage same ubijale Sarajlije ili se krile iza civilnih ciljeva. U slucaju presude Tolimiru za Srebrenicu, suprotno misljenje od vecine je dala sudija Nijambe koja je smatrala da tuzilastvo nije uspelo dokazati da je vecina zrtava streljana, a ne poginula u borbi. Njeno kompletno obrazlozenje stava su preneli neki portali sa propratnom analizom. link Javnost najcesce zanima samo konacna presuda sto se najbolje videlo u slucaju Gotovine, dok se izreceno na sudu uglavnom zanemaruje. Vrlo je cest slucaj da se brkaju navodi optuznice koji tek treba da budu dokazani na sudu sa onim sto je zaista dokazano, mada je diskutabilno sta je ko uspeo dokazati. Kao svedoci se najcesce pozivaju predstavnici zaracenih strana koji su uglavnom pristrasni, zrtve i njihova rodbina, medicinsko osoblje, eksperti za forenziku, novinari i pripadnici Unprofora. Diskreciono je pravo sudije da veruje ili ne veruje svedocima, pa su otuda mnoge odluke donesene na osnovu pretpostavki. Ono sto se saznalo iz haskih svedocenja pripadnika Unprofora koji su od svih kategorija svedoka trebali biti najpouzdaniji je sledece: muslimanske vojne i paravojne formacije su vrsile napade na civile u delu grada koji su kontrolisale s namerom da za to optuze Srbe To su potvrdili mnogi svedoci, a vise njih je to ubijanje civila i koriscenje civilnih ciljeva zarad provociranja srpskih napada nazvalo strategijom. Zasticeni svedok KW-570 je strategiju muslimanskih vlasti opisao kao izazivanje incidenata u gradu sa civilnim zrtvama, kako bi bili okrivljeni Srbi. link Novozelandski pukovnik Grej posvedočio je da je „sveobuhvatna strategija“ vlasti u Sarajevu bila da privlacenjem vatre srpske vojske na civilne objekte i izazivanjem sopstvenih zrtava izdejstvuju inostranu vojnu intervenciju. Posebno je opisao zlocin od 17. jula 1992 kojem je sam prisustvovao :''Granata je pala odmah zatim. Smesta su se pojavila ambulantna kola i televizijske ekipe da snime jadne poginule i ranjene ljude. Taj incident potvrdio je bez ikakve moguće dileme da su snage Predsedništva BiH ubijale sopstveni narod radi medija''. link muslimanska strana je snajperskim hicima napadala civile u delu grada koji je kontrolisala Ovo su potvrdili ne samo svedoci odbrane vec i svedoci optuzbe poput Dejvida Frejzera koji je rekao da su muslimanski snajperisti gadjali svoje civile sa zgrada u centru grada (zgrada Unisa i zgrada Izvrsnog vijeca) link Dejvid Harland izjavio je da su muslimani svesno izazivali nestasice gasa i struje u Sarajevu i snajperom gadjali ljude koji su popravljali vodove. link Znacajno svedocenje o muslimanskim snajperistima je dao Edin Garaplija, bivsi pripadnik Armije BIH, koji se kao svedok pojavio u Hagu jer je dobio obavezujuci nalog. link To znaci da je pred sudom ponovio ono sto je govorio novinarima, a to je da su muslimanski snajperisti svoje zlocine izvodili tako da izgleda da su ih izveli Srbi. Garaplija je tvrdio da su muslimanski snajperisti pucali snajperima kroz prolaz izmedju muzeja i zgrade Izvrsnog vijeca, cime je stvaran privid da je pucano sa Grbavice koju su drzali Srbi. muslimanska strana je snajperskim hicima napadala civile u delu grada pod kontrolom Srba Svi iskazi koji govore o zlocinima nad sarajevskim Srbima se prekidaju od strane tuzilaca koji pod izgovorom da to nije predmet spora traze da se to brise iz transkripta. Medjutim, vise svedoka je potvrdilo snajpersku aktivnost u delu grada pod kontrolom Srba. O ovome imamo detaljnija vansudska svedocanstva. Kako su se muslimanski snajperisti izivljavali nad civilima priznao je bivsi pripadnik Armije BIH Edin Garaplija u ispovesti za hrvatski list Slobodna Dalmacija: http://arhiv.slobodn...12/novosti2.htm Edin Garaplija u intervjuu koji je naslovljen sa ''Ševe su vježbali snajperom ubijajući civile po Sarajevu'' doslovno kaze sledece: ''Oni, znači, uopće nisu vodili računa o tome ubijaju li civile, žene, djecu, starce...Kao da im je cilj bio izazvati srpsku reakciju'' Kako je snajpersko sikaniranje stanovnika Grbavice i ostalih delova grada pod srpskom kontrolom izgledalo iz ugla zrtava: Snajperi u Sarajevu Jos jedan pripadnik Armije BiH je govorio o tome, a ostaje da se vidi da li ce i on dobiti obavezujuci nalog za Hag. To je Zoran Cegar, Hrvat (proveo rat u Armiji BiH), predratni policijski inspektor koji je novinarima priznao ko je pucao na Sarajlije 6. aprila 1992. Na gradjane ispred Skupstine pucao Juka Prazina, a ne Srbi 6. april se inace racuna kao ''pocetak opsade'', te je prosle godine jubilej obelezen sa crvenim stolicama u centru grada. Taj zlocin je imao veliki medijski efekat jer su o srpskom snajperisti koji ubija narod izvestili svi svetski mediji. Kako je to donelo mnogo propagandnih poena, ovakvo sikaniranje Sarajlija je nastavljeno tokom citavog rata. Osim snajperskih napada delovi grada pod srpskom kontrolom u Sarajevskom polju su bili izlozeni artiljerijskoj vatri sa planine Igman, brda Mojmilo, Hum i itd. mada se nevidjenom propagandnom kampanjom citav svet uverio da su na okolnim brdima bili samo Srbi. Kada se radilo o delovima grada u Sarajevskom polju, istina je bila upravo obrnuta. Po brdima se nalazila artiljerija Armije BIH. Stradanje stanovnistva u delovima grada pod srpskom kontrolom je ostalo nezapazeno u stranim medijima. navijacki pristup i slucaj Markale U mnogim slucajevima su pojedini predstavnici Unprofora prenosili podatke Vlade BiH bez ikakve provere i zvanicne istrage, dok su srpsku stranu optuzivali daleko lakse ako su postojale samo indicije da su odgovorni za neke zlocine. Primera radi, zasticeni svedok optuzbe koji je najzesce optuzivao srpsku stranu za snajpersko delovanje, u unakrsnom ispitivanju advokata odbrane je priznao da nije ni znao polozaje snajperista koji su se premestali sa zgrade na zgradu. U skoro svim slucajevima svedoci optuzbe (novinari ili pripadnici UN) priznaju u unakrsnom ispitivanju da su podatke dobijali od muslimanske strane, za razliku od svedoka odbrane iz redova Unprofora koji su objasnili metodologiju u istrazi o zlocinima ili svedocili o onome sto su licno videli. U vezi zlocina na pijaci Markale je istragu vrsilo vise razlicitih timova Unprofora. Ovde je indikativno da se ovaj zlocin na silu pokusao pripisati Srbima bez ikakvih dokaza. Nekoliko haskih svedoka, pripadnika Unprofora je potvrdilo da su pojedini pripadnici Unprofora pre bilo kakve istrage i bez ikakvih dokaza optuzili Srbe za taj zlocin. Misel Gotje je cak tvrdio da su istrazitelji iz tima Frebat 4 namerno sabotirali istragu vadeci rep granate. Slicno je tvrdio i Stefan Zudri. Obojica svedoka su za ovaj masakr optuzili muslimansku stranu jer su i pored sabotaze agenata NATO pakta, dokazi da je masakr izreziran bili ocigledni. Iako su Gotje i Zudri objasnili pozadinu ovih ''istraga'', neki svedoci su se i dalje pozivali na njih, kriveci Srbe za Markale. Vise haskih svedoka je objasnilo da je skoro nemoguce da jedna granata pobije toliki broj civila, kao i da je zbog visokih zgrada koje okruzuju Markale, putanja granate morala biti gotovo vertikalna sto je skoro nemoguce. To navodi na zakljucak da je bila ispaljena iz neposredne blizine, odnosno od strane muslimanske vojske. Za svakog ko zeli da objektivno sagleda stvar svedocenje majora Dzona Rasela je stavilo tacku na slucaj Markale. On je u Hagu izjavio ovo: ''Nekoliko dana posle eksplozije, u pratnji nekoliko pripadnika UN, obišli smo podrum jedne zgrade u Sarajevu gde su snage Armije BiH čuvale minobacače. Stražar koji je čuvao to skladište najpre nam je tvrdio da oni ne poseduju minobacače 120 mm, ali kada smo počeli da otvaramo sanduke ugledali smo ih. Reč je o minobacačima ručne izrade koji su bili istog kalibra, iste boje i zavareni na isti način kao i granata koja je pogodila pijacu". link Pristrasni i besmisleni argumenti bosanskog ''eksperta'' Zecevica da je granata doletela iz pravca srpskog sela Mrkovici je najveci adut onih koji za masakr optuzuju Srbe. Ta verzija se medjutim i danas potura kao ''dokazana'' u Hagu, iako je dokazano upravo suprotno. postojali su tajni polozaji Armije BIH Irac Pol Konvej izjavio je kao haski svedok da je pred kraj rata godine sa svojim timom uocio tajni minobacacki polozaj muslimanske vojske sa najmanje cetiri minobacaca cije su cevi bile okrenute ne ka polozajima bosanskih Srba, vec ka centru Sarajeva. Konvej je tvrdio da je taj polozaj video tokom redovnog patroliranja i da je bio sokiran. link Pripadnici Unprofora su tokom rata belezili polozaje zaracenih strana oko grada kako bi mogli znali odakle se ispaljuju granate, ali iz svedocenja se razaznaje da nisu znali polozaje Armije BIH u samom gradu jer su se pripadnici Armije BiH sa svojim pokretnim minobacacima stalno premestali. Tajni, zamaskirani polozaji Armije BiH sa kojih je granatiran grad s namerom da to granatiranje izgleda kao da su ga izveli Srbi, su bili nepoznanica cak i Unproforu o cemu svedoci otkrice Konvejevog tima.

Marta 1994 Gorazde je bilo u zizi interesovanja svetske javnosti, a svi podaci koje su strani novinari imali o situaciji u tom gradu su se svodili na navode muslimanske strane. Prethodno su nakon unistavanja svih srpskih sela oko Gorazda od strane Armije BIH, Srbi poveli ofanzivu u kojoj su povratili izgubljena sela i prema navodima muslimanske strane ozbiljno ugrozavali grad Gorazde. NATO je sproveo napade na srpske polozaje oko Gorazda, a nakon toga je Rouz sa ekipom eksperata usao u taj grad i na licu mesta proveravao ranije navode o steti i gubicima. Nakon ove provere novinarima je saopstio sta je saznao. Naime, svi podaci o zrtvama i steti su bili lazni, a jedini potpuno unisteni deo grada je bio onaj deo grada koji je do 1992 bio pretezno srpski. Snimke tog dela grada sa zapaljenim srpskim kucama iz kojih su isterani njihovi predratni stanovnici su muslimani davali svim svetskim televizijama kao ''dokaz'' bezumnog srpskog unistavanja Gorazda. Rouz je presekao lazi objasnjavajuci novinarima cije su to kuce i ko ih je unistio. Iako je do tada pod pritiskom visih instanci cutao o medijskim manipulacijama Izetbegoviceve propagandne masinerije, ovaj put je verovatno shvatio da su podlosti koje je ta masinerija prezentovala svetskoj javnosti prevrsile svaku meru. Obracanje Rouza novinarima povodom situacije u Gorazdu:

Memoarska knjiga komadanta Unprofora u Bosni od 1994-1995 Majkla Rouza "Misija u Bosni" objavljena je prvi put u Londonu 1998, a kod nas je prevedena pre nekoliko godina. Pojedini citati iz knjige se mogu naci na vise sajtova i na engleskom i na srpskom jeziku. Rouz tvrdi da ce istorija suditi muslimanskim vodjama zbog primene nehumane taktike u Sarajevu. Njihova taktika se svodila na granatiranje dela grada koji su kotrolisali kako bi dobili propagandne poene, kao i na zloupotrebu civilnih ciljeva u vojne svrhe cime su civili namerno dovodjeni u opasnost. Napadi na srpske delove grada imali su istu svrhu - izazivanje srpske reakcije. Iz Rouzovih memoara proizilazi da su delove grada pod kontrolom tkz. Armije BIH granatirale i muslimanske i srpske snage, s tim sto je u prvom slucaju granatiranje imalo za cilj izazivanje sto vecih civilnih zrtava zarad medijskog efekta, a u drugom slucaju je bio odgovor na vatru iz vojnih ciljeva koji su bili svuda po gradu, odnosno civili su stradali usled uzajamne vatre obe strane. Rouozova knjiga opisuje situaciju u Bosni, kontakte sa predstavnicima zaracenih strana i diplomatske napore da se rat okonca. Evo nekih isecaka iz te memoarske knjige koji u najkracim mogucim crtama opisuju situaciju (koga zanima opsirnije na engleskom jeziku LINK ) Majkl Rouz o granatiranju Sarajeva od strane Armije BIH: Mada je prekid vatre bio na snazi, ponekad su granate doletale sa strane i padale na Sarajevo, najčešće danju i mahom sa muslimanskih položaja. U to vreme sam gledao dramatičnu reportažu Pitera Arneta iz CNN, snimljenu sa krova "Holidej ina", u kojoj je rekao da je prekid vatre skoro narušen i da se Sarajevo opet nalazi pod teškom artiljerijskom vatrom srpske vojske, mada se nama činilo da su ispaljene granate dolazile sa muslimanskih, a ne sa srpskih položaja. Majkl Rouz o masakru na pijaci Markale: U tom trenutku sam izrekao nešto što ga je neprijatno iznenadilo. Rekao sam mu da je prvo ispitivanje kratera bombe koja je eksplodirala na pijaci "Markale" pokazalo da je ona ispaljena sa bosanske strane. U sobi je zavladao muk, a Sefer Halilovic me je gledao neprijateljski. Hladno je zatražio, da svoju izjavu objasnim. Dodao sam da ugao putanje mine očigledno dokazuje da je ona ispaljena sa veoma male daljine, ili da je čak podmetnuta na licu mesta i aktivirana. Jos o ubijanju gradjana Sarajeva: Mnogo su ozbiljniji bili izveštaji koje smo primali od Francuza, da su muslimanske trupe u gradu otvarale vatru na sopstvene građane. Jedan od takvih slučajeva se zbio kada je gađan tramvaj sa zgrade na muslimanskoj strani linije razdvajanja, koju je držala neka paravojna policija. U drugom slučaju, zbog posledica minobacačkog napada u blizini Rezidencije, ubijeno je dvoje dece, a dve mine su pale na istu lokaciju kada je francuski tim istraživao prvi slučaj. To ponovljeno gađanje su mogli da izvedu samo muslimani sa vatrene linije. Na drugoj strani grada su u više navrata avione s oznakama Ujedinjenih nacija i NATO, prilikom sletanja na aerodorom, gađali vojnici iz muslimanskog naselja Butmir. Bosanska vlada je uvek negirala, da njene snage otvaraju vatru na sopstveni narod i na pripadnike misije Ujedinjenih nacija. Čak su postavljali pitanje da li su Ujedinjene nacije u stanju da u uslovima građanskog rata tačno utvrde ko je gađao u nekom posebnom slučaju i da li je moguće tačno utvrditi mesto odakle je gađano. Nismo isključivali mogućnost da bosanska vlada ne učestvuje u tom poslu i da nije izdavala naređenja da se otvara vatra. Lično sam bio ubeđen da muslimanska vojska otvara vatru nasumice kako bi izazvala Srbe da dejstvuju protiv civila, a i kada su gađali civile, činili su to s namerom da optuže Srbe. O ubijanju Srba: Sredinom avgusta 1994. muslimanska je vojska artiljerijom gađala srpski grad Ilijaš na prilazima Sarajevu. Ilijaš je bio unutar zone od 20 kilometara zabranjene zone oko Sarajeva, što je značilo, da su muslimani još jednom prekršili ultimatum NATO. U tom napadu je pogođena škola i ubijeni su neke žene i deca. O nehumanoj taktici: Posmatrali smo uživo bitku skoro dva sata, a potom je vatra naglo prestala. Srbi, koje smo jasno mogli da vidimo u njihovim rovovima na padini obrasloj borovim drvećem, potpuno su zaustavili muslimanski napad. Tada su i upotrebili svoju artiljeriju i minobacače da bi odgovorili na vatru muslimana, čiji su minobacači bili razmešteni po gradu, a jedan od njih i u samom krugu bolnice na Koševu (o čemu je govorio još moj prethodnik general Brikmon). Muslimani su otvarali vatru na Srbe u nadi da će oni odgovoriti udarima po naseljenoj četvrti, što bi bio novi povod da međunarodna zajednica osudi Srbe, a njih prigrli. Istorija će biti najbolji sudija muslimanskim vođama zbog primene takve nehumane taktike... O borbama na Igmanu i ratnom zlocinu nad zarobljenicima i medicinskim sestrama: Sledeće noći, 6. oktobra, kada su dobili tražene zatvorenike, muslimanske diverzantske jedinice su prodrle u demilitarizovanu zonu i ubile 20 srpskih vojnika i medicinskih sestara, smeštenih u sanitetskoj stanici komandnog mesta. Prošavši kroz zonu, oni su iznenada napali Srbe, a većinu pobili u vrećama za spavanje. Francuski lekar, koji je video tu užasnu scenu, zabeležio je da je osam Srba zaklano noževima i da je većina ubijena iz blizine, metkom u potiljak. Nekoliko tela je izgorelo. Ubijene su i četiri bolničarke. Tog popodneva, u otvorenom kamionu, kroz Sarajevo su paradirali muslimanski vojnici obučeni u crne uniforme sa crnim trakama oko glave, mašući svojim oružjem i uzvikujuć: "Alahu akbar!" Rekli su nam, da je to naročito uvežbana jedinica koja je upravo proslavljala pobedu na planini Igman. Ovo je nesumnjivo bio jedan od većih ratnih zločina, što je Akaši hrabro i rekao kvalifikujući taj potez muslimanske vojske kao hladnokrvno ubistvo i divljaštvo.

Istorija je jako kompleksna tema. Cinjenice mozemo posmatrati iz razlicitih uglova, davati im manji ili veci znacaj, a selekcijom odredjenih cinjenica koje cemo predstaviti kao istoriju, mi je fakticki stvaramo. Zato mi besmisleno zvuce apeli da se istorija ''ne iskrivljuje'' i slicno, a vrlo cesto se cuju tokom interpretacije desavanja u vezi Drugog svetskog rata. Naravno neke cinjenice su neoborive. I istorija poslednjih ratova devedesetih na tlu bivse SFRJ u buducnosti ce biti predstavljena na razlicite nacine, pogotovo kad imamo na umu koliki je bio znacaj propagande i medija tokom tih ratova. Ono sto su neki videli kao cinjenice, zapravo je bio plod vesto nametnute propagande. Ne znam gde ovo da okacim jer se tice tematike usko vezane za skorasnju istoriju. To je isecak iz stranog dokumentarnog filma, a tice se medijskih manipulacija vezanih za ratno Sarajevo.