REVIEW: Travis Strikes Again: No More Heroes

[SolidChief]

Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom 123. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Nikada nisam bio obožavalac No More Heroes igara. Razlog je, priznajem, veoma površan – grafika. Ne grafika u smislu nečeg ispodprosečnog već jednostavno nedopadljivog. “Muljava” grafika, kako sam imao običaj da je zovem, odbijala me je od igranja efikasnije no farma belog luka vampira početnika. Ali, kako sam se za potrebe ovog teksta osvrnuo i konačno probao prva dva dela cenjenog serijala, mogu odmah da kažem da sam dosta propustio zbog vizuelnih predrasuda.

No More Heroes jeste serijal specifičnog grafičkog stila koji možda ne ide rame uz rame sa ukusom prosečnog igrača, ali njegov humor i odlična akcija teško da nekome mogu da se ne dopadnu. U ulozi protagoniste Trevisa Tačdauna, lako je prihvatiti kompletnu i haotičnu neozbiljnost serijala, pa u potpunosti uživati u njenom humoru i pomahnitaloj akciji. Da ne pominjemo i “motion” kontrole na Wii-u koje su u to vreme bile glavna fora gejming scene.

Nije tajna da poklonici serijala već jako dugo vremena čekaju treći nastavak, a sudeći po tvorcu igre, od prodaje ovog najnovijeg izdanja zavisi i sudbina trojke. A s obzirom da je u pitanju “spinoff” manjeg budžeta i drastično drugačijeg gejmpleja… No More Heroes će verovatno morati da ode kod istog logopeda gde bi Valve trebalo da ide, kako bi naučio da broji do tri.

Igra nije loša, nemojte pogrešno shvatiti. Ali je daleko od prepoznatljivog i zaraznog izvođenja koje je dosadašnjim naslovima pridobilo brojne poklonike. Ipak, bez obzira da li ste stari poznavalac ili neko ko se kao ja po prvi put ozbiljnije sreće sa serijalom, evo šta možete da očekujete od ove igre.

Trevis, protagonista serijala, ovde je “penzionisan” i svoje dane provodi u prikolici igrajući video-igre. Kada ga Bad Man, otac od Trevisove ruke stradale Bad Girl iz prvog dela, pronađe u potrazi za osvetom, obojica niotkuda bivaju uvučeni u konzolu za video-igre, gde moraju da sakupe čarobne kugle koje mogu da ispune jednu želju i tako ožive tatinu “nevaljalicu”. Da, postavka je blesava, ali niste valjda očekivali Šekspira?

Gejmplej uglavnom čini “hack and slash” akcija iz ptičje perspektive i to u najbazičnijem smislu. Na jedno dugme zadajete brze, a na drugo jače udarce. Na treće možete da izbegavate protivnike, a oružje kao i ranije zahteva povremeno punjenje, koje se i ovde može vršiti trešenjem džojstika ali i nešto nesrećnijim drndanjem desne palice dok igru igrate u prenosivom modu.

Sama akcija je strašno repetativna i znatno manje atraktivna nego ranije. Cela borba se uglavnom zasniva na držanju dugmeta za brze napade gde Trevis vitla oružjem kao da je, blagorečeno puk’o. I dok on tako mlati ispred sebe, vi ga samo sprovodite kroz talase i talase protivnika, koji su ovde zapravo kojekakvi bagovi video-igara kao i njihove prateće nuspojave.

Kako je i Bad Man uvučen u konzolu, prirodno je da postoji i mogućnost kooperativnog igranja u dvoje. Inače su igre u dvoje često zabavnije, ali u ovom slučaju bi se moglo reći i podnošljivije. Ukoliko ste imali velika očekivanja od ove igre, društvo će vam itekako dobro doći. Da neko s vama podeli neumitno razočarenje…

Nivoi su raznoliki u smislu da svaki svoj dizajn povlači iz nekog od kultnih žanrova video-igara, ali bez obzira na ovu interesantnu ideju, odaju poprilično siromašan utisak. Baš kao i u grafičkom smislu, gde su nivoi dosta isprazni i ponovo “muljavi” (ali ovaj put na stvarno loš način), i sam gejmplej je dosta bazičan bez obzira na mehaniku nivoa u kom se nađete.

Humor je i dalje prisutan u obilnim količinama, ali priča je neretko prezentovana kroz tone teksta koji često i nije toliko zabavno čitati. Interesantno je da je ovo, kao i nekolicina drugih iritantnih mana, upravo tema ismevanja igre. Trevis ne voli mnogo teksta u igrama i repetitivne, dosadne deonice, a ova igra vas neretko zasipa baš takvim stvarima, kao nekim šizofrenom humorom koji samo tvorci ovog nastavka mogu da razumeju.

Bez obzira na tempo kojim igrate, Travis Strikes Again verovatno neće potrajati duže od osam sati pod vašim prstima, i to pod uslovom da igru pređete. Ukoliko potpadnete pod loš uticaj repetitivnog gejmpleja, ili daleko bilo nekog od bagova koji mogu sprečiti dalji napredak u igri, satnica vam može biti i dosta kraća.

Moram još jednom da ponovim – Travis Strikes Again nije loša igra. U pitanju je prosečna tabačina, obojena prepoznatljivim i voljenim No More Heroes tonovima, koji nažalost nisu dovoljni da je spasu lošije prezentacije. Ukoliko očekivanja nisu velika, možete na ovu igru gledati kao na kratkoročnu razbibrigu. Ali ukoliko ste ljubitelj serijala ili se sa njim srećete po prvi put, očekujući nešto zaista posebno… Odigrati prva dva dela, ipak je znatno pametnija ideja.

A ukoliko trojka zaista zavisi od toga kako će ovaj spinoff proći u prodaji… Pa dobro, trošili smo novac i na veće gluposti, zar ne? A nije ni kao da Travis Strikes Again nema baš ništa da ponudi.

AUTOR: Milan Živković

Igru za potrebe opisa ustupio Grasshopper Manufacture

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu