Српско подземље

[brue]

Случајно налетим на један чланак, па на други итд, а онда се сетим прича из разних градова у Србији где сам био или живео, о подземним тунелима, складиштима, базама.. не само од некадашње Титове ЈНА, већ и од раније. Неке приче су невероватне, неке логичне (а и даље невероватне), неке доказане, неке недоказиве...

Што се тиче овде око Ужица и у Ужицу, постоје приче да се испод Старог града налазе ходници у којима чак има и огроман резервоар за воду, изграђени за потребе тадашњег турског утврђења (пре тога Николе Алтомановића, па пре тога Римљана итд). Затим небројено прича о подземних ходницима испод целог града којима су спојени неколицина подземних склоништа, укопана у околним брдима. Па онда подземна чворишта комуникација која су гађана у току НАТО бомбардовања (ледине у бити, а испод љих ко зна шта). Такође се прича да постоји слична инфраструктура крај Чајетине, чак да постоје одређени људи који и данас задужују кључеве од улаза. И "најлуђа" - систем ходника испод Златибора, заједно са огромним подземним језером пијаће воде испод Златибора.

За Нови Сад сам чуо да је Петроварадин спојен са данашњим центром Новог Сада, али и са Фрушком Гором и да постоје два система подземних пролаза који фактички пролазе испод Дунава. Да, и блесава прича о томе да су Турци доносили питоне из Африке и пуштали их у те канале кад су се на том простору рокали са Угарима.

Елем, претерано сулудих прича, па нек је и пола истина, довољно је :)

Ево пар текстова:

ПОДЗЕМНИ АТЛАС БЕОГРАДА

Испод Београда постоји велики број лагума, пећина, тајних ходника и пролаза који су у највећој мери све до објављивања књиге „Београд испод Београда“ били непознати широј јавности. Новинар и истраживач Зоран Николић, један од аутора ове књиге, говори за Геополитику о том фасцинантном силаску у лавиринт београдских лагума и тунела.

Београд је један од најстаријих градова у Европи. Ако узмемо у обзир Винчанску културу, историјске тековине које носи данашња српска престоница старије су и од самих Атине и Рима. А у Винчи је, још у доба неолита, пре око седам миленијума настало, прво урбано насеље Старог континента. Зато аутори књиге „Београд испод Београда“ Зоран Николић и Видоје Голубовић, када данас причамо о томе да ли треба да уђемо у Европу, одважно одговарају да „Европа треба да пита нас да ли смо вољни да је примимо, јер је, ето, и она сама настала овде, у дунавском приобаљу“.

То је само једна од великих истина о којима данашњи Београђани знају веома мало, или готово ништа. Много је разлога због којих је испод плочника двомилионске престонице остало толико тајни, а ова два аутора су покушала да неке од њих додирну или опишу. Тако је настала књига о Београду о којој данас разговарамо.

- У Београду је сахрањено много више људи него што има нас који живимо у граду – почиње причу Зоран Николић, новинар и публициста.

- Током неколико миленијума његовог постојања, многи су овде живели и упокојили се, а други, који су насртали на београдска утврђења као завојевачи, ту су и остали. Данас, ипак, наши суграђани често не знају где су све расута заборављена гробља по граду, па их у великој мери збуњује када им кажете да су у шетњи централним деловима вароши готово увек – на гробљу. Тако су Римљани били сахрањивани на данашњем Тргу Републике, али и дуж Симине и улице Мајке Јевросиме, али и у околини садашње Скупштине. Поред Булевара краља Александра и у Палмотићевој улици пронађено је много римских гробова. Турска гробља налазила су се око сваке од џамија којих је, према различитим изворима, било око 70. Највеће турско гробље налазило се на данашњем Студентском тргу. Поред улице Народног фронта, некада Краљице Наталије, налазило се и јерменско и јеврејско гробље, изнад Зеленог венца било је место где почивају Срби...

И ту почиње необична прича о Ташмајдану, према мишљењу нашег саговорника, најчуднијем месту у Београду. Јер, како каже, данас сви углавном знају где се налази Ново гробље, у Рузвелтовој улици. То је, према мишљењу стручњака, и највећи музеј на отвореном у граду. Међутим, ако ово гробље има назив „ново“, где је онда било „старо“?

- Старо гробље налазило се на Ташмајдану – додаје Николић. - На данашњем шеталишту почивали су православци, и ту је била сахрањена елита ондашње Србије. Ту је био Ђура Јакшић, или, рецимо, Јосиф Панчић, сахрањен у посебном ковчегу направљеном од његове, Панчићеве оморике. Део гробља ближи данашњој згради РТС био је одвојен за лутеране, како су ондашњи Београђани звали протестанте, док је област око садашњег ресторана „Шанса“ била одвојена за војнике, утопљенике и самоубице.

Тек крајем 19. века ово се гробље званично гаси и градске власти отварају ново, у Рузвелтовој улици. Посмртни остаци многих угледних Срба оног времена пренесени су на нову локацију, али су многи остали и данас, испод једног од најлепших шеталишта престонице. А то је тако симболично за Београд...

Међутим, како је површина Ташмајдана тајанствена, тако је његова унутрашњост још више загонетна. Николић зато открива оно што је Београђанима углавном непознаница – да је ташмајданско шеталиште само танак горњи слој који крије огромне пећине које се простиру испод.

- Деценијама су пећине биле тајна за радознало око посматрача – додаје Николић. - После Другог светског рата могле су да имају значајну војну сврху и војно руководство ондашње Југославије је, сасвим разумљиво, овај простор чувало као потенцијално тајно командно место. Међутим, боље је редом...

Још у римско време одавде је вађен камен од којег су прављене значајне зграде тадашњег Сингидунума. Многи саркофази који су сачувани до данашњег дана направљени су управо од тог, ташмајданског камена. После се смењују различити властодршци а остаје запамћено да су се у турско време одатле вадили камен и шалитра. Турци су и крстили ово место, па је „ташмајдан“ у ствари турска двосложна реч састављена од речи „таш“ – камен и „мајдан“ – рудник. Путописац Феликс Каниц 1860. године помиње да је у ташмајданским пећинама, у случају потребе, могло да буде склоњено 150 воловских запрега са храном!

Током Првог светског рата, 1915. године, када је Аустроугарска опседала Београд, овде су биле склоњене жене, нејач и старци, да би пред почетак Другог светског рата управо у овим пећинама била смештена управа ондашње Градске општине. Двонедељни рат је убрзо окончан, а ташмајдански простор адаптирао је немачки командант Александер фон Лер, направивши озбиљно војно склониште, које је, у случају потребе, могло да послужи као тајна војна команда. Подземна грађевина је била толико озбиљно пројектована и изведена, да је у њој могло да борави око 2.000 војника током шест месеци без потребе да излазе напоље, имала је камионске улазе, генератор за напајање електричном енергијом и више од стотину телефонских линија. Подземне пећине биле су међусобно повезане ходницима, док су значајан део чиниле спаваонице за војнике.

После рата је овај део остао тајна, у власништву Југословенске народне армије, али је расуло Југославије укинуло и намену овог простора. Сада није искоришћен, а за потенцијалну адаптацију било би потребно много новца, јер су инсталације дотрајале, а кондензација је изузетно јака.

Као аутори књиге „Београд испод Београда“ господин Голубовић и ја смо водили комплетну бившу градску владу у обилазак овог простора, на челу са покојним градоначелником Ненадом Богдановићем – сећа се Николић. - Сви су се сложили да би овај систем пећина, који и данас има око 2.000 квадрата, могао да буде врхунска туристичка атракција Београда, јер је мало градова у свету који располажу местом где се тако сликовито укрштају делови различитих цивилизација. Нажалост, све је остало само на речима.

Поред Ташмајдана, који је најатрактивнији у Београду, Николић издваја и лагуме у Карађорђевој улици, пећине ископане људском руком да би у њима могла да буде лагерована роба која је стизала на Савско пристаниште.

- Лагуми су вештачке пећине које су копали ондашњи Цинцари, који су били највичнији том занату – објашњава Николић. - Звали су их Гоге. У Београдском гребену, испод данашњег Косанчећевог венца настали су лагуми у које се улазило из Карађорђеве улице. Ту је лагеровано вино и то у бачвама од по десетак хиљада литара, а за њих је интересантно да су биле веће од улаза у лагуме, што говори да су их ондашњи пинтери уносили у деловима и склапали тек у самом лагуму. Свака ова вештачка пећина морала је да има и посебне отворе за вентилацију, који би излазили на површину данашњег Косанчићевог венца. Зато многи шетачи који данас виде њихове горње делове, помисле да су угледали остатке старих калемегданских пушкарница, а то су, у ствари, вентилациони отвори старих лагума.

Из Карађорђеве улице постоје улази у 13 великих лагума, који су одавно под овом падином. Осим ових 13 лагума у самој Карађорђевој улици, још две сличне пећине крајње су атрактивне, али за разлику од претходних, углавном заборављених, ове су добиле интересантну намену и сада су претворене у ресторане. Једна од њих је клуб „Лагум“, а друга „Андерграунд“. То су места за која је очигледно да су им власници дали адекватна имена. Први се налази око стотину метара испод Зеленог венца, док је други у Париској улици, преко пута Амбасаде Краљевине Шведске, у самој калемегданској падини.

Сличне подземне грађевине има и Земун, који је препун лагума. Он је значајан део своје прошлости провео у аустријским рукама, па су овакве подземне пећине и пролази имали трговачку, али и војну намену. То су биле велике подземне инсталације дугачке и по неколико стотина метара, а и сада се налазе испод Ћуковца, Гардоша, Калварије и дуж целе Бежанијске косе. Ови лагуми су доказали и да су потенцијално веома опасни, јер градске власти нису довољно знале о њима, нити су упозоравале становништво на опасност дивље градње изнад њих. Тако је пре неколико година кућа једне породице са Гардоша пропала у амбис, јер нико није знао да се испод њених темеља крије лагум – тајна на коју су сви заборавили – наводи Николић.

Књига „Београд испод Београда“, чији делове преноси Геополитика, захваљујући истраживању, радозналости, авантуризму и храбрости аутора Зорана Николића и Видоја Голубовића, као и фоторепортера Драгана Миловановића, чини да се ово штиво о нашој престоници чита у једном даху.

Улазећи у земунске лагуме, „вођени искусним спелеологом клуба АСАК Дејаном Јеремићем, прво смо наишли на сплет ходника који су водили стотинама метара унутар брда, и који су, за разлику од осталих земунских подземних тунела, били изломљени, тако да су на сваких неколико метара, поготову на оном делу после улаза, напрасно мењали правац простирања, или су се гранали у неколико различитих коридора. Ходници су били озидани опеком, а како смо претпоставили, највероватније су били грађени у другој половини 18. века. Водили су до централне просторије, која има површину од неколико стотина квадратних метара и која је очигледно била најважнији део овог подземног комплекса. Свод и ове просторије био је марљиво грађен, јер је простор за ову одају прво био ископан па озидан, док је под остао од набијене земље. Ма шта да се чувало унутра, очигледно је да је било у добро проветреној, сигурној и сувој вештачкој пећини. Начин да се то постигне били су, за оно време, изузетно важни и тешко изградиви вентилациони отвори, ширине око метар, а дубине од нешто више од десет метара. Тако је свеж ваздух бивао спроведен дубоко у брдо, чинећи овај простор сувим и проветреним.

У Улици Ресавској (бивша Генерала Жданова), код броја 38, налази се и данас необично лепа зграда, чији велики лук, на шест правилно распоређених улаза, говори о томе да је била некоме и нечему посебно намењена. Ово здање направљено је пре Другог светског рата, и то од новца ондашње Морнаричке управе, а било је намењено за становање највиших официра оног доба.

Испод ње, већ у складу са временом у коме је зграда настала, постојали су подземни ходници, који су водили ка згради Генералштаба, несрећно срушеној у бомбардовању НАТО авиона 1999. године.

Ходници су тада, у време кад су створени, водили ка другим здањима на истом месту, али имали су исту, конспиративну намену. Тада није било начина за хитну евакуацију важних људи хеликоптерима или неким сличним превозом који би био довољно муњевит, као што су то могли да буду тајни ходници, баш овако замишљени.

Данас је тај део испресецан зидовима који су напрасно „настали“ баш на овом месту после Другог светског рата, па тако ни овај простор није више целовит, нити довољно доступан радозналом истраживачу.

Тајни пролазни били су очигледно веома чести у околини овог здања, па је тако било и испод једне од зграда које су Београђанима веома добро познате - здања садашњег Студентског културног центра, која се налази на раскрсници улица Српских владара (бивша Краља Милана) и Ресавске (бивша Генерала Жданова).

Ово је био Официрски дом, а направљен је давне 1895. године.

Љубазношћу људи из Студентског културног центра лако смо се уверили да су ове наше претпоставке тачне, односно да имају историјску основу. Наиме, до пре петнаестак година постојала су два подземна тунела испод ове грађевине, која су водила, подземним пролазима, до неких других, важних зграда у околини овог здања.

Један сплет ходника водио је, највероватније, ка згради коју смо помињали, где су живели високи официри и која се налази непосредно преко пута данашњег Студентског културног центра. Други ходник је водио ка парку који се налази између здања Студентског културног центра и Немањине улице, док је трећи крак отприлике био оријентисан према самом Двору, односно данашњој згради Скупштине града Београда.

Оваква повезаност ових грађевина подземним коридорима не би била уопште необична за оно време, напротив, чак се веома уклапа у „подземни атлас Београда“. Подсећамо да је Двор био повезан посебним ходником са Руским посланством, које се налазило на данас празном простору уз здање Владе Републике Србије у Улици српских владара (бивша Краља Милана), али, такође, постојао је и тајни пролаз ка здању где се сада налази резиденција председника републике.

Дакле, готово је извесно да је дуж Улице краља Милана постојао важан „подземни саобраћај“, који је био једна од врхунских војних и државних тајни.

Тек неколико стотина метара ниже, у правцу према згради београдске Железничке станице, налази се још једно здање на које су Немци веома рачунали током окупације. То је данашња зграда ЖТП на углу Немањине и Сарајевске улице, у којој се током рата налазила једна од многобројних немачких војних команди.

У време борби за ослобођење града од фашистичких војних формација, остало је запамћено да су Руси и партизани управо пред овом зградом, баш као и у самој Немањиној улици, имали огромне губитке. Отпор је био снажан, жртве многобројне, а застој у планираним операцијама очигледан. Немци су се врло срчано борили, јер су знали да их у противном не чека ништа добро. Старији Београђани, односно они ретки међу њима који су били сведоци битке, а нису страдали, касније су се сећали необичног догађаја, након окончања битке, када су ослободиоци ипак успели да се домогну зграде и да сломе отпор бранилаца. Запрепашћење када су ушли унутра било је велико, јер у њој није било никога!

Немци су успели некако да побегну, али није било јасно куда, на коју страну. Додуше, и зграда је велика па им је много времена однело пажљиво претраживање осталих празних просторија, али на крају резултата, односно заробљеника, није било.

Немачки војници су, касније се испоставило, изашли у околини Железничке станице, и одатле наставили бекство. Јер, испод ове две важне зграде постоји тунел, који их повезује, који су Немци држали у најстрожој тајности, и на крају рата га искористили.

Николић наводи да је у ствари, цео потез од Немањине улице до Железничке станице, остало је у сећању сведока, представљао је један од најкрвавијих градских фронтова за време ослобађања Београда, октобра 1944. године. Ту је била можда највећа концентрација важних немачких упоришта, и баш зато је све било обезбеђено, како подземним тунелима, тако и ниским бункерским пунктовима, који су претили потенцијалном нападачу готово испред сваке од зграда у овој улици. Старији Београђани памте да том улицом није могла ни мува да пролети, и да је ту, после битке, остало много олупина од руских тенкова, јер је и пре почетка самих операција једино оклопна јединица могла да се нада да ће пробити такву одбрану.

Николић још истиче да се испод града се крију и остаци немачких бункера, попут једног комплекса у близини Шумарског факултета или у Звездарској шуми, као и различити водоводи, попут оног, римског, насталог још 46. године нове ере.

Београд има безброј ходника под земљом, који спајају један део града са другим, или су дубоко завучени у подземље, а сазнање о њима и правцима којима се простиру, многим житељима овог града представљало би потпуну сензацију. Поготово онима који свакодневно корачају њиховим трасама или непосредно поред њих, а да у њима не постоји ни слутња да је тако.

Тражећи их само смо „погледали“ нека од њих.

Неколико стотина метара изнад Шумарског факултета у Београду, у Улици кнеза Вишеслава, данас постоји низ вишеспратница које ни по чему не одају некадашњу војну важност ове коте.

У време док је трајао Други светски рат ту је направљено неколико необично важних подземних бункера, који су Немцима уливали сигурност, али не без разлога, јер су са тог места могли да контролишу најзначајнији део тада стратешки важних прилаза Београду.

Када се подигне поклопац шахта, отвара се мрачан тунел у који смо се спустили металним степеницама укопаним у бетом, око три метра у дубину, и ту се тек види и данас очувана умешност немачких градитеља, који су овај простор врло спретно пројектовали. Одмах по силаску низ десетак пречага које су уграђене у зид, улази се у ходник, којем претходи двадесетак степеника. Ту се назире и други, резервни излаз, сасвим логичан кад се гради ратни објекат испод земље. Уз подземне пролазе, кроз које смо наставили пут, тек неколико центиметара уз зид, постоје плитки, минијатурни канали, који су служили да спроводе воду у сливнике. То је била она вода за коју се очекивало да би лако могла да настане у подземљу, због кондензације коју нужно изазива боравак великог броја људи. Очигледно је да су пројектанти о свему мислили.

Цео овај простор води ка добро осмишљеним просторијама за посаду, о чијем се смештају такође водило рачуна. У проширеном делу чекали су их спремљени кревети на расклапање, обешени о зидове у већој просторији, који би се лако спуштали и подизали, отварајући на тај начин додатни простор уколико је био неопходан. На излазу ка површини налазиле су се и по две топовске и митраљеске куле, до којих се прилазило са лакоћом, у шта смо се и сами брзо уверили, пењући се остацима данас зарђалих, али и даље јаких металних мердевина.

Цео овај систем подземних ходника из Другог светског рата нам можда не би привлачио толику пажњу, да нисмо знали да има „близанца“, којег су Немци направили са истом наменом - да артиљеријом контролишу важне стратешке прилазе Сави. И то поред најелитнијег чукаричког стамбеног комплекса, као и уз сам стадион фудбалског клуба који носи име овог дела града.

У току прве две године окупације Југославије и Београда немачка фашистичка војска је на простору главног града, према нашим подацима, изградила најмање 27 подземних објеката. Намера им није била само да заштите људство, већ и да на тај начин контролишу територију, али и да имају ватрене пунктове из којих могу жестоком ватром да се супротставе свакоме ко није мислио и радио као они.

Поред њега, на 13 испитаних локација, Немци су изградили 2.028,4 квадратних метара простора, а судећи по положају осталих, тај простор је могао да заузме макар још око хиљаду квадратних метара. Неки од њих су остали и данас тајна, јер су минирани и уништени за време немачког повлачења са ових простора, али ови, које помињемо, и сада су очувани.

Звездарска шума је на себе скренула пажњу током злосрећног бомбардовања 1999. године. Тада је свима постало јасно да се нешто налази на Звездари, у близини Волгине улице, на коју су НАТО бомбардери сасули лавину пројектила.

Иако је ово једна од најлепших београдских дестинација, са које се, вероватно, пружа најлепши поглед на српску престону варош (иако Београд званично није престоница, јер нема монарха, аутори тенденциозно користе термин „престоница“ како би указали на снажну улогу града), Звездара је била и место одакле су нацисти водили огорчену борбу за контролу Дунава над британским авионима.

Уз ташмајданске пећине, подземље Звездаре је вероватно најинтересантнији подземни простор испод града. Наиме, постоје показатељи који говоре да је још Војска Краљевине Србије почела да прави подземна тајна места испод Београда, управо на овом месту. Разлог је био страх од аустроугарског напада, који је био оправдан, јер је напад касније и уследио. Баш испод Звездаре почела је изградња подземних фортификација, која је касније, између два рата, била дограђена, па је почела да бива веома важно упориште ондашње војске.

Међу староседеоцима Звездаре смо пронашли многе који се сећају да је испод шуме било доста тајанствених ходника. Неки су тврдили да су улази у већину од њих били из правца Улице Драгослава Срејовића (бивша Улица партизанског пута), док се неки сећају и других улаза. Тек, чињеница је да су се испод Звездаре налазиле многе важне војне фортификације.

Данас је главнина тих отвора затворена, зазидана, и немогуће је ући у њих. Оно на шта смо наишли као на сигурну чињеницу, јесте да је Војно-историјски архив до 1994. године баш у овом простору чувао своју архиву, што само говори о томе колико је ово место било велико, али и обезбеђено.

Међутим, како је читалац и до сада вероватно могао да примети, наше опредељење није било да вам опишемо локације које би данас могле да имају било какву значајнију државну улогу. То није тема истраживања ове књиге, напротив. Ми смо били окренути заборављеним објектима испод града, или онима који су мање познати. Оне, који могу да имају неку војну или стратешку улогу по безбедност земље намерно нисмо хтели помније да помињемо.

Исто смо урадили и када је била поменута велика војна инсталација у Топчидеру, око које се подигла медијска халабука. Начин на који је објекат показан јавности, после убиства два војника и велике афере која је зазвечала у медијима био је један од начина да се омаловаже и Vојска и држава, а то је разлог зашто таквог објекта у овој књизи нема.

У Улици Теодора Драјзера, поред Четврте београдске гимназије, постоји улаз у велики подземни тунел који води, испод брда, до Железничке станице „Прокоп“. То је једна од најчуднијих и најинтересантнијих београдских послератних подземних грађевина, урађена, очигледно у време када је било новца чак и за дугорочно размишљање о стратешком склањању становништва у случају ратне опасности (дабоме, када употребљавамо појам „послератни“, мислимо на Други светски рат).

У ово место је веома тешко ући, мада тренутно имамо његове основне карактеристике, а то су да је то тунел висок близу два, док му ширина достиже око пет метара.

Поред овог пролаза у граду постоје још многе подземне одаје, које данас служе као потенцијална склоништа, озидане су и електрифициране, са свим испуњеним условима који се захтевају за модерна склоништа, али истовремено имају и историју која их је другачије „планирала“.

Интересантан је простор винарије „Центар“, јер власник Драган Ђурић зна да се ту налазило Недићево склониште направљено пре Другог светског рата. Данас је то магацин ове винарије, али нам је Ђурић објаснио да је грађен од изузетно тврдог материјала, и да је у своје време био сигурна заштита становницима овог дела града. У то се и лично уверио, када је требало пробити један зид. Ђурић се сећа да је то био „врашки тежак посао“, и мада су зидови рађени од неколико слојева цигле, радници ангажовани на том послу, силно су се намучили. Иначе, склониште је било грађено по високим стандардима за оно време, и било је налик овим, данашњим. Имало је изломљен ходник одмах после улаза, како би се умањио било какав директан контакт са евентуалним експлозијама споља, а постојао је и резервни излаз.

Ипак, многи од ових простора, које смо само наговестили овим текстом, заувек су остали тајна. Неки, јер су просто заборављени, па сада само изненаде грађевинаре који копају темеље за нове зграде, а други због чистог јавашлука. Наиме, деценијама су инвеститори пожуривали раднике да заврше започете грађевине, па су многи подземни простори на које су ови наилазили, просто били затрпавани, не допуштајући тако археолозима да дају свој прави суд о њима.

Тако је један значајан део београдске историје – затрпан, у правом смислу те речи.

РИМСКИ ВОДОВОД

Једна од најчуднијих грађевина Београда био је римски водовод, који је у време Четврте Флавијеве легије направљен како би спровео воду од Мокролушких извора до данашњег Калемегдана, односно ондашњег Каструма, римског војног утврђења. Чак и 1521. године, када су Турци први пут отели град од хришћана, затекли су водовод како беспрекорно ради. Како су у Истанбулу имали Константинов водовод, грађен на истим, римским односно византијским принципима, одвели су значајан број Београђана који су пуних 60 дана ишли пешке до турске престонице. Тамо су их населили у део града који се звао Београд махала, и они су имали задатак да брину о тамошњем водоводу. И данас је једно од најлепших излетишта Истанбула Београдска шума – Белград ормани, названа управо по нашим прецима, старим Београђанима који су насилно насељени у тај град.

ВОДЕ ИСПОД ГРАДА

Београд се не налази на само две реке – Сави и Дунаву, већ на знатно већем броју река и безбројним изворима и потоцима. Осим Топчидерске реке, која је данас обично сметлиште, у Саву се уливала Мокролушка река која је текла трасом данашњег аутопута, улицом Франше д’Епереа. Сада је каптирана у бетонски тунел формата 5,5 пута 5,5 метара али и даље тече испод ове саобраћајнице. Мокролушка река се уливала код данашњег Мостара који није добио име по херцеговачком граду, како многи слуте, већ по мосту коју би набујала река често односила.

Иако је невероватним ентузијазмом Михаило Лујановић, некадашњи експерт ”Београдског водовода”, безброј пута апеловао да се остали београдски извори природне воде спасу, они су неповратно спроведени у кишну канализацију. Таква је судбина Булбудерског, или Славујевог потока, али и петнаестак јаких извора који су изненадили грађевинаре када су копали темеље за „Београђанку“.

И данас хотел „Москва“, у самом центру града, има специјалне пумпе које црпу подземне воде како хотел не би био потопљен.

Како бисмо довољно добро схватили о чему инжењер Лујановић прича, повели смо га да нам покаже „заробљену“ реку испод аутопута у Улици Франша д'Епереа. Наизглед обичан и безначајан шахт који окружују пивара БИП, бензинска пумпа код ресторана „Стеко“, и са друге стране Хитна помоћ, био је улаз у ово место. Када смо отворили поклопац шахта, пред нама се нашао празан простор, дубок око 20 метара, из кога су само зјапиле дугачке мердевине.

Спуштање није било нимало једноставно, па смо низ клизаве пречаге полако силазили у бездан, где је постепено бивала све тиша бука аутомобила и камиона који су пролазили аутопутем, а све јаче смо чули хуку заборављене реке. И заиста, чекала нас је, тако „заробљена“ река, никоме непотребна. Док смо били доле, морали смо да вичемо из свег гласа и да тако покушамо да се споразумемо, надјачавајући хук текуће воде. Остали смо окружени армирано-бетонским зидовима, што је не само спречавало звук да се шири, већ је и он остајао „разломљен“ у затвореном простору и тако је појачавао снажну буку.

А ово је био, објаснили су нам, један од дана када је водостај изразито низак јер је баш у време када смо се ми тамо задесили била јака суша. Додуше, док смо били уз подземну речну обалу, томе смо се искрено радовали. Јер, кажу, необазривог човека који би се нашао ту где смо били ми, у данима високих вода бујица може са лакоћом да однесе директно у Саву, све до Мостара, где се колектор завршава, а река има своје вештачко ушће.

NIŠKI lagumi, godinama unazad, predstavljaju tajnu. Činjenicu da oni postoje niko ne pobija, ali šta se sve u njima krije, koliko su dugi i gde se sve prostiru niko, zasada, ne može sa sigurnošću da kaže. Misterija je to i za arheologe i istoričare koji uglavnom o njima govore uopšteno i neodređeno.

Mladi književnik Dejan Stojiljković, svojim najnovijim romanom "Konstantinovo raskršće" koji se bavi događajima u Nišu, s kraja Drugog svetskog rata, bacio je novo svetlo na tamu podzemnih hodnika, katakombi i tajnih prolaza. I bez obzira na to što je reč o književnom delu, a ne istoriografskom spisu doprineo je da se o lagumima počne sve glasnije da govori.

- Tema o lagumima bila mi je izuzetno zanimljiva i zato sam pokušao da o njima saznam što više - kaže Stojiljković. - U neke sam ulazio sa prijateljima, ali nisam daleko stigao, jer je za to potrebno mnogo više od dobre volje. Pre svega treba imati dobru opremu.

Ipak, tragajući za istinom Stojiljković je saznao da su niški lagumi postojali još u rimsko doba i da su se u njima, od progona, krili hrišćani. Izvesno je da su se koristili i u vojne svrhe. Turci su posebno vodili računa o njima, a mnoge su i sami izgradili.

- U turskim spisima iz doba građenja niške Tvrđave nabrojani su poimence lagumdžije, ljudi koji su dovedeni iz Carigrada kako bi bili na raspolaganju graditeljima utvrđenja - kaže Stojiljković. - Nakon što je Niš pao u ruke Austrije, lagume je gradio baron De Moresa, čovek koji je takođe zaslužan i za građenje beogradskih laguma.

Prema rečima Stojiljkovića, podzemni hodnici idu od centra Niša ka periferiji. Neki prolaze i ispod korita Nišave, a jedan od njih vodi i do brda Vinik, koje se prostire severozapadno od grada.

- I danas su uočljivi izlazi iz ovih hodnika, a upravo kroz njih je u vreme Čegarske bitke prošla turska artiljerija i pojačanje od 20.000 vojnika koje je napalo desno krilo Sinđelićevog šanca na Čegru - govori Stojiljković.

Zanimljivo je da, posle oslobođenja od Turaka, srpske vlasti nisu preduzimale nikakva istraživanja sve do 1921. godine kada je organizovana prva ekspedicija koja je ušla u lagume i bila zapanjena njihovom dužinom i dubinom.

- Postojao je detaljni izveštaj o ovoj ekspediciji i on bi trebalo da se nalazi u posedu Narodnog muzeja u Nišu, ali je registar sa tom dokumentacijom prazan - tvrdi Stojiljković, dodajući pri tom da niko ne zna kada su nestala ta dokumenta.

Postoji nekoliko ulaza u hodnike ispod Niša. Neki od njih su u zidinama Tvrđave, ali su ili teško pristupačni ili zapečaćeni. Govori se i o tome da se u lagume ulazilo iz podruma sadašnje zgrade Univerziteta u Nišu, koja je nekada bila sedište Moravske banovine, a za vreme Drugog svetskog rata nemačke Feldkomandanture 809. Međutim, ti ulazi su davno zapečaćeni i sadašnjim korisnicima ove zgrade nisu poznati.

BAGER U LAGUMU

- Arheolozi se nikada do sada nisu na organizovan način bavili istraživanjima laguma, jer za to nije bilo objektivne potrebe - kaže za "Novosti" Toni Čerškov, arheolog Zavoda za zaštitu spomenika Niša. - Priče o podzemnim hodnicima uglavnom su prenaduvane, posebno o onima koji vode ka Viniku. U Tvrđavi ima podzemnih prostorija u kojima su Turci čuvali barut, municiju i oružje. U neke od njih sam i ja ulazio. Događaj od pre nekoliko godina kada je na području između Bubnja i Ledene stene jedan od bagera, propao u podzemni tunel svedoči da su neki od tih hodnika postojali. Za ozbiljnije zaključke potrebno je mnogo više vremena i rada.

TAJNI GRAD U KAMENOM BRDU

Priobalje Drine prepuno je – tajni! Naročito ovdje, u zvorničkom kraju, u srednjem Podrinju, oduvijek su se preplitali putevi, sukobljavale vojske, susretale države, dijelila carstva – stvarala se istorija!

Brojni spomenici, nijemi svjedoci značajnih i manje značajnih događaja iz prošlosti, svjedoče o prohujalim vijekovima. Ima ostataka iz kamenog doba, iz doba Kelta, Rimljana, bogumila, Slovena,Dubrovčana, Turaka, Mađara, Austrijanaca…

Sudbinu su ravnopravno dijelile obje strane Drine, i lijeva u Bosni, u i oko Zvornika, i desna, na malozvorničkoj strani. Tako su Rimljani, početkom prvog vijeka nove ere, u vrijeme postojanja provincije Ilirik, da bi kontrolisali značajan vojni i trgovački put od mora do carskog grada Sirmijuma(današnja Sremska Mitrovica), izgradili utvrđenje na mjestu današnjeg Starog zvorničkog grada, a istovremeno i jedno, manje preko rijeke, u Malom Zvorniku, poznato po imenu Ad Drinum. I danas, preko puta zgrade Opštine, postoje ostaci te rimske vojne utvrde. I u kasnijim vremenima, u vrijeme svih vladara – kraljevina,carevina, republika i drugih – ovaj dio Podrinja bio je od strateškog značaja, jer se iz njega mogu kontrolisati brojni značajni balkanski putevi, a i okolna brda se spuštaju do same rijeke.

Jedna od tih strmina, visoka stijena, kao nožen zasječena, na desnoj obali, u Malom Zvorniku, spušta se do Drine kod Starog željeznog mosta. Od vajkada je bila šuplja, sa bezbroj hodnika, pećina – pravi lavirint. Njene prednosti uočili su vojni stratezi Kraljevine Jugoslavije. Ovdje, u dubini velikog kamenog brda, na samoj obali Drine, po naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića, izgradjeno je svojevrsno sklonište, kao kraljevo ratno komandno mjesto.

Gradnja ovog “tajnog“ grada počela je 1932. godine, a u njemu su, na dužini od oko kilometer i po hodnici, dvorane, sale za vrhovnu komandu, kralja, vladu Kraljevine Jugoslavije, generale, ordonanse, ađutante, stražu i gardu, te crkva i sobe za smještaj svih koji žive u ovom objektu.Još se istražuje šta se sve nalazi u sedamdestak odaja, a za sada se zna da su tuneli iskopani u obliku časnog krsta i da se u ovom lavirintu nalaze ostaci kapele, oltarski prostor i kraljevska česma.

Radovi su veoma stručno rađeni i sve je bilo ručno, uz ljudsku snagu. Glavni arhitekta je bio Rus, stručnjak za kopanje rudnika. Objekat je urađen od čvrstog materijala,po tada najsavremenijim građevinskim i vojnim standardima, pa je u stanju da izdrži i najjače udare savremenog oružja. Podzemni bezimeni grad, bar se tako pretpostavlja, jer je njegov projekat nedostupan javnosti, ima najmanje dvanaest izlaza, zakapijanih masivinim gvozdenim vratima. Ovi izlazi ujedno su služili i za ventilaciju. Temperatura u njemu je stalno ista - između četrnaest i šesnaest stepeni. Vlage skoro da i nema. Samo na jednom mjestu, predviđenom za smještaj konja, potkad se pojavi po koja kap vode.

Stanovnici ovog veličanstvenog i prostranog podzemnog grada, da su ga koristili u Drugom svjetskom ratu, jer je namjenski građen baš za velike svjetske sukobe, imali bi veoma povoljne uslove za život i rad. Nakon što je završeno kopanje prostorija, majstori su počeli malterisati i krečiti zidove i tavanice. Prostorije su okrečene u bijelo, samo je u dvorskoj kapeli, pri vrhu, postavljena dekoracija.

Podzemni grad je djelo kralja Aleksandra Karađorđevića i radovi na njegovoj izgradnji su trajali sve do kraljeve pogibije u Marseju, u oktobru 1934. godine. Nakon toga sve je stalo, pa je omalterisana i privedena upotrebi samo polovina objekta.

U ovom “tajnom” podzemnom gradu mogla su se smjestiti kraljeva svita, vrhovna komanda, ratna ministarstva, između 3.000 do 5.000 ljudi. Ovo komandno mjesto nikada nije korišćeno, a ako je vjerovati istoriografima i svjedočenju savremenika iz Zvornika i Malog Zvornika, na početku aprilskog rata, 1941. godine, mladi kralj Petar Drugi Karađorđević došao je u Zvornik, u ovaj objekat, da organizuje odbranu kraljevine. Kako se ratna i vojna situacija nepovoljno odvijala, kralj Petar Drugi je, poslije tri dana, 12. aprila, napustio ovaj podzemni objekat i Srbiju, nastavljajući dalje na jug,prema Atini i Jerusalimu, a kasnije i u izgnanstvo – u doživotno izbjeglištvo.

Graditelj je nestao, ali njegovo djelo je ostalo da nijemo svjedoči o jednom vremenu naše istorije. Sve vrijeme je bio zabranjen i nedostupan javnosti, uprkos tome što je u neposrednoj blizini najprometnije zapadnosrbijanske teritorije – podrinjske magistrale.

Prije nekoliko godina dozvoljen je ulaz u podzemni kraljev grad, ali još ne u onoj mjeri u kojoj bi trebalo da jeste. U dijelu koji nije izmalterisan već su se počeli pojavljivati pećinski nakiti – stalaktiti i stalagmiti. Tek su se zabijelili, jer je proteklih sedamdesetak i nešto godina kratak period da se oni više natalože. Na kraju građevine nalazi se i bunar koji je trebao da snabdjeva posadu vodom za piće. Voda je, vjerovali ili ne, u kamenu hladna i bistra i ispravna za piće, uprkos tome što se skoro i ne koristi.

Protonamjesnik Mileta Tovarović, sveštenik crkve u Malom Zvorniku,koji je našoj delegaciji otvorio dvjeri podzemnog kraljevog grada i uz širokogrudu dobrodošlicu upoznao nas sa ovim objektom, namjerava da, uz pomoć nadležnih i svih ljudi dobre volje, malozvornički gradić pod zemljom, pretvori u turističku destinaciju. Za to je, kaže, potrebno dosta sredstava, jer je neophodno obnoviti električnu instalaciju i uvesti vodu, te postaviti stolariju, namještaj i urediti sve po mjeri savremenog gosta.

Do tada, podzemni grad miruje u tami, a na dovratnicima preko dana miruju i okačeni šišmiši. Pomjere se samo malo kad im se približi reflektor ili bljesne blic foto-aparata…

Uz kraljevo sklonište, neimari su, u kamenoj stijeni, gradili i – pravoslavni hram! Sedam decenija je ovo mjesto bilo zapušteno i zaboravljeno, tako da se sve do 2003. godine mislilo da je ovo samo jedan od ulaza u sklonište. Dolaskom protonamjesnika Mileta Tovarovića u malozvorničku parohiju, počelo je raščišćavanje ovog prostora.

-Kad smo očistili dva unakrst prokopana hodnika pred nama se ukazao i oltarski dio – priča nam sveštenik Tovarović. Unutrašnjost pećinske crkve je u obliku krsta i sva je u znaku broja 33. Isus Hris je živio 33 godine, radovi su počeli 1933.godine, a hodnici, koji su postavljeni u obliku krsta, su dugi po 33 metra - kaže prota Mileta, koji od prije šest godina, svakog zadnjeg petka u mjesecu, vrši bogosluženja.Pored Malozvorničana, prisustvuju im i brojni vjernici iz Zvornika i Republike Srpske.

-Nama je velika radost da se ljudi interesuju za ovu našu bogomolju i da dolaze iz mnogih krajeva u našu svetinju. Svima su otvorena vrata za pomoć, i ktitorima i priložnicima. Radimo za Boga na prvom mjestu, jer koliko budemo htjeli priložiti Bogu i ostavljati na zemlji, po tome će nas naši mlađi poznavati. Otvorena smo srca za sve vjernike, sa obje strane rijeke Drine, gdje god živi naš duhovni narod. Upravo Sveta Petka Trnova i Sveti velikomučenik Prokopije, zaštitnici Zvornika i Malog Zvornika, jednog grada sa dva imena, će nas, kroz naše molitve, spajati duhovno – besjedi protonamjesnik Mileta Tovarović.

Podsjeća da se prošle godine, povodom Krstovdana, prvog obilježavanja krsne slave pećinske crkve u Malom Zvorniku, okupilo nekoliko stotina vjernika iz priobalja Drine. Njih preko 70 je donijelo krsni hljeb od kojeg su izabrana tri najljepša koja su nagrađena. Interesantno je da su sva tri umjesile domaćice iz Zvornika. Prota Mileta kaže da je urađeno idejno rješenje za uređenje crkve i česme.Najavljuje velike radove u unutrašnjosti crkve gdje će se u kamenu postaviti podne pločice, ikonostas u duborezu i ikone. Istovremeno, radiće se i na ulazu u hram po ugledu na crkvu u Ostrogu. Izvan nivoa stijene, postaviće se zvonik i kupola u obliku krsta. Krst na zvoniku će biti posvećen svim žrtvama u rijeci Drini.Namjera je da se krst postavi na helikopter i pronese od Crne Bare u Mačvi do Ljubovije i da na nekoliko mjesta bude porinut u Drinu.

PRAVA dragocjenost ove crkve je krst koji je u Mali Zvornik, preko Kanade, stigao iz Indije.

-Krst nam je poklonila gospođa Milena Stamenković iz Malog Zvornika. Ona ga je dobila od od kćerke Biljane, a njoj je krst poklonio njen svekar – naglašava protonamjesnik Mileta Tovarović.

Нови Сад

[Lucky]

nisam pročitao sve sad, ali znam o čemu pričaš, mene je to isto fasciniralo posebno kad sam bio mlađi ... bilo bi kul da neko napravi "mapu" svih tih podzemnih prolaza na osnovu dostupnih podataka.

[Grgile]

Super tema :)

Nevezano za te podzemne strukture o kojima se samo prica i koji nisu dovoljno istrazeni, jel postoji nesto tog tipa u Beogradu, da je sredjeno i dostupno za obilazak?

[brue]

Има, видех у неким чланцима нешто о томе, али не знам кад су те туре тј обиласци. Види по нету или у Туристичкој организацији БГа.

[Atomic]

"NASTAVLJAJU SE TURE OBILASKA PODZEMNOG BEOGRADA NA OSNOVU KNJIGE "Beograd ispod Beograda". Prijave u Eurojetu na telefone 3284-383 i 3347-682. Obilasci tokom vikenda, subotom i nedeljom od 11 i 14.30 sati."

Source: Facebook stranica "Tajna Novog Beograda"

Edited March 4, 2012 by Atomic

[killYg0r]

jel postoji nesto tog tipa u Beogradu, da je sredjeno i dostupno za obilazak?

ja sam bio naleteo, dok sam gledao slike starog bg-a, cini mi se negde na fb-u bas na tako nesto i da je cena bila 500 din ako se dobro secam. mislim da sam stigao do toga preko onih slika sto je cabke kacio jedno vreme

[Grgile]

Proguglao sam malo, i na sajtu turisticke organizacije beograda nisam nista nasao, samo jedan clanak iz decembra vezan za jedan obilazak koji je bio 30-og decembra, vodici su bili neki nasi pisci, a od tad izgleda nema nicega :/

[samir^b]

Lol slika iz ns, prolaz za klab bastion na otvorenom gde djevi pustaju muziku i tu ds pravi zurke kad pobedi na izborima! kome svetli prst moze da upadne!