Blue Fire – REVIEW

[SolidChief]

OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U MARTOVSKOM 146. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU

Video igre su stvarno čudna sorta. Prelaka ili preteška, previše šarena ili siva, prespora, prebrza, ili možda ima previše vode? Svašta može biti mana jednoj igri, a opet nije obavezno ni da će ista stvar u dve igre, za obe predstavljati istu manu ili vrlinu.

Tako je pred nama igra koja je dosta teška a to joj je istovremeno i mana i vrlina. Iako zvuči kao nešto nelogično, ili pak filozofija kojom srednjoškolac pokušava da startuje zgodnu kasirku (moglo bi biti), u pitanju je istina. A kao i mnogo toga, zavisi od ugla posmatranja, ili bolje rečeno – od toga ko posmatra.

Ukoliko ste manje iskusan igrač, neko ko uživa u sporijem istraživanju, praštajućem platformisanju i akciji, dobre su šanse da će vas ova igra isfrustrirati. Dok je glavni svet igre relativno “prelaziv” i lošijim igračima, mesto gde leži najveći izazov i dobre nagrade nalazi se u “void” nivoima. Platformisanje ovde ume da bude izuzetno kompleksno, a svaki pad u provaliju znači polazak ispočetka.

Ukoliko ste iskusniji igrač, sigurno ćete imati dobar start. Izazovi će se smenjivati i uvećavati, a onda ćete i vi lično naleteti na zid. Nadmašiti ovaj zid, jeste najslađa sorta frustracija. A nakon što uspete da premostite sve poteškoće i dopustite mehanici igre da vam se raširi kroz krvotok, budite sigurni da ćete kroz svet seći kao visokonaponski tornado. To je, pogađate, momenat gde se visoka težina igre ističe kao plus. Izazov koji pruža veliku satisfakciju, pod vašim surovim, igračkim baletom.

Blue Fire je u suštini igra koja kombinuje neke od mehanika Souls i Legend of Zelda igara, te ih filtrira kroz gejmplej koji bih mogao da naslovim sa Super Meat Boy 3D. Količina skakanja po zidovima i plesa iznad ambisa, navode da ovo bude prvo pravo poređenje sa nepostojećom igrom, koje bih mogao da načinim.

Grafički, Blue Fire se ne ističe nekim prezahtevnim, kvalitetnim detaljima, ali ono što igru čini lepom, jeste odabir vizuelnog stila i generalni dizajn. Likovi izgledaju misteriozno i uopšteno interesantno, a nivoi odišu karakterom zahvaljujući odabiru dobre palete boja i doziranjem osvetljenja. Kada je grafika u pitanju, ne bih imao veće zamerke bez obzira na njenu prilično jasnu jednostavnost.

Ako ste nekada igrali Mini Ninjas, računajte da ćete od ove igre dobiti veoma sličan utisak po pitanju izgleda, ali još više i od akcionog dela odnosno borbi. A borbe, iako lepo izgledaju, nisu naročito duboke po pitanju sistema. Postoji izbegavanje i blokiranje, ali na kraju dana, sve se svodi na “udri i izdrži”, tako da na tom polju nema ničeg naročito vrednog hvale.

Priča je dovoljno interesantna da vas navodi da nastavite dalje, oslikana motivima spasavanja zarobljenih bogova i spasavanja svega što se spasti da, ali pravi junak ovog naslova nesumnjivo je gejmplej nošen dizajnom. Istraživanje sveta korišćenjem kojekakvih vratolomija, može vas opasno zgrabiti, pa igru iz bilo kog razloga (koji ćete smisliti da je igrate još malo duže) sigurno nećete ostavljati neko vreme.

Zapravo, ukoliko igri posvetite barem nekoliko sati, imam osećaj da je nećete ispuštati dok je stoprocentno ne kompletirate. A specijalnih poteza i sposobnosti, oružja i odeće bar ima u dovoljnom broju, da će tih 100% zahtevati dovoljno vremena da će višestruko opravdati cenu koju igra za sebe traži.

Što se zvuka tiče, igra ne trpi mnogo. Muzika je dosta kvalitetna no suptilna, ali će zato zvučni efekti verno dočarati svaku interakciju sa okolinom i uliti više duše u ovako atmosferični svet.

Nažalost, nije sve ni tako idealno kako može isprva zvučati. Dizajn sveta u kombinaciji sa nekim neispeglanim elementima, može dovesti do bezizlaznih situacija. A s obzirom da je u pitanju teška igra koja smrt kažnjava gubljenjem svih skupljenih resursa, takve stvari su zaista neoprostive.

Dodatno, čak i iskusniji igrači koji su se navikli na igru, mogu izgubiti dosta živaca, s obzirom da je vrlo lako doći u situaciju gde ćete poginuti a da ne znate ni zašto. Ili da znate zašto ali da se nikako ne možete složiti da je u pitanju bilo nešto fer.

Kao šlag na torti, svakih nekoliko sati se bez greške mora desiti da vas igra izbaci odnosno pukne, a vama nikne jedna nova seda dlaka na glavi. S obzirom na pomenutu težinu i kažnjavanje, ovo je nedopustivo i zaista poziva na što brže peglanje pečevima.

Ostali nedostaci, mogli bi se svesti na sitnice koje bi mogle unaprediti gejmplej i tok igre, kao što su mapa i neka vrsta praćenja progresa, odnosno navođenje do narednog cilja. Ukoliko ste zaista iskusan igrač, možda ćete ovo doživeti kao blagoslov i konačno igru koja će vas malo razdrmati, u moru laganih naslova.

Blue Fire je igra surovog platformisanja, koje se može pretvoriti u pravu poeziju ukoliko uz nju provedete dovoljno vremena. Činjenica da nije za svakoga, nimalo joj ne ide u prilog, ali ukoliko se u njoj pronađete, sigurno je da ćete se dobro zabaviti, istražujući jedan detaljan, težak, a pre svega zabavan svet.

Autor: Milan Živković

The post Blue Fire – REVIEW appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu