SolidChief

Kada sam davne 2008. godine ugledao prvu Ultimate Ninja Storm igru u vidu demoa, pomislio sam da je stigao vrhunac interpretacije nekog anime serijala u obliku video igre. Istina, Ultimate Ninja franšiza istog studija me je i pre Storm serijala oduševljavala svakom od iteracija na PlayStation 2 konzoli, ali kada je stigla “oluja”, bio sam potpuno raspamećen. Igra je toliko dobro izgledala i još bolje prenosila duh i osećaj borbi Naruto univerzuma, da je odmah postala moje omiljeno anime-igračko ostvarenje svih vremena. Koliko sam samo željno iščekivao nastavak koji sam nabavio čim je objavljen i igrao ga sa toliko uživanja da je u potpunosti obrisao sve ono negativno što mi se dešavalo u tom periodu života… Skoro da isto mogu reći i za preostala dva (prava nastavka), trojku i četvorku, koji su kompletirali celu priču Naruto serijala i zaokružili jedan spektakularni niz video igara u najlepšem mogućem maniru. Ukoliko niste igrali ove naslove, bukvalno bilo koji od njih je moja večita velika preporuka. Svaki ponaosob ima svoje specifične karakteristike, kao što su recimo način istraživanja sveta u prvom delu ili dugačke sekvence super napada sa “quick time event” momentima gde se takmičite sa protivnikom ko će bolje ispratiti komande. Drugi je pak uveo nezaboravne “boss” borbe a treći i četvrti deo osim što su pojačali ova polja, uveli su i neke male izmene u samim mehanikama. Dok su mi se neke izmene novih nastavaka dopadale a neke ne toliko, oduvek sam maštao o igri koja će na neki čaroban način objediniti sva četiri naslova u jedan, donoseći sve ono najbolje od njih u jedinstvenom paketu. I najbliže što smo dobili ovome, jeste “Legacy” kolekcija iz 2017. godine. Ovo izdanje nažalost nije kreativno objedinilo sve naslove, već više predstavlja paket u kom možete igrati sve igre pojedinačno. Zato zamislite moju radost, kada nakon šest godina od poslednjeg izdanja i izgubljene svake nade da će postojati igra koja objedinjuje sve u jednu, stiže najava za Connections – naslov koji obećava da uradi upravo to. A zamislite i moje razočarenje kada sam uvideo da je sve to bila samo iluzija. Da li je marketing učinio svoje ili pak moja prevelika želja da se tako nešto ostvari, ne znam. Ali Connections je u ovom smislu – apsolutno razočarenje. Ukoliko ste stari ljubitelj i samo želite da posedujete kompletnu Ultimate Ninja Storm igru za okršaje u lokalu ili onlajn, priznaću da je Connections ubedljivo najbolji izbor. Osim što je onlajn kod izgleda popravljen u odnosu na prethodnike, s obzirom da mečevi sada imaju daleko manje problema, količina likova koje možete odabrati je potpuno suluda. Preko 130 karaktera sa kojima možete igrati čini ovo tabačinom sa najviše likova koju sam ikada zaigrao. Istina, nedostaje recimo specijalni Tekken lik koji je gostovao u drugom delu, ali na tako nečemu se ne može zameriti. A putem DLC ažuriranja, broj igrivih karaktera će još rasti. U tom smislu, kao izuzetno lepa, zabavna tabačina sa brojnim likovima, Connections je svakako pravi izbor. Sa druge strane, ukoliko želite da iskusite priču Storm serijala, uživate u njenom svetu i doživite sve sjajne pa i najsitnije momente koje on može da ponudi, Legacy izdanje je jedina prava opcija za vas. Connections je na tom polju jedan degradirani i ogoljeni skelet. A evo i zašto. Igra nudi svega nekoliko opcija za igranje. Osim već pomenutog i klasičnog VS obračunavanja, tu je “History” opcija, koja je trebalo da bude ono čemu smo se nadali ali nažalost – nije. Ovde je predstavljena priča dosadašnjih igara u vidu poglavlja iz kojih su izdvojene neke od “boss” borbi. Dakle ne samo da nisu prisutne sve, već su uglavnom i teško modifikovane i osiromašene. Ostatak priče je prezentovan u vidu sličica (niže rezolucije) i naracije. Neko je zaista mislio da je ovo pametna ideja? Da nam epski, emotivni rolerkoster od anime ostvarenja, od kog su nam svojevremeno išle suze na oči i znojili se dlanovi, predstavi u vidu slajdova i pripovedača? Kakav kiks. Zar Bandai Namco nije imao hiljadu dolara da uloži u nekog tinejdžera entuzijastu sa TikToka, koji po celu noć pravi prenaglašene edite, i da lepo izmiksuje najbolje scene iz serije i bar na taj način pruži nešto novo i drugačije a opet u duhu onoga na šta smo navikli? Eto ideje rođene u sekundi a koja je milion puta bolje rešenje nego ono što smo dobili. Da, tu su neke sjajne boss borbe… Ali kada naiđete na neku modifikovanu ili ne daj Bože shvatite da je neka preskočena, ukoliko ste ljubitelj serijala – osetićete šta je to prava bol. Osim velike plejade likova, jedini dodatni razlog za nabavljanje ove igre leži u potpuno originalnoj priči sakrivenoj iza “Special Story” opcije u glavnom meniju. Ovo je nešto do sada neviđeno i u mangi i u anime serijalu, a prati Narutovog sina Boruta u sporednoj avanturi. Boruto kao i mi voli da igra video igre, a njegova omiljena uključuje nindža borbe sa drugim likovima, gde rekreiraju ili stvaraju potpuno nove momente epskih okršaja. I dok ova spora uvertira ne vodi nikuda, priča dobija obrt u vidu daleko zlokobnijih dešavanja od onih koja možete da doživite u jednoj video igri unutar video igre. Dešavanja koja takođe ne vode nikuda… Bar ne u smislu izgrađivanja likova i smislene priče, što jeste bio zaštitni znak serijala do sada. Ali ukoliko ste apsolutno željni bilo kakvog novog sadržaja vezanog za Naruto univerzum, ovo je svakako opcija za vas. Da ne pominjem da neke od scena teraju vodu na usta koliko dobro izgledaju. A isto važi i za nove specijalne napade pa i prezentaciju novih likova. CyberConnect2 su stvarno majstori svog zanata i još jednom su me podsetili zašto sam toliko voleo ovaj studio, i zašto mi je iščekivanje naredne Storm igre bilo u top 3 najvećih “hajpova” u mom životu. Igra izgleda apsolutno sjajno, što je neverovatna činjenica s obzirom da je većina prisutnog materijala samo reciklirani sadržaj star desetak godina. Da rezimiramo. Ukoliko želite Ultimate Ninja Storm igru u kojoj ćete imati najviše likova za borbe sa drugarima i bar nekakvu novu i originalnu priču, ovo je sigurno igra za vas. U suprotnom, ukoliko ste voleli ove igre ili želite po prvi put da ih iskusite na pravi način, moja najtoplija preporuka je da nabavite Legacy izdanje i odigrate jednu po jednu, onako kako to bogovi gejminga nalažu. Connections, koliko god sjajan za ono što jeste, toliko i razočarava. Godinama kasnije, za isti novac nudi recikliran, slabo objedinjen sadržaj i tek šaku novotarija ne bi li opravdao svoj povratak. Moralo je ovo biti mnogo bolje. Zaslužili smo to i mi a i legendarni Ultimate Ninja Storm serijal. Neka mu je večna slava. Naruto x Boruto Ultimate Ninja Storm Connections je dostupan za PC, PS4/5, Xbox One, Xbox Series X/S, Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Storm serijal zaslužuje bolji tretman: Naruto x Boruto Ultimate Ninja Storm Connections recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Yakuza iliti Like a Dragon, jedan je od najboljih, ako ne i najbolji brawler/beat-em-up serijal ikada. Gaiden naslovi se uglavnom fokusiraju na sporedne priče glavnog serijala, ali bez obzira na to, developeri nimalo nisu štedeli na dodavanju interesantnih novina i sveopštem unapređenju cele franšize. Posle žestokog obračuna sa nekim opasnim facama, Kiryu se očekivano nalazi u velikom problemu. Kako bi spasio ljude do kojih mu je stalo on odlučuje da lažira svoju smrt i sakrije se. Kako bi i dalje mogao da pomaže njegovim najmilijima on preuzima novo ime i radi kao agent za Daidoji frakciju (daj, dođi). No, ovaj poduhvat neće biti nimalo lak. Sa povratkom Kirya vraćamo se duboko u brawler vode, i to sa stilom. Ako ste mislili da ne postoji nešto novo što developeri mogu da dodaju u njegov zadivljavajući repertoar borilačkih poteza onda ste se grdno prevarili. Naime, sa svojim novim poslom naš protagonista dobija pregršt gedžeta, kako za ofanzivne svrhe tako i zarad istraživanja ili rešavanja sporednih zadataka. Kako ih budete otključavali otvaraće vam se nove mogućnosti za adekvatno i brzinsko mlaćenje protivnika. Samim tim ćete imati priliku da koristite dva stile borbe od samog starta – Yakuza stil, koji se fokusira na borbu prsa u prsa, i Agent stil koji se svodi na preciznost i korišćenje spravica, doduše neće sve spravice biti dostupne od samog starta. Ono što ćete imati na raspolaganju od spravica su Spider, sa kojim možete da obmotate protivnike i da ih razoružate, zatim Hornet, male dronove koji mogu da ošamute neprijatelje, Firefly, cigaretu koja je zapravo mali eksploziv, i Serpent, iliti raketne čizme. Sam sistem unapređivanja istih je uprošćen i svodi se na prosto trošenje para kako biste kupili novi nivo poboljšanja. Dok se budete šetali kroz Sotembori, nekima već poznatu regiju grada, imaćete prilike da opikate popriličan broj novih kao i starih popularnih mini igara. Same misije će vam uglavnom zadavati Akame, ali ćete često naleteti i na nasumične događaje i zadatke dok se šetkate po gradu. Apsolutno je zadivljujuće koliko dobro ova igra izgleda na PS4 konzoli, od animacija, vizuelnog stila, pa sve do sinematika. Iznenađujuće je koliko dobro radi na ovako staroj konzoli. Iako su neke animacije reciklirane iz prethodnih delova, i dalje imamo nove kada je u pitanju Agent stil borbe. Glasovna gluma je apsolutno nezamenljiva. Prenos emocija i ponašanja likova, pogotovu glavnog, previše je dobro odrađen. U muzici ćete takođe uživati, pošto je razvojni tim napravio odličan izbor sa numerama. Najveća mana koja će iznenaditi veterane ovog serijala jeste to što je igra izuzetno mala u veličini kao i u dužini. Taman kada se budete maksimalno uživeli doći ćete do kraja igre. Drugi problem kod samog gejmpleja se tiče Agent stila borbe, jer će vam biti potrebno dosta vremena da otključate sve gedžete. Like a Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name je reklamiran kao veza između Yakuza: Like A Dragon i Like A Dragon: Infinite Wealth igara. Ali pretežno je više od toga. Za stare fanove ovo će biti predivna dodatna priča sa Kazuma Kiryu-om u glavnoj ulozi. Za nove fanove, ovo može biti fin uvid u ono što je ovaj serijal nekada bio, pre nego što je krenuo u nove vode. Čak iako vam se ne dopadne, nećete se osećati kao da ste protraćili vreme zbog skromne dužine igre. U svakom slučaju apsolutna preporuka. Like a Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name je dostupan za PC, PS4, PS5, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Tajni agent Kiryu kreće u akciju: Like a Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Auh, teško mi je da pišem ovu recenziju ponajviše jer zapravo nemam o čemu da pišem. Uostalom, Call of Duty izlazi svake godine, pa su moja očekivanja poprilično niskih razmera, mada sam se investirao i poprilično zabavio uz ributovanu MW priču iz prve dve igre. Iako je prvi MW uspostavio CoD gejmplej koji je postulat za franšizu već 5 godina, činjenično stanje je da je ovo što Activision zove MW3 zapravo glorifikovani DLC koji bi trebalo da košta ne više od četvrtine cene igre. Kao neko ko je pratio narativ, u ovom CoD-u nemate tipičnu kampanju, već Infinity Ward bez ikakvog pardona uzima Verdansk mapu iz prvog Warzone-a, rebrandira je kao kampanju sa otvorenim svetom i baca vas da se tučete protiv botova i rešavate takozvane kvestove koji su jezivo repetativni. Kampanjske misije su, da napomenem, smeštene na samoj Verdansk mapi, i kroz tričava četiri sata koliko će vam trebati da pređete igru nećete uhvatiti Makarova, a pisanje je nebulozno čak i za CoD standarde i ne vodi apsolutno nikuda. Takođe, ovde se povezuju i niti priče koja se provlačila kroz raznorazne Warzone apdejtove, međutim ako ih niste pratili, odjednom ćete imati likove za koje ste smatrali da su mrtvi i neke sporedne likove koje ni ne poznajete. Iako igra ima par odličnih sinematika, neverovatno je da se uopšte može prodati kao desetina proizvoda, a kamoli po punoj ceni. Osim bezobrazno kratke i dosadne kampanje koja nema nikakav narativni razvoj i stagnira, ostatak igre vam takođe nudi jedno veliko ništa. U multiplejeru je situacija još gora, jer CoD MW3 nema apsolutno ni jednu jedinu novu mapu! Da, dobro ste pročitali. Mape koje možete pronaći u ”novom” CoD-u su isključivo remasterovane mape iz MW1 i MW2, to jest mape koje ste imali priliku da igrate već nekoliko godina. Ovo je prvi put, čak i za pucačku igru da ponudi apsolutnu prazninu od sadržaja. Donosi neke ”zavrzlame” kao što su novi skinovi i pokoje oružje, koja su se svakako pojavljivala u prethodnicima. I to je to, sadržaja više nema, i ja ne znam šta bih dalje rekao osim da ovo treba da bude bruka i sramota, i nažalost se uzalud nadam da će ovo biti jedan udarac za franšizu jer se CoD i dalje prodaje u ogromnim količinama bez ikakvih problema. Ovde nema gotovo nikakvih razlika ni na polju gejmpleja, koji je bukvalno identičan kao u MW1 i MW2. Iako je sam gejmplej meni lično zabavan još od prvog ributovanog MW-a, ovde nema ničega novog što bi vas možda nateralo da kupite MW3. Grafička podloga kao i ostatak ovog glorifikovanog DLC-a, koji nije čak ni na nivou ekspanzije već mini singlplejer iskustva, je potpuno ista. Endžin naravno nije menjan, dok i audio prezentacija ne briljira, jer deluje kao da su glasovni glumci potpuno odustali od ovog užasnog projekta. Iako je podloga ista, ne mogu reći da igra nužno loše izgleda, iako koristi multiplejer verziju endžina, to jest onu koja ne podržava ray-tracing. Tako da je CoD: MW1, ironično, igra koja i dalje izgleda najbolje u celokupnoj trilogiji. Ovo je u svakom mogućem smislu ogromno razočaranje, nemam više šta reći. Najgore je što je delovalo kao da franšiza pravi neke pomake na singlplejer nivou, jer su misije iz prva dva dela trilogije doživele neki dašak kreativnosti, drugačijeg pristupa, kako platformerski i dizajnom, tako i samim stilom igre koji se očekuje od vas. Ovde imate jednu generičnost od početka do kraja, repetativne misije i multiplejer identičan prethodnom bez ijedne nove mape. Prosto je greh nazvati MW3 igrom. Ovo je najniže iskustvo koje sam godinama imao u gejmingu, primarno zato što nema doze noviteta, služi da ugrabi novac fanovima, dok deluje kao da je uloženo jedva nedelju dana rada u nešto što treba da vam uzme novac iz džepa. I to sedamdeset evra. Sramota. Call of Duty: Modern Warfare III je dostupan za PC, PS5/4, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Ljuštura od ’’igre’’: Call of Duty: Modern Warfare III recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Svake godine u isto vreme preda mnom je jedan naizgled jednostavan zadatak, koji zapravo ne može biti komplikovaniji – sastaviti recenziju o igri o kojoj smo već pisali prethodnih godina. Ja sam neko ko aktivno igra gotovo svaki Football Manager još od 2007. godine i malo za koju igru sam izdvojio toliko vremena. Spreman sam da pružim podršku studiju koji na svakih 12 meseci pravi nešto po mom ukusu i nemam nikakav problem sa time, ali je FM24 verovatno nastavak koji je doneo najmanje noviteta u istoriji serijala. Ipak, Sports Interactive je u periodu pre izlaska same igre spremio jednu vest koja je zagolicala maštu svih fanova. Kako kažu, Football Manager 2024 je ‘’The Last of its Kind’’ i na neki način oproštajno pismo od igre kakve se sećamo, jer naredna prelazi na Unity endžin, što će biti ogromna promena za gotovo ceo sistem koji poznajemo u igri, a posebno za 3D grafiku, koja je implementirana po prvi put 2009. godine, a poslednji put unapređena 2017. godine. Samim tim, manjak promena koje smo dobili u ovoj igri znatno manje boli, jer su svi nekako fokusirani na ono što sledi. I pored toga što postoje minimalne razlike između poslednja dva dela, SI je uspeo da iskoristi već proveren sistem i unapredi ga na malo viši nivo. Možda nema previše noviteta, ali sve što su ubacili u igru je bio korak u pravom smeru. Za početak, jedan od najvećih aduta FM24 jeste mogućnost da prenesemo partiju iz prethodne igre. Toliko puta se svima nama dešavalo da započnemo prelep ‘’sejv’’ koji prekinemo kad izađe nova igra. Mogućnost da više ne moramo da brinemo oko toga je donelo osmeh na lica mnogih Menadžera. FM24 je takođe dobio nove modove, koji po meni nisu nešto što će biti primamljivo velikom broju igrača. Tu je mod sa Real Life Transferima, koji će igrače menjati iz kluba u klub po datumu kada se to dešava u stvarnom životu. Poslednji mod koji je dodat zaključava sve transfere i daje vam mogućnost da napravite svet i igru onako kako želite. U svakom slučaju, ni prvi, a ni drugi nisam dovoljno isprobao, niti imam želju. Možda mogu biti zabavni za pojedine igrače, ali u suštini nisu ono što većina publike traži. Stvar koja je mene najviše oduševila, jeste brzina same igre. Kao neko ko voli da učita ogromnu bazu igrača i veliki broj zemalja, dešavalo se da vreme između dva meča postane predugo. To više nije problem, jer se dani nikada nisu učitavali brže nego sada. Ovo je po meni odlična promena i nadam se da Unity endžin naredne godine neće usporiti igru. Kada započnete sa konfiguracijom taktika, primetićete da vam igra od ove godine daje mnogo detaljnije opcije kada je u pitanju priprema Set Piece Taktika, iliti slobodnih udaraca. Ovo je jedan od ključnih elemenata svakog fudbalskog meča, posebno ako ste u tim doveli igrače poput Žigića i Krauča. Sećate se onih igrača kojih nikako niste mogli da se otarasite iako su poslednji meč odigrali pre dve godine? Nema ništa gore nego kada vam beskoristan član tima crpi platu koju možete potrošiti na neka nova lica. Taj problem je u neku ruku ispravljen, pošto od sada postoje posebni agenti za prodaju koji će imati baš taj zadatak. Kao što rekoh, nekih drastičnih promena nije bilo, tako da je ovo definitivno ona ista igra koju svi već godinama volimo. Ništa od pomenutog nije imalo veliki uticaj, ali probao sam da budem manje kritički nastrojen jer verujem da nam developeri spremaju dosta novina u narednoj igri na kojoj već uveliko rade. Za jednu ovako poznatu franšizu vrlo je važno da tranzicija bude odrađena bez previše grešaka, jer se u slučaju lošeg proizvoda rizikuje gubitak velikog broja igrača. Iako u svojim rukama imamo proizvod koji nam daje baš ono što želimo, ne mogu reći da nisam uzbuđen da vidim kako će Football Manager dostići viši nivo, jer definitivno postoji dosta prostora za napredak. Dugo sam razmišljao koju ocenu da dodelim ovoj igri. Nećkao sam se da li da budem surov i da dodelim nižu ocenu, ne zato što smatram da je igra lošija, već zato što verujem da su verni igrači zaslužili više na godišnjem nivou. Ipak, ne mogu reći da je ovaj proizvod lošiji od prethodnog, jer nije, a developerima pritom mogu da oprostim ako su se zapravo fokusirali na FM25. Zato ćemo se čuti za dvanaest meseci kada ćemo presuditi da li sam bio blag, ili pak ne. Football Manager 2024 je dostupan za PC, PS5/4, Nintendo Switch, Android, iOS, Xbox Series X/S i Xbox One Autor: Predrag Ciganović Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Poslednji pozdrav pred selidbu na Unity: Football Manager 2024 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ghostrunner 2 je savršen primer kako nastavak treba da se razvija i da unapredi sve što je prethodni deo predstavio. U inicijalnoj recenziji, napisao sam da je akcija fenomenalna, što i dalje stoji, da muzika kida i cepa, što i dalje stoji, da ima originalan sistem unapređivanja, koji je sada još bolji. Pa hajde da uđemo u detalje ovog nastavka. Ako niste igrali prvi deo, Ghostrunner 2 je akcioni FPS iz prvog lica gde ste u ulozi androida koji je ujedno profesionalni ubica, i na vama je da isečete sve što vam stoji na putu. Ono što izdvaja ovu igru je brza akcija i 1-hit-kill što znači da većinu protivnika ubijate iz jednog udarca ali to isto važi i za vas. Tako da je svaka misija tečni orkestar parkura, ubijanja i planiranja. Ghostrunner 2, kao i prethodnik, ne štedi igrača i svaka greška se kažnjava, ali vam daje ogromnu količinu načina da obojite zidove crvenom bojom. Ono što je ostalo iz prethodnog dela su jasne opcije prilasku svake misije gde možete da lepo isplanirate svoje putanje, bilo da idete direktno na protivnike ili koristite zidove, kanape i razne druge viseće predmete kako bi se što lakše i brže približili protivnicima. Skakanje, klizanje, izbegavanje je i dalje tu, samo je mnogo fluidnije i zabavnije. Verna katana se vraća u prvi plan, samo ovoga puta ima više smisla. Katanom sada možete da blokirate napade protivnika. Sada imate stamina metar koji vam pokazuje koliko možete da blokirate pre nego što napad prođe kroz vašu odbranu. Neki neprijatelji dozvoljavaju da ih blokirate samo jednom i instant ubijete posebnim animacijama, dok su neki napadi neodbranjivi pa ćete morati da se oslonite da dobri stari dash. Pored katane, u arsenalu imate razne sposobnosti koje će vam pomoći kako za borbu tako i za parkur. Na primer, šuriken je sada obična sposobnost sa kojom možete da ubijate ali i da koristite za kačenje na određene površine ili aktiviranje puzzle mehanika. Takođe, šurikenom možete da se zakačite i za neke neprijatelje što vam dozvoljava brz i lak pristup istim. Kasnije ćete otključati sposobnost sakrivanja kao i bukvalni ručni laser koji može da poseče pola mape ako ste dovoljno precizni. Alata za zabavu ima dosta a na vama je da iskombinujete sve u crvenu simfoniju smrti. Misije su podeljene na recimo tri tipa. Prvi je klasična arena gde imate zadatak da istrebite sve na putu i istražite što više (jer su svi materijali za upgrade, kao i kozmetike, sakriveni po mapama). Drugi tip je klasičan parkur sa preprekama gde morate da budete super precizni i brzi. I treći tip je brza vožnja motora koja kombinuje prethodna dva tipa. Motor je novina u Ghostrunner 2 i sjajno ide uz estetiku igre. Koristićete ga za istraživanje i super brze poteze, pogotovo negde u drugoj polovini igre gde dobijate polu-otvoreni svet. Svaka misija nudi nešto posebno, bilo da li su to drugačiji pristupi parkuru ili novi i teži protivnici. Ni u jednom trenutku nisam imao osećaj repetativnosti, barem što se ovih svedenih misija tiče, što se ne odnosi na otvoreni svet. Otvoreni svet je bila dobra ideja na papiru, ali mi se čini da nije najbolje realizovana. Iako kroz otvoreni svet imate šta da radite, sam svet je prazan i dosadan. Iako lep, uglavnom ćete imati tačno definisane lokacije gde se nešto dešava, dok je veći ostatak samo ruina i praznina. Nisam imao inicijativu da istražujem sem za neka skrivena unapređenja, i mislim da je otvoreni svet morao mnogo više da ponudi. Priča u prvom delu je bila minimalna i išla je uz ritam igre. U nastavku je priča svedenija gde ćete moći da razgovarate sa NPC-evima u glavnom HUB-u igre. Sada imate svoju bazu gde možete da se unapređujete i planirate taktike za sledeću misiju. Priča nije ništa posebno, standardna žanrovska cyberpunk priča puna izdaje, tajnih planova i korporacija. Nije ni bitno jer ono na šta ćete se konstantno fokusirati je ubijanje na najlepše moguće načine. O grafici ne moram ništa ni da kažem. Prvi deo je izvukao sve što je mogao iz Unreal Engine 4 i čini mi se da nastavak vuče još više (mislim da nije rađen u UE5). Osvetljenje, refleksije i detalji tekstura su neverovatno dobri i izuzetno opisuju svet u kom se nalazite. Na PS5 u performance modu, igra mi se činila zaključanim na 60 fps-a i nisam osetio opadanje frejmova čak i u većim bitkama ili misijama sa puno detalja (sem u par misija sa motorom, ali je zanemarljivo). DLC iz prvog dela je dosta unapređen i sad se zove Roguerunner. Ovo je roguelike mod gde su sve mape proceduralno generisane. Krećete sa osnovnom opremom i određenom količinom života i cilj vam je da stignete što dalje. Na kraju svake arene dobijate neko unapređenje ili živote i birate svoju dalju putanju. Ono što je specifično za ovaj mod je to što neka unapređenja postoje samo u Roguerunner tako da nije klasičan dodatak na kampanju, već može da se vodi kao samostalna igra. Kao i većina roguelike igara i Roguerunner je izazovan, ali ćete sa svakim potezom biti sve jači i jači. Igru sam testirao na PS5 i mogu da vam kažem da ova varijanta nikako nije za mene i mnogo sam se mučio. Kontrole su precizne i fluidne ali kontroler ne može da iznese tu neverovatnu preciznost i reakcije koje mogu sa mišem i tastaturom (čast izuzecima), tako da ne preporučujem da se Ghrostrunner 2 igra na konzolama. „Pozajmio“ sam kopiju sa interneta čisto testa radi i razlika u izvođenju, reakcijama i preciznosti je zaista ogromna. Ghostrunner 2 je sjajan nastavak jer donosi dosta novina u odnosu na prethodnika, ali i unapređuje prethodne ideje. Neke novine, kao otvoreni svet, nisu najbolje realizovane ali su sve stare mehanike savršene. Ovo znači da bi Ghostrunner 3 (ako ga bude bilo) trebalo da bude savršena igra. Ghostrunner 2 je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Igor Totić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Brže, bolje, teže: Ghostrunner 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Mortal Kombat: Onslaught je uzbudljiva turn-based RPG igra smeštena u, pogodili ste, MK univerzumu. Ovo izdanje predstavlja značajan potez kompanije Warner Bros. ka prosperitetnoj gacha gejming sceni, uglavnom pod uticajem uspeha koji je ostvario Genshin Impact. Mortal Kombat: Onslaught sa gacha mehanikom omogućava igračima da sakupljaju klasične MK likove i predmete na nasumičan način. Pored toga, sistem turn-based strategije naglašava taktičko donošenje odluka i sastav tima, što je značajno odstupanje od brze borbe u realnom vremenu originalnih igara. Dakle, dok Mortal Kombat X (ranija MK mobilna igra) pruža tradicionalno i akcijom nabijeno iskustvo borilačke igre, Mortal Kombat: Onslaught donosi nešto potpuno novo sa svojim gacha elementima i strateškom igrom, prilagođavajući se igračima koji traže drugačiju vrstu izazova unutar Mortal Kombat univerzuma. Mortal Kombat: Onslaught je zabavna, zanimljiva i zarazna igra koja je definitivno vredna igranja. Ko zna, možda se pokaže i kao potencijalni konkurent u žanru koji trenutno zauzimaju dve od najvećih mobilnih igara ikada – Raid: Shadow Legends i Genshin Impact. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Mortal Kombat: Onslaught appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada pomislimo na zlatnu eru naučne fantastike, barem kada je književnost u pitanju, gotovo po pravilu mislimo na četrdesete i pedesete godine 20. veka. Vreme kad su u najvećem stvaralačkom usponu bile takve legende žanra kao što su Isak Asimov, Artur Klark i Robert Hajnlajn. Njihova dela postavila su temelje žanru čiji se uticaj i dan-danas jasno oslikava u gotovo svakom naučnofantastičnom delu, bilo da je to knjiga, film, video igra ili neki treći vid umetnosti. Iako generacijski blizu „velikoj trojki“ (godinu dana mlađi od Asimova i četiri od Klarka), čuveni poljski pisac naučne fantastike Stanislav Lem je svoj vrhunac postigao nešto kasnije, tokom takozvanog „novog talasa“ šezdesetih i sedamdesetih godina. Široj javnosti je svakako najpoznatiji po delu „Solaris“, ali i po mnogim kolekcijama filozofskih eseja sa tematikom razvoja tehnologije, veštačke inteligencije, virtualne realnosti i vanzemaljske inteligencije. Takođe, Lem je 1964. godine napisao i roman „Nepobedivi“, na kome je bazirana igra o kojoj sada čitate. Iako je u pitanju roman a ne filozofska rasprava, The Invincible se svakako bavi svim ovim gore izlistanim temama. Mnoge od tih tema su danas veoma popularne među futuristima, ljubiteljima istraživanja svemira, diskusija o Fermijevom paradoksu, budućnosti čovečanstva, opasnostima tehnologije i našeg mesta u beskrajnim prostorima univerzuma. Tako da, iako će vam ove teme možda delovati poznato i naivno iz ugla 2023. godine, imajte na umu da je ovaj roman objavljen pre skoro 60 godina, pisan u prvoj polovini šezdesetih dvadesetog veka, i da je tada zapravo bio među pionirima koji su obrađivali ideje koje se provlače kroz roman, a sada i igru. I u okviru tog konteksta „retro futurizma“ treba i razumeti teme kojima se bavi. Iako je zasnovana na istoimenom romanu, ova igra ne prati priču romana. Umesto toga, mogli bismo reći da je igra otprilike neka vrsta prednastavaka, koja prati dešavanja na planeti Regis III u nedeljama pre početka dešavanja iz romana. Premda, priča igre kombinuje elemente iz romana i originalne likove i događaje osmišljene za potrebe igre. Ukratko, mi smo u ulozi Jasne, astrobiološkinje koja se budi na nepoznatoj planeti sa blagom amnezijom. Naime, ne seća se ni kako je došla tu ni zašto je tu. Jedino čega se seća je da je njen tim uspešno obavio planirane misije i da je trebalo da budu u hibernaciji na putu ka kući. Otkud sada na ovoj nepoznatoj planeti, šta se desilo pre toga i gde su njene kolege članovi posade? Jedina osoba sa kojom uspešno uspostavljamo kontakt odmah u startu je astrogator (neka vrsta svemirskog kapetana) Novik, vođa naše posade koji je jedini ostao na brodu, sa kojim orbitira oko planete. On će nas preko radio veze voditi kroz bespuća Regisa III u pokušaju da spasimo kolege i otkrijemo šta se kog đavola dešava. Ujedno, on će Jasni biti i prijatelj sa kojim će pričati tokom ovog napornog puta, radi motivacije i održavanja razuma. Razgovore između Jasne i Novika će igra koristiti i kao platformu kroz koju će plasirati filozofska pitanja priče. Zbog ove postavke, mnogi su već prozvali The Invincible kao „Firewatch u svemiru“, što je lep kompliment za igru. Kako njih dvoje budu otkrivali nove elemente priče, tako će se postavljati i nova pitanja. Imaćemo priliku i da čujemo Novikova viđenja i iznesemo naša. Dijalozi u ovoj igri nisu u potpunosti linearni, i gotovo uvek ćemo imati priliku da izaberemo naš odgovor od nekoliko ponuđenih. Ili da prećutimo, ukoliko je to ono što želimo. Naš izbor će nekad jednostavno doneti drugačiji tok razgovora između Novika i Jasne, a nekad će direktno uticati na dalji razvoj priče. Postoje (po mom saznanju), barem četiri završetka priče. Imajući u vidu da oni zavise od odluka koje donesete pre poslednjeg automatskog čuvanja, možete ih pogledati sve kroz sat-dva (ne morate da igrate iznova). Ovo ne znači da ostale odluke koje donosite tokom igre nemaju uticaja, ali su one pre svega bitne za stvari koje će se dešavati tokom samog putovanja, a ne na samom kraju. To je otprilike postavka priče na početku igre. Dalje ne bih zalazio da vam ne bih pokvario iznenađenja i misteriju, ali mogu da kažem da je narativni aspekt igre odrađen sasvim korektno. Tempo razvoja priče je odrađen kako treba, tako da me je misterija držala poprilično zainteresovanim da nastavim da igram do kraja. Ni u jednom trenutku nisam osećao da se igra previše razvlači ili da se stvari razvijaju previše brzo. Priča je držala fokus tokom celog putešestvija i svuda smo se zadržali taman koliko treba. Ono što je važno naglasiti pre nego što pređemo dalje je da je The Invincible takozvani „walking simulator“. Ukoliko niste ljubitelj takvih igara, onda ovaj naslov prosto nije za vas. Dakle, gejmplej elemenata u klasičnom smislu praktično ni nema. Interakcije su veoma bazične, „zagonetke“ ne zahtevaju apsolutno nikakvo mozganje (tih par pokušaja realno ne treba ni nazivati zagonetkama), niti će igra u bilo kom trenutku zahtevati od vas mehaničke veštine i brze reflekse. Dakle – minimalistički gejmplej i pun fokus na priču, atmosferu i istraživanje. Ono što kod gejmpleja jeste problem jesu užasno zastarele mehanike kretanja, što je veliki minus za igru gde ćete se upravo najviše i kretati. Kretanje u ovoj igri je tromo, naporno i ograničeno lošim dizajnom. Postoji veliki broj stvari koje su ovde loše. Za početak, igra ne poseduje bočno trčanje. Ukoliko trčite i pritisnete A ili D, Jasna će odmah početi da šeta sporo. Frustraciju dodatno pojačava to što su developeri rešili da ubace nevidljivi stamina bar u igru, pa će se Jasna zamoriti i krenuti da diše teško nakon svega par sekundi trčanja. Razumem ovde želju za nekim realizmom, ali, nažalost, u ovoj igri je to samo nepotrebna iritacija. I to vam kažem kao neko ko je spor igrač i voli da zastane, uživa u pejzažima i upija igru. Međutim, gorenavedene stvari zapravo nisu najveći problem kretanja. Ono što je gotovo neoprostivi momenat jeste način na koji se Jasna generalno kreće. Naš lik će se često glaviti, zastajati i pred najmanjom preprekom kao što je malo veći kamen ili malo deblji kabl. Iako igra pokušava da napravi privid otvorenosti, da biste napredovali dalje teraće vas da koristite veoma specifična mesta gde Jasna može da se popne ili siđe. Ovde ne govorim o tome da idete tamo gde dizajneri nisu planirali, to nije nešto što očekujem od ove linearno dizajnirane priče. Nego o tome da dolazak do zamišljene destinacije možete ostvariti isključivo na tačno zacrtanom mestu ili trasi kako su programeri programirali, iako je očigledno da se to može uraditi i na drugačije načine, ali vam igra ne dozvoljava. Ovo često vodi do frustrirajućeg lova na tu tačku kako biste nastavili dalje. Teško je opisati ovo rečima dok ne probate i sami. Malo je falilo da igri dam i nižu ocenu od ove koju vidite, da nije bilo svih pozitivnih stvari koje ona svakako poseduje. Ovo je verujem, nažalost, problem što je relativno mali studio pokušao da napravi linearnu igru koja se dešava na otvorenoj površini planete, ali nisu imali dovoljno resursa i iskustva da to bolje odrade, što je rezultiralo nevidljivim zidovima i kretanjem na nivou igre iz 2009. godine. No, da se vratimo na lepe stvari. Pomenuo sam gore da sam spor igrač koji voli da zastane i uživa u pejzažima, a ova igra će vas apsolutno oduševiti u tom pogledu. Sa te strane, moram da čestitam studiju što su uspeli da naprave toliko „vau“ lokacija i autentičnih pejzaža koji vam oduzimaju dah, i pored narativnog ograničenja u smislu da ste na jednoj istoj „pustoj“ planeti. Pomislio bi čovek da igra smeštena na prašnjavoj planeti nema mnogo prostora da vas vizuelno oduševi, ali to ovde nije slučaj. Naprotiv, konstantno sam zastajao i divio se pejzažima tuđinske planete koji izazivaju istinski osećaj hodanja na meni nepoznatom, a naučno sasvim realnom svetu, udaljenom ko zna koliko svetlosnih godina od Zemlje. Grafika u tehničkom smislu svakako nije poslednji krik tehnologije, ali je više nego dobra i odlično služi svrsi za potrebe ove igre. Dizajneri su izvukli maksimum iz nje da nam dočaraju lepote planete Regis III i atompank estetike opreme, astronauta i svemirskih brodova. Audio aspekt igre je takođe veoma dobar. Glasovni glumci Jasne i Novika su prosto fantastični. Uradili su sjajan posao i nose atmosferu igre. Ne mogu da vam dočaram koliko je ovo važno jer su njih dvoje i njihovi razgovori ono što ćete uglavnom slušati tokom cele igre. Jako mi je drago da je Starward Industries razumeo koliko je ovo bitno, da ovde ne omanu, i da su angažovali kvalitetne glumce. Posebno moram da pohvalim glumca koji je dao glas Noviku, jer perfektno skida taj način govora i intonacije nekog kapetana svemirskog broda iz naučnofantastičnog filma ili serije od pre 50-60 godina. Jednostavno savršeno. Muzika u ovoj igri je isto fenomenalna. Glavna tema pogotovo pogađa tu nit između zlokobno-preteće i mistične teme, bukvalno kao da je stvorena za planetu Regis III. Ne znam ko je bio inspiracija kompozitorima, ali i ovde se oseća retro pristup sa upotrebom sumornih, teških sint zvukova i dramatično-natprirodnim tonom. Ukoliko volite retro futurizam i klasike naučnofantastičnog žanra, ovo je jednostavno igra koju morate da odigrate. Zanimljive teme, misterija koja će vas držati do kraja, fantastična glasovna gluma i prekrasni pejzaži tuđinskog sveta odnose veliku prevagu u odnosu na zamerke koje sam ovde izneo u pogledu kretanja. The Invincible je dostupan za PC, PlayStation 5 i Xbox Series X/S Autor: Nikola Savić Igru ustupio: Evolve PR Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post The Invincible recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Jako volim top-down twin-stick shooter igre. Često su dizajnirane tako da ne oduzimaju mnogo vremena ali pružaju mnogo zabave. Endless Dungeon je trebalo da bude još jedna u nizu ovakvih igara, ali sa odličnim pedigreom Endless serijala kao spiritualni nastavak na Dungeon of the Endless. Nažalost, Endless Dungeon me je vrlo razočarao svojim previše jednostavnim izvođenjem, dosadnim mehanikama i vrlo strmoj težini. Endless Dungeon nije samo klasičan twin-stick shooter, već ima elemente strategije i tower defense mehanika. Ako igrate solo, birate tri karaktera koja možete da igrate u isto vreme (tako što u datom momentu kontrolišete jednog a izdajete naređenja ostalima), i cilj vam je da na svakoj misiji sprovedete robota koji nosi kristal sa jednog dela mape na drugi. Svaka mapa je podeljena na prostorije koje su zatvorene i otvaranjem istih generišete resurse i prolazite dalje kroz proceduralne mape. Zvuči komplikovano, ali je više nego jednostavno. Pre početka svake misije, birate koju mapu želite da igrate i one se razlikuju po težini, dizajnu a i questovima koje dobijate od lokalnih NPC-eva. Kada izaberete mapu, birate svog glavnog karaktera i krećete na misiju. Kao što rekoh, mapa je podeljena na prostorije i na vama je da istražite skoro svaku jer možete naći izlaz, unapređenja ali i neprijatelje. Otvaranjem vrata se povećava i nivo opasnosti tako da morate da pazite da li je pametno otvoriti neka vrata ili ne. Kada se nivo opasnosti poveća na određeni nivo, kreće talas neprijatelja i vaš cilj je da odbranite kristal. Odbrani možete pristupiti na više načina. Prvo, vaš heroj ima niz oružja koje može da koristi i koje nalazite tokom misija. Svako oružje ima neki drugačiji način pucanja kao i elementarne osobine koje dodaju štetu u zavisnosti od tipa neprijatelja. Pored oružja imate jednu sposobnost i jednu ultimativnu sposobnost koja ima veliki cooldown. Ono što se meni najviše dopalo je izgradnja odbrambenih topova koje možete postaviti u svakoj sobi. Postoji velik broj različitih topova koji nisu samo ofanzivni ili defanzivni, nego postoje i strukture koje pojačavaju vaše heroje u vidu veće štete, veće odbrane i slično. Dodatni izazov, a i ono što vas zaustavlja da popunite svaku sobu topovima, jeste menadžment resursa. Imate tri resursa, nauku, industriju i hranu (grubo prevedeno). Otvaranjem svake prostorije dobijate malu količinu svakog resursa ali ako pronađete specijalne lokacije, možete da napravate strukture koje vam generišu znatno veći broj resursa. Neprijatelji će napadati ove građevine, tako da je koordinacija bitna da se svaki talas pobedi i odbrani kako biste lakše prešli nivo. Ovo je sve super bajno i krasno ako igrate multiplejer, ali je singlplejer potpuno druga priča. U singlplejer modu, u datom momentu možete da igrate jednog heroja i da zadajete vrlo bazične naredbe ostalima. Možete u bilo kom trenutku da preuzmete kontrolu nad drugim herojem, ali tada nastaje ludnica jurnjave po mapi, pogotovo ako horda napada. A.I. nije dovoljno pametan za singlplejer i mislim da uopšte ne treba igrati igru na ovaj način. Generalno, Endless Dungeon ima super ideje na papiru ali je jako repetativan i dosadan. Sve se svodi na „otvori sobu, ubi nekoga ako je tu, unapredi oružje, otvori drugu sobu, čuvaj kristal“. Neprijatelji su u početku vrlo jednostavni i lagani tako da igra već u startu postavlja loš presedan, jer čim pređete jedan nivo, težina skače eksponencijalno. Ovo pravdaju rogue lite elementima gde skupljate posebne predmete po mapama koji će vam možda otključati novog heroja, ili scrap koji koristite da unapredite heroja, oružja i otključate dodatne mape. Endless Dungeon u trenutnoj formi meni nije bio zabavan. Igrao sam ga na Steam Deck-u (na kom radi odlično) solo i može da ubije neko vreme. Igra je u multiplejeru mnogo zabavnija, ali već posle sat vremena igranja repetativnost izlazi na površinu i nagli skokovi težine ne pozivaju na ponovno igranje, bez obzira na rogue lite mehanike. Štaviše, tek po pisanju ove recenzije je izašao patch koji dozvoljava progres igračima koji nisu host. Iako igra nije skupa, preporučujem da sačekate besan popust, kao i da dobije još par zakrpa koji bi je učinili možda malo zabavnijom ili dinamičnijom. Endless Dungeon je dostupan za PC, PS5, Xbox Series X/S, Nintendo Switch i Android Autor: Igor Totić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Beskonačno dosadno: Endless Dungeon recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Wolvesville je, najprostije rečeno, igra najsličnija Mafiji ili Vukodlacima. Na početku svake igre, igrači su nasumično smešteni u jedan od suparničkih timova, ali nije sve tako jednostavno – zlikovac može biti bilo ko! Vaš zadatak je da upravo kroz razgovor pronađete sve članove ”zle ekipe”, a ako ste kojim slučajem vi zlikovac, da se sakrijete i da se na suptilan način rešite protivnika. Dakle radi se o mešavini strategije, dedukcije i obmane, i trebaće vam lukavost lisice da nadmudrite svoje kolege igrače. Kao što je to slučaj sa gorepomenutim igrama, i Wolvesville je zarazan kao kesa čipsa ili semenke suncokreta. Međutim, najbitniji deo ovih igara je zajednica – ako odlučite da igrate sa drugarima, zabava je zagarantovana. Samo se pobrinite da im objasnite da je ovo ”samo igra”, jer će vam se prijatelji u suprotnom potencijalno posvađati! Očekujte dosta optuživanja i laganja, tako da nema ljutnje! Ako ste ljubitelj intrige, strategije i dobre zabave u društvu, Wolvesville je definitivno igra za vas. Wolvesville možete preuzeti na ovom linku. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Wolvesville appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Godina za godinom prolazi, a naslednici fudbalskih simulacija nastavljaju da se nižu i nadmeću u trci za titulu najbolje. Sa jedne strane Konami a druge EA, koji već decenijama drže rivalski primat u fudbalskom svetu simulacija. A mi vredno radimo i pokušavamo da vam prenesemo naša iskustva pri igranju istih. Ove godine imamo utisak kao da je godina bila kraća i da su obe simulacije poranile, iako to zapravo nije slučaj. Da li je to zato što poslednjih godina nastavci počinju da liče na svoje prethodnike pa smo ih se zasitili, ili je nešto drugo u pitanju, ni sami više ne znamo. Ali ono što znamo je to da ćemo u nastavku teksta još jednom sesti za naš radni sto i pokušati da kroz “pesničko pero” dokučimo i dočaramo kakve su to sve promene uvedene u novom izdanju eFootball-a i koliko su značajne. Pa da krenemo… “eFootball 2024” je praktično peto izdanje rebrendirane fudbalske simulacije iz “krojačke radionice” Konami studija. Ono predstavlja duhovnog i telesnog naslednika legendarnog serijala “Pro Evolution Soccer” koji je u svoje vreme žario i palio srca svih ljubitelja fudbalskih simulacija. Naročito na našim prostorima. Gotovo da je nemoguće zamisliti nekog fudbalskog poklonika dvehiljaditih godina koji nije znao šta je to PES. A veliki broj njih je naravno i pasionirano igrao ovu igru i tvrdio da je najbolji u njoj. Samim tim, u to vreme bilo je i dosta turnira ne bi li se pružila prilika da svi ti “najbolji” pokažu svoje umeće. Češće možda svoje neznanje i razmetanje hvalospevima o sebi samom bez osnove. Tada je PES bio neprikosnoveni kralj fudbalske simulacije i ponosno i šeretski, onako malo nakrivo, nosio je svoju krunu sve do sredine druge decenije dvehiljaditih godina kada se poredak malo promenio. Bajku o ova dva diva možemo da pričamo nekom drugom prilikom. Sada je krajnje vreme da počnemo da se bavimo onim što smo vam gore u tekstu i obećali, a to su naši utisci o najnovijem – eFootball 2024. Ono što ćemo odmah prvo istaći je činjenica da je ova igra i dalje besplatna, što je u današnje vreme jako retka pojava i za to svakako treba odati priznanje ljudima iz Konamija. Naročito uzimajući u obzir da mod “my team”, koji predstavlja svojevrsni pandan modu FUT iliti UT konkurentnog brenda, ne zahteva ni blizu toliko novčanog ulaganja. Kako biste došli do kartica vrhunskih igrača, nećete morati da vadite vaše bankovne kartice iz novčanika. Štaviše, u timu ćete moći da imate Mesija, Halanda, Mbapea i ostale svetske asove, bez ikakvih ulaganja. Dobro, možda ne njihove najbolje kartice ali svakako nešto što bi u UT mogli samo da sanjate bez da ne odrešite kesu i ubacite neki dinar u igru. Što je svakako super! Primetili smo da bi ovo moglo da zasmeta nekim ljudima. Jer igrajući onlajn mečeve, gotovo je nemoguće naleteti na ekipu koja je sastavljena od prosečnih igrača. No nama iskreno ta činjenica nije smetala… Ali ono što nam jeste smetalo je – koliku razliku svi ti top igrači prave u igri. Reklo bi se ne veliku, jer iz nekog razloga čak i najbolji igrači nemaju dovoljnu agilnost da se brzo okrenu i pretrče defanzivce. Nekako kao da odbrambeni igrači imaju svojevrsni “boost” koji im daje vetar u leđa i omogućava da sustignu napadača. Osim toga, sama okretnost u igri izgleda nekako tromo. Protok lopte je možda malo bolji ali celokupan osećaj u kreiranju akcija je nekako nedorečen i previše jednostavan. Generalni osećaj je da nemate mnogo načina kako biste mogli da napravite prednost na terenu, osim duplim pasom. Prodori “1 na 1” čak i sa Mesijem ne daju rezultate koje biste očekivali. Šutevi imaju dobru snagu i izgledaju lepo ali osećaj je kao da nam i tu fali brži odziv u registrovanju zadate komande, a minus u ovom segmentu bi mogao biti što većina šuteva ide jako blizu gola, tako da nema onih velikih promašaja koji se u pravom fudbalu neretko viđaju. Što se tiče same grafike, ona je malo unapređena i osvetljenje deluje nekako realističnije kao i određene refleksije na terenu, a izgled i animacije publike su nekako bolje sinhronizovani sa onim što se dešava na terenu pa to dodatno upotpunjuje vizuelni doživljaj. Izbor modova u igri je nepromenjen, pa tako sve ono što ste mogli pronaći u prošloj iteraciji možete i u ovoj. Nekakav celokupan utisak je da je novi eFootball kao bajata jabuka u novoj korpi. Neke stvari su doterane ali suština je ipak ostala nepromenjena. Ali uzimajući u obzir da je ova igra besplatna, nekako osećamo da ni nemamo mnogo prava za pridikovanje. Na kraju, ostaje samo jedan utisak… Da je “eFootball 2024” dobra fudbalska simulacija, ali da bi napravila neki veći iskorak i eventualno se vratila na staze stare slave kad je bila Bog i batina, trebalo bi uložiti dodatne napore i detaljnije analizirati nedostatke. Čak i da počne da se naplaćuje, u slučaju značajnijih promena verujemo da ne bi nikoga naljutilo. Pogotovo ako bi cena bila prihvatljiva za današnje uslove, a ljudima iz Konamija eventualno pružila dodatna sredstva za ulaganje u značajniji razvoj ove franšize. Tako da dragi ljubitelji fudbala, kao što i sam naslov kaže, uživajte u ovoj igri dokle god je besplatna i iskoristite sve njene prednosti koje vam pruža, jer kad je džabe – i sirće je slatko! eFootball 2024 je dostupan za PC, PS4/5, Xbox One, Xbox Series X/S, Android i iOS Autor: Miloš Živković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kad je džabe i sirće je slatko: eFootball 2024 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Steam Scream Fest koji je održan krajem oktobra pružio nam je priliku da isprobamo demo za jednu jako zanimljivu video igru koju trenutno razvija domaći studio Remote Human. Reč je o igri Code Alkonost: Awakening of Evil, a ako nas redovno pratite, o igri ste definitivno već čuli na našem sajtu. Članovi Remote Human studija su takođe bili naši gosti na prošlogodišnjem Play!Conu gde smo saznali pregršt detalja o igri. Code Alkonost je narativna horor igra bazirana na slovenskoj mitologiji i običajima sa naših prostora, nešto što se retko viđa u video igrama. Priča prati sestre Veru i Milenu, sa Verom kao protagonistkinjom koja polazi u potragu za nestalom sestrom. Ovo putovanje je vodi u zabranjenu šumu gde lutaju demoni i proterani lopovi i ubice. Nakon dolaska u šumu brzo ćete shvatiti da borbe nema, to jest da se ne možete odbraniti od neprijatelja. Code Alkonost je osmišljen kao pravo horor iskustvo, podsećajući na Amnesia igre, gde ne možete uzvratiti udarac već samo bežati i skrivati se od stvorenja koja vrebaju. Sa svakim susretom i bežanjem od potencijalnih neprijatelja, mi igrači moramo pratiti sanity parametar koji se menja i dovodi do promene percepcije sveta i okruženja od strane protagonistkinje, čime se dodaje na tenziji kroz audiovizuelnu stimulaciju. Ovo je jako bitno jer dosta utiče na celokupnu atmosferu, i imaće još većeg značaja sa VR verzijom koja je planirana za kasnije. Pored izbegavanja kobnih susreta sa jezivim šumskim stvorenjima, gejmplej uključuje istraživanje okruženja i rešavanje kvestova koji će vam pomoći da odgonetnete dešavanja u igri. Zagonetke su prilično lepo osmišljenje i nude solidan izazov u skladu sa kompletnom tematikom igre. Najzanimljiviji i najprivlačniji aspekt ove horor avanture jeste celokupan ambijent i audiovizuelna izvedba. Sa grafičke strane, igra poseduje fotorealistična okruženja sa tradicionalnim objektima skeniranim iz muzeja radi što upečatljivijeg prikaza. Sa audio strane, muzika i zvuci su inspirisani tradicijom naših prostora i doprinose izuzetno sablasnoj atmosferi dok istražujete zabranjenu šumu. Code Alkonost takođe na momente podseća na stare domaće horor filmove, kao što je Leptirica, što je dodatni plus za nas. Prva stvar koja je bila očigledna u novom demou jeste da se igra značajno razlikuje od ranije alfa verzije, prvenstveno po kvalitetu grafike ali i po početnoj izvedbi, i jako je lepo videti da projekat odlično napreduje. Ali naravno, put do finalne verzije je i dalje dugačak jer je developerima ostalo da porade na celokupnom kvalitetu igre, poliranju i ispravljanju bagova. Ovaj demo je poslužio upravo za tu svrhu, kako bi pomogao developerima da sakupe što više utisaka i povratnih informacija od igrača na Steam platformi. Code Alkonost: Awakening of Evil je trenutno u planu za izlazak u Early Access tokom 2024. godine. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Buđenje drevnog zla: Code Alkonost: Awakening of Evil Demo appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Super Bomberman R 2 je novi nastavak dugovečnog serijala koji kombinuje simpatične likove, eksplozivnu akciju i haotičnu zabavu za više igrača. Serijal postoji od 1983. godine i uvek je bio popularan izbor za Nintendo fanove, posebno na SNES i Game Boy konzolama. Igra se vrti oko postavljanja i detoniranja bombi kako bi se pobedili protivnici, bilo da su kontrolisani od strane računara ili vaših (ne)prijatelja. Bomberman R 2 nudi dosta modova, ali su većinski stari i dobro poznati fanovima serijala. Zapravo, neki od njih su bili dostupni besplatno u prethodnoj igri, Super Bomberman Online, koja je nedavno uklonjena iz online prodavnice. Sada morate platiti punu cenu da biste uživali u njima, što će verovatno odbiti veliki broj igrača. Jedan od modova koji vredi isprobati je Battle 64, gde se takmičite sa 63 druga igrača u masivnom Bomberman battle royale-u, gde poslednji preživeli pobeđuje. Ovaj mod je vrlo uzbudljiv i napet, i podseća me na prvu online Bomberman igru, Bomberman Blitz. Još jedan mod koji je zabavno igrati sa prijateljima je Grand Prix mode, gde formirate timove do tri igrača i takmičite se u različitim izazovima. Možete igrati osnovni bomber mode koji nudi klasični Bomberman gejmplej, ili crystals mode, gde morate sakupljati kristale da biste osvojili poene. Ovaj mod je sličan shine sprite modu u Mario Kart. Najnoviji i najunikatniji mod u Super Bomberman R 2 je Castle mode, gde jedan tim napada a drugi tim brani zamak. Napadači moraju sakupljati ključeve i otvarati sanduke, dok čuvari zamka moraju postavljati zamke i neprijatelje. Castle mod zvuči veoma zabavno i izazovno i na papiru bi trebalo da bude vrhunac igre, ali nažalost nije vrlo dobro dizajniran ili balansiran. Često je previše lak ili previše težak, u zavisnosti od tima i mape. Takođe nije toliko zabavno igrati kao odbrana pošto imate manje akcije i morate duže da čekate na svoj potez. S druge strane, ovo je jedan od retkih novih modova koji su iole zabavni, tako da se nećemo previše buniti. Igra takođe ima story mode, gde možete igrati solo ili co-op sa prijateljem, i level editor, gde možete kreirati i podeliti svoje sopstvene kreacije online. Igra takođe ima puno skinova i likova za otključavanje, gde su neki od njih zasnovani na drugim Konami franšizama kao što su Castlevania i Metal Gear Solid. Svaki lik ima svoje posebne sposobnosti i statistike, što može učiniti igru zanimljivijom. Takođe možete zaraditi novčiće igrajući Graded Match, koje potom možete koristiti za kupovinu novih likova, skinova, dodataka i još mnogo toga. Jedna od glavnih mana je ograničenje na online modove – možete igrati samo jedan ili dva moda po satu u Graded Match-u, u zavisnosti od rasporeda. To znači da ćete možda morati da čekate jako dugo ako želite da igrate svoj omiljeni mod. Prilično razočaravajuće. Super Bomberman R 2 je i dalje klasični Bomberman, i iako ima neke dobre ideje, takođe ima sijaset mana i ograničenja. Vredi isprobati multiplejer modove jer će vam biti zabavniji u društvu prijatelja, ali vas definitivno neće raspametiti. Povrh svega toga igra košta apsurdnih 50 dolara, za razliku od prethodnika koji je bio besplatan i koji je nudio većinu modova koje poseduje Super Bomberman R 2. Konami, srami se! Super Bomberman R 2 je dostupan za PC, PS4/5, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Milan Janković Igru ustupio: Keymailer Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post ‘’Bomba’’ zabave i haosa, ali sa dosta mana: Super Bomberman R 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Neverovatna je prilika zaigrati dve nove igre nekadašnjih ljutitih rivala – Marija i Sonika, u jednom mesecu. A još više čast imati mogućnost o njima prozboriti u istom izdanju našeg časopisa. No više od svega, prava je sreća biti zadovoljan obema igrama! Dok je Super Mario serijal više konstantan po pitanju kvaliteta, s obzirom da dolazi iz kuhinje jednog, po pitanju kontrole kvaliteta jako strogog studija, Sonik je kroz sopstveni serijal doživeo neverovatne uspone i padove. Iskreno ne mogu da se s lakoćom prisetim bilo kog drugog serijala kome je pošlo tako nešto za rukom, a da još uvek postoji kao ime u modernoj industriji. Priznaću, protekla decenija me nije oduševljavala previše po pitanju igara čuvenog plavog ježa, ali iz nekog meni nepoznatog razloga, kao da ponovo postajem veliki zaljubljenik u Seginu najveću maskotu. Prošle godine me je iznenadio i raspametio Sonic Frontiers, bez obzira na svoje nedostatke i konačnu ocenu. Bio je to naslov u kom sam uživao kako skoro nisam. A sada je tu Sonic Superstars koji na veoma sličan način postiže isti efekat. Kao vožnja po stazi ravnoj koliko i površina Meseca, ali tako prokleto zabavnoj, Sonic Superstars me je bukvalno vratio u one dane prvog susreta sa njegovim igrama. Vizuelno, igru karakteriše onaj 2.5D izgled gde se gejmplej odigrava u 2D prostoru ali je sačinjen od trodimenzionalnih objekata i modela. Ovo na neki način iziskuje daleko više truda da bi se nadmašio utisak kakav sa većom lakoćom postižu 2D, rukom oslikani naslovi. Tako da ovde odmah u startu gubimo jedan deo šarma… Ali to ne znači da igra izgleda loše. Čak naprotiv, iznenađujuća je količina vizuelne dopadljivosti koja je ovde prisutna. Nivoi su često maštoviti i puni duha, a modeli karaktera, naročito glavnih, možda i najlepši koje je franšiza ikada izrodila u treću dimenziju. Pa i diverzitet po pitanju dizajna nivoa, dovoljno je visok da se može nazvati impresivnim. Da, igra ne izgleda vrhunski, ali izgleda taman toliko dobro da ni na trenutak ne staje na put opštem zabavnom faktoru. Slična je i situacija sa muzikom. Dok su muzičke teme u osnovi jako dobre, bar polovina kao da ima neki problem sa izvođenjem. Da li po pitanju odabira instrumenata ili je nešto drugo pošlo po zlu u produkciji – ne znam. Ali ono što znam je da bez obzira na pomenuto, muzika je opet nekako uspela da bude izuzetno zarazna i da doprinese ukupnoj atmosferi. Čak i kada je bila krajnje čudna, ja sam kao opijen nekom čarolijom, i u njoj uživao. “Boss” borbe koje vas čekaju na kraju nivoa, takođe poigravaju na liniji između nezgrapnog i zabavnog. Ponekad previše jednostavne a nekad preduge i pomalo nefer, ali nikad dosadne. Uživao sam u svakoj od njih kao da je u pitanju nešto što sam lično pravio, ne bih li se zatim divio sopstvenom dostignuću. Prisutna je i multiplejer opcija za do četiri igrača lokalno, što je meni lično uvek bilo neobično u Sonik igrama ali opet je nekako izvedeno dovoljno dobro da ne možete mnogo da se žalite. Da, uvek će jedan igrač biti prioritetan, ali drugi nikada neće prestati da učestvuje, jer jednostavnim pritiskom dugmeta lako se vraćate u “trku”. I dok je brzina onaj glavni i najprepoznatljiviji momenat u Sonik igrama, meni lično deluje da njeni 2D naslovi nikad nisu bili brži nego sada. Možda ovome doprinosi doza haotičnosti kojom vas igra ume spotaći kad stvari krenu da se prebrzo odvijaju. Tu će biti i zaginuća koje je skoro pa nemoguće izbeći ili pak trenutaka gde ne možete da shvatite šta se dešava na nekoliko sekundi. Ali sve ovo samo podiže zabavni faktor pravim ljubiteljima serijala, jer prave kazne nema. Igra vas vraća na poslednji čekpoint i ludilo može da se nastavi. Ukratko, o ovoj igri skoro i da ne mogu da govorim u konkretnom smislu. Već bukvalno onako kako sam je ja doživeo, mogu samo da vam prenesem utiske. A oni su evidentni, pa za franšizu kod mene u poslednje vreme jako karakteristični. Igra je neispolirana, vrvi od neujednačenosti, neočekivanih trenutaka i kao njen ceo serijal – naizmeničnih skokova i padova po pitanju kvaliteta. Ali je u celini neverovatno, zaista zadivljujuće zabavna. Ostatak šarma prenet je u vidu animiranih sekvenci koje su me prijatno iznenadile, kako nisam očekivao da će biti prisutne u toj meri. Pa bez obzira što ne grade kakvu kompleksnu priču, što je i bilo za očekivati, zajedno sa ostatkom igre upotpunjuju celokupno iskustvo. Biće zadovoljstvo u budućnosti sakupiti i veće društvo, da zajedno, svako sa svojim likom i njemu karakterističnim sposobnostima, prelazimo iznova sijaset nivoa ove zabavne igre. Do tada, dovoljno je igranje i u jednog igrača, koristeći neke od najnovijih specijalnih sposobnosti koje se otključavaju skupljanjem “Chaos Emeralda”. Tako na primer možete lako pronalaziti skrivene lokacije ali i dozvati armiju klonova koja će uništavati sve na ekranu. Doduše skupljanje ovih Haos Smaragda je poprilično – pa, haotično. Iako su bonus nivoi u kojima su se krili u originalnoj igri i ovde prisutni, vraćajući delić tog traumatičnog iskustva koje nikad nisam preboleo, Smaragdi se sada ne nalaze u njima. Za njih je rezervisan još haotičniji nivo, gde se njišete na “elektronskoj lijani” u nastojanjima da sustignete Smaragd koji vam konstantno odmiče. Naravno uz vremensko ograničenje. Možda se igrajući ovu igru osećam kao neko ko je zabavu pronašao u igranju sa kutijom u koju je poklon bio spakovan. Ali nepobitno je da je ovde prisutna neka vrsta čarolije. Poput čarolije koja još od devedesetih odjekuje i ne dozvoljava serijalu da prestane da trči, pa tako i ovde čini da šarm naslova rezonuje sa ljubavlju razvojnog tima. Očito su ovaj put to bili ljudi koji su želeli da nam pruže nešto novo a opet ne udaljavajući se od okvira na koje smo do sada navikli. Na svu sreću, od svih uspona i padova serijala, ovo je trenutak za uspon. Neispolirano i grubo dostignuće, ali apsolutna preporuka za svakog ljubitelja plavog ježa. Ukoliko želite da bar na momenat osetite kako je to bilo igrati njegove igre pre tridesetak godina, nećete pogrešiti ukoliko zaigrate Sonic Superstars. Sonic Superstars je dostupan za Nintendo Switch, PC, PS4/5, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Od velike brzine i mane postaju nevidljive: Sonic Superstars recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Retko kada se pri pisanju i ocenjivanju neke igre nađem u nezavidnoj situaciji ličnog konflikta. Evo takvog trenutka. Metal Gear Solid serijal je pored igara o Zeldi, meni najdraže od svih imena u igračkoj industriji. Njegove igre su neka od najčarobnijih ostvarenja po pitanju inovacija, obraćanja pažnje na detalje i pružanje unikatnog iskustva kakvo u trenutku njihovog izlaska, niste mogli pronaći bilo gde. Tematika franšize možda nije najsjajnije ostarila, kako se budućnost njenih dešavanja, danas zapravo odigrava u prošlosti. Ali poruke i razmišljanja kojima su ove igre golicale um igrača, smatram da će zauvek ostati snažne. S tom mišlju, ukoliko želimo da serijal ne gubi na značaju više nego što mora, važno je i da ostane aktuelan na modernim platformama. Dakle, kolekcija poput ove je nešto što treba uvek pozdraviti! Ili je? Ovu kolekciju mogu da posmatram na dva načina – kao igre za potpuno nove igrače koji se sa serijalom nikada nisu susretali i kao paket za okorele fanove poput mene. U zavisnosti šta ste od ova dva, nesumnjivo ćete imati potpuno različit doživljaj igrajući ove naslove. Ako ste novajlija, sve što je potencijalno izbačeno iz igara, naravno nećete ni primetiti. Imaćete priliku da zaigrate igre na vašoj omiljenoj platformi trenutne generacije i veoma je verovatno da ćete imati donekle čudno iskustvo, s obzirom da ćete igrati igre koje su kreirale moderni gejming a danas se poprilično razlikuju od njega. Kontrole mogu biti neobične kao i cela prezentacija, ali u krajnjoj liniji ovde dobijate jedan poprilično dobar paket nekih od najvažnijih igara serijala. Iako ga možete kupiti u tri odvojene celine, ukoliko kupite ceo paket po zbirnoj ceni ove tri, dobićete i bonus sadržaj pa tako imati na raspolaganju: prve dve originalne Metal Gear igre sa MSX2 platforme ali zato i NES verziju prve i američki nastavak Snake’s Revenge (koji nije deo glavnog serijala, već maleni ispad u vidu “spinoff” igre). Tu su naravno i Metal Gear Solid 1, 2 i 3 koji nose podnaslove prvobitnih izdanja ali zato poseduju većinu benefita kasnijih verzija – Substance i Subsistence. A prisutni su i album sa probranim muzičkim temama, enciklopedija dešavanja, scenario za svaku od igara kao i digitalni strip. S obzirom da je ovo tek prvi tom kolekcije, zadovoljan sam sadržajem koji pruža. A vi ukoliko želite da se po prvi put susretnete sa serijalom, ovo uopšte nije loša polazna tačka. Dalja dotezanja i poliranja, teško da bi mnogo uticala na vaše iskustvo. Sa druge strane, na moje i te kako bi! Kao neko kome su ove igre sveti gral, osim mogućnosti da se sve zaigraju na jednom mestu, razočaran sam stanjem kolekcije u kojoj je Konami odlučio da nas “obraduje” ovaj put. Kao prvo i verovatno najvažnije, kolekcija je zasnovana na HD izdanju starom 12 godina, koje je bilo dostupno na PlayStation 3 i Xbox 360 konzolama. U ono vreme, u pitanju su bila impresivna reizdanja, donoseći “upscale” na full HD rezoluciju u izvođenje od 60 frejmova u sekundi. Situacija sada nije promenjena, a u nekim slučajevima je i gora. Prvi Metal Gear Solid izgleda kao nešto što se neodlučno zaglavilo između HD verzije i originalnog izdanja. Ni tamo ni ‘vamo, no pravo u nedefinisanu sredinu. I to sredinu kojom ne samo da propušta priliku da pruži oštriji prikaz slike, nego i da dočara igru kako je izgledala pre 25 godina. Bitno da je sačuvala odabir opcija u meniju na “krug”, čime nastaje potpuna konfuzija pri ulasku i izlasku u meni iz drugih PlayStation 5 prozora. Haotično. Da ne pominjem da je izvođenje jako tromo, naročito ukoliko odaberete PAL izdanje. Ali bez obzira šta je vaš izbor, nailazićete na usporavanja koja deluju izuzetno neprirodno. Možda je to samo deo nekog retro iskustva na koje smo vremenom zaboravili? Drugi deo ne samo da ne krije da je zvanično deo stare HD kolekcije, nego su i ove oznake ostale u menijima sa sve godinom prvog izdanja. Na svu sreću, učitavanja su brža nego što ih se ikad sećam, ali nakon ulaska u igru i shvatanja šta se dešava, poželeo sam da je učitavanje trajalo bar sekund duže, kako bih taj sekund više mogao da provedem u blagostanju neznanja. I druga i treća igra izgledaju lošije nego u vreme prvog remastera. Boje su ispranije a svetlina tako neuravnotežena da slabije teksture dolaze do izražaja više nego ikada. Interna rezolucija renderovanja je rekao bih i dalje 720p na koji je urađen “upscale” u 1080p, ali bez obzira što nećete pronalaziti od “aliasinga” krzave ivice objekata, činjenica je da sve izgleda još manje oštro nego ranije, kako PlayStation 5 uglavnom igramo na 4K televizorima. Mada evo koliko ljubav okorelih zaljubljenika daleko ide, kada me HD verzija boli još više zbog nedostatka jednog detalja iz originala. U jednom određenom momentu u igri, samo tu i nikad više, imate priliku da pogledate kamerom iz prvog lica u cev iz koje pršti voda. Razvojni tim je ovde, kao i u mnogim drugim situacijama, odlučio da gejmplej obogati potpuno nepotrebnom, ali za ljude koji vole takve momente – esencijalnom sitnicom. Voda bi u praktično fotorealističnom maniru prskala po kameri, u kapima klizeći niz vaš ekran. Nešto što me je fasciniralo u ono vreme a i sada kada ga se setim, ovde opet nedostaje… No, na ovaj pasus ne obraćajte previše pažnje. Kod treće igre, nemam dodatnih zamerki koje ne bi mogle da se primene i na ostatak paketa. No bar je po pitanju funkcionalnosti, za sva tri naslova odrađen korektan posao. Korišćenje memorijske kartice kao na originalnom PlayStation-u, promena ulaza kontrolera pri jednoj od legendarnih “boss” borbi, nedostatak analognih dugmića na današnjim kontrolerima… Ne mogu da kažem da je ovde nešto propušteno da bude regulisano na pravi način. Pa i sam meni za odabir igara i opcija je jako lepo urađen. Jeste da bih ja lično voleo da je cela kolekcija u vidu jednog velikog naslova, umesto pet manjih gde se u svaki posebno ulazi, ali ne mogu baš mnogo da cepidlačim. Opcije su jasne, prolazak kroz njih je brz i funkcionalan a način na koji su podeljene celine je generalno smislen. U tom pogledu, dobro obavljeno. Ali kada u prvoj igri krene prerenderovana animacija rezolucije koja kao da simulira stanje pijanstva, ne bude vam svejedno. Nedostatak maksimalno ispoliranog, 4K prikaza za ove klasike, gotovo da je neoprostiva stvar. Naročito što je u pitanju kolekcija koju smo već jednom dobili a koju moramo ponovo platiti čak istu svotu novca, više od decenije kasnije. Možda je od svega ovoga meni sugerisan dodatno loš utisak i po pitanju zvuka, ali povremeno sam zaista mislio da mi nešto nije u redu sa zvučnicima. Nekad prigušen, nekad nejasan, a nekad potpuno izostavljenih muzičkih numera, audio mi je lupio poslednji šamar pre nego što sam se u celosti osvestio i shvatio šta nam je Konami (ponovo) prodao. Metal Gear Solid serijal je nešto o čemu mogu da pričam satima. Ali ovakva kolekcija zaslužuje da joj se recenzijom posveti pažnja koliko je i ona posvetila restauraciji legendarnih igara – gotovo ne uopšte. U smislu modernog paketa, osim činjenice da možete da ga igrate na savremenoj platformi, ovo je veoma razočaravajuće. Ne daj Bože da se oprobate na Switch verziji čiji je frejmrejt ograničen na 30 a nekad pada i niže od toga. Neoprostivo… Za okorele fanatike poput ovog kog upravo čitate, ova kolekcija može da dobije visoku ocenu samo zahvaljujući igrama koje u sebi sadrži. Kao proizvod dodatno uloženog truda, teško da bi dobila pa i prelaznu. Međutim, ovo su apsolutno i nepogrešivo kultni klasici koje svaki ljubitelj igara mora barem jednom u životu probati. Stoga i konačna ocena kao količnik vanvremenskog kvaliteta i otaljanog remasterizovanja. Uz naravno – večitu preporuku. Najbolje bi bilo da odigrate stare verzije ili kolekcije… Konami nije zaslužio da mu se za sve ovo ponovo plati. Metal Gear Solid: Master Collection Vol. 1 je dostupan za PC, PS5, PS4 i Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kako je biznis pojeo zmiju: Metal Gear Solid: Master Collection Vol. 1 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Brrrm, brrm, brrm. Vreme je da se vratimo u detinjstvo i da se ponovo igramo sa Hot Wheels autićima. Nema ništa zabavnije od narandžastih traka i ludih minijaturnih staza! Ovom prilikom smo testirali Hot Wheels Unleashed 2 – Turbocharged, i pre nego što krenemo na gejmplej moram da napomenem da ova igra zapravo ima priču. Kampanjski mod počinje tako što šašavi doktor totalno slučajno odluči da uveliča pet čudovišta. Na vama je da ih pronađete, smanjite i pobedite u Hot Wheels trci. Nema previše logike, ali nema veze. Sam gejmplej nije ništa revolucionaran i ništa što do sad nismo videli u drugim sličnim arkadnim trkačinama, ali se bar fokusira na ono što radi najbolje. Tipovi trka su već dobro ustaljeni – standardne trke, eliminacije, vremenske i one sa checkpoint sistemom, i naravno boss trike protiv napomenutih čudovišta iz priče. Najveću promenu donose checkpoint trke gde ćete juriti po patosu ispod trkačkih staza određenih mapa. Za razliku od prvog dela, dosta mehanika i sistema ispod haube je doterano ili promenjeno. Kontrola autića je veoma reaktivna ali ponekad može da bude i tesna. Dodati su i novi tipovi kao što su recimo motori i ATV modeli. Trake su sređene tako da neće više biti previše iskakanja sa mapa ili mašenja skokova. AI je predivno izbalansiran tako da, iako se zeznete, ipak ćete moći da ga sustignete, a ako ste u vođstvu, i dalje će vas skupo koštati svaka greška koju napravite. Da kažemo da ćete se tesno izboriti za prvo mesto ali to neće biti nemoguće. Multiplejer opcija je veoma ograničena i osim split screen varijante, postoji i online mod koji može da se igra crossplatform, ali nema AI vozača na tim trkama. Vaši autići poseduju boost energiju koju ćete koristiti za ubrzanje, za skakanje i za dash u stranu, iliti nasilno guranje drugih autića sa mape. Boost se puni na nekoliko načina od proste slipstream vožnje, preko driftovanja u krivinama, do akrobacija u vazduhu. Same staze su, kao što ste verovatno očekivali, prepune obrta, zamki, sporednih putanja i još mnogo toga. Od dodatnih modova koje igra nudi tu su mogućnost pravljenja traka ili preuzimanja onih koje su drugi igrači napravili. Možete farbati autiće kako vi želite ili da, opet, preuzimate custom modele na internetu. Možete podešavati autiće sa skill poenima koje dobijete i tako ih malo modifikovati, ili im dati zaštitu od prepreka na mapama. Grafički, igra izgleda baš kao prava Hot Wheels staza sa klasičnim autićima. Dodatno na čemu je razvojni tim radio jeste da i okolinu oko staza načini podjednako šarenom i popunjenom. Zadivljujuće je koliko su se glasovni glumci potrudili. Odradili su sjajan posao, iako ih možemo čuti samo tokom sinematika. Muzika može biti super zabavna, ali samo kada uspete da je čujete od glasnog motora. Najveću manu koju bih dao igri je to što forsira live service sistem. Od toga da ima sezone koje se dodatno kupuju, preko mini lootbox-a, do limitirane količine autića koji se kupuju i resetuju svakih 40 minuta. Kako stvari stoje, bio bih srećniji da su se ovi dodaci prodavali u okviru DLC-a. Druga velika mana koja može da se pojavi na slabijim konzolama i računarima jeste preterano dug period učitavanja nivoa za ovako prostu igru. Hot Wheels Unleashed 2 – Turbocharged je odlična arkadna igra koja postaje još bolja u društvu. Preporučio bih je i svakom ljubitelju Hot Wheels autića, ali za ostale, slobodno je možete zaobići pošto na kraju dana ne donosi ništa novo i spektakularno u žanr arkadnih trka. Hot Wheels Unleashed 2 – Turbocharged je dostupan za PC, PS4/5, Xbox One, Xbox Series X/S i Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Minijaturno trkanje: Hot Wheels Unleashed 2 – Turbocharged recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Microids je poslednje decenije postao poznat po svojim detektivskim igrama, pogotovo onim koje su bazirane na romanima Agate Kristi. Sada smo na test dobili igru sa legendarnim Herkulom Poaroom u glavnoj ulozi – Ubistvo u Orijent ekspresu. U ovoj igri dolazi ne samo do mešanja žanrova nego i do veoma velikih varijacija u izradi, setingu i čak generalnom dizajnu. Svako ko je iole fan ovih romana apsolutno zna kako se završava ova priča. Pošto se ovde radi o adaptaciji jedne od najpoznatijih i najekranizovanijih priča u 2023. godini, Microids je morao da donese nešto novo i moderno. Međutim, developeri su otišli u ekstremnu krajnost – dešava se miks tajmlajnova gde imamo Poaroa koji ne izgleda kao Poaro i koga ćemo videti u prvom delu priče. Potom dolazimo do drugog dela gde se radnja priče prebacuje u 2023. godinu. Da, dobro ste pročitali. U ovom vozu, koji je inače prepun putnika, nemamo ni jednog, jedinog, mogućeg influensera, što totalno razara imerziju. Detektivske i istraživačke igre ovog tipa su mali korak iznad visual novela i point-and-click igara. Ali to ne znači da nisu žanr za sebe niti da imaju išta lakše mehanike za uklopiti u igru. Dosta njih ne uspe ili to uradi na veoma klimav način. S druge strane, ova ”detektivska mehanika” je ovde gotovo savršena. Iako je linearna, veoma je intuitivna i lepo prati korake tokom istraživanja i dozvoljava da se raširi na više grana u isto vreme. Standardno za detektivske igre, Mind Palace je ovde takođe prisutan, i pored grananja u dodatne korake kako biste nastavili istraživanje pruža i gomilu mini igara i zagonetki. Ništa nije preterano teško osim negde do pred kraj igre, ali same dedukcije i izbori ne mogu da vas dovedu do momenta gde ćete izgubiti – igra će vam samo reći da ste pogrešili i da pokušate ponovo. Svakako, ono što igra predivno nagrađuje jeste kada se baš udubite u fabulu i obraćate pažnju i na najmanje detalje. Kao sto bi sam legendarni Herkul Poaro radio. Sam fakat da ćete nešto zapamtiti tokom razgovora i to kasnije iskoristiti za rešavanje zagonetke ili dolaska do nekih informacija je izuzetno zadovoljavajuće. Do konačne dedukcije ćete doći kroz mnogo, mnogo razgovora i zagonetki. No ne brinite, pošto postoji i hint sistem koji će vam dati naznake kako da dođete do rešenja, ili će vam prosto dati rešenje. Vizuelni prikaz je veoma stilizovan – vuče na realizam sve dok ne vidite likove i detalje koji se dosta ističu. Svakako ništa od toga ne šteti kolektivnom prikazu već ga uzdiže i pomaže da se lako razaznaju ključne stvari. Za ovakav tip igara ovo je skoro savršen vizuelni stil. Murder on the Orient Express ima prilično dobru zvučnu podlogu. Iako će Herkul malo odskakati od današnjeg doba, glasovna gluma je na izuzetnom nivou, pogotovu kada su razni akcenti u pitanju. Iako je većinski pozadinska, muzika je takođe vrlo solidna. Najveća mana igre je to što je potpuno linearna. Čak iako pogrešite ipak ćete završiti sa pravim krajem, što dosta smanjuje mogućnost ponovnog igranja. Što se tehničke strane tiče, igra je stabilna, tako da nisam naleteo na neke veće probleme. Agatha Christie – Murder on the Orient Express bih preporučio isključivo fanovima detektivskih igara, ali i svima koji se do sada nisu susreli sa ovim žanrom. S druge strane, nikako je ne bih preporučio Agata Kristi puristima. Sam Poaro je previše vizuelno promenjen, seting je toliki promašaj da boli, i kao svaki fan ovog serijala, verovatno znate šta će se dogoditi na kraju priče. Sve u svemu, mislim da je igra solidna, ali da bi bila mnogo bolja i zanimljivija da je predstavljena kao omaž ovom legendarnom detektivskom slučaju nego kao moderna interpretacija istog. Agatha Christie – Murder on the Orient Express je dostupan za PC, PS4/5, Xbox One, Xbox Series S/X i Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Vozom kroz Beograd: Agatha Christie – Murder on the Orient Express recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada bih dobio dinar za svaku igru sa uplakanim devojčicama i ”Cry” u imenu, imao bih dva dinara, što i nije mnogo. Obe igre su od istog razvojnog studija tako da možda dobijem još koji dinar ako ovako nastave. Priča počinje na samrtnoj postelji glavne protagonistkinje Leben Distel. Ona umire od nepoznate bolesti i budi se u dalekoj budućnosti kao polu robot na kolonijalnom brodu koji su ljudi napravili kako bi se spasli sa Zemlje koja je postala previše opasna za život, a u tome im pomaže AI. Međutim, kao i svaki dobar AI, i ovaj je totalno poludeo i više ne prati glavni zadatak. Vi kao ”polu robotska aproksimacija” čoveka morate saznati šta tačno znači biti čovek i usmeriti pomahnitali AI da se vrati na svoj zadatak spašavanja ljudske rase. Generalno, CRYMACHINA je visual novel sa ekstra koracima. Ti ekstra koraci su zakomplikovani ples hack-and-slash igre gde vam sama igra daje toliko opcija odjednom da ćete uglavnom dići ruke i samo button-mash-ovati kroz celu igru i zapravo je tako završiti. Okej, nije toliko brain dead iskustvo. Zapravo ima gomilu detalja i mogućnosti za baš epske okršaje i kul momente. Ali scene bitaka su toliko šljašteće i pune efekata da ćete retko kada imati priliku da skapirate šta se zapravo dešava i da lepo odreagujete. Ovo je pogotovu problem ako igrate na malom ekranu Nintendo Swicha. Ostatak borbenih opcija najviše pravi problem kada su u pitanju same kontrole, iako ćete lako moći da zablokirate protivnika i uništite pre nego što išta uradi služeći se kombo napadima. Ako budete želeli da se lečite, pristupićete Awakened modu ili ćete pozvati pomoć preko D-pad-a, ali na veoma bangav način pošto u isto vreme morate nastaviti da se bijete. Čak je i tajming za parry i dodge veoma loš i nezgrapan. Ne daj Bože da vas boss udari pošto ćete u startu izgubiti pola životnih poena, a često nećete moći ni da vidite kada vas udari. Narativ je najveći adut igre, posebno ako se stvarno udubite u razgovor likova, njihove ideje i motivacije. Problem je što su te interakcije isprepletene sa gomilom veoma osrednje odrađenih borbenih sekvenci u veoma limitiranim, malim, linearnim zonama. Dodatno na to, svaki nivo će uglavnom imati predefinisanog lika, što znači da ako niste potrošili ExP ili EGO (poeni za unapređivanje) na tog lika onda ćete biti u gadnom problemu kad krene fajt. Možete probati sa manjim nivoom lika ali u većini slučajeva će vas boss nivoa uništiti. Igra dozvoljava da se vratite na prethodne nivoe i da sakupite još ExP-a, ali onda to igru pretvara u umarajući grind umesto u uživanje. Na svu sreću, same misije su vrlo kratke, ali ako poginete, bilo u challenge arenama ili u delu pre boss čudovišta, celu misiju ćete morati da započnete ispočetka, što postaje mega iritantno kada igra ubaci zagonetke koje morate da rešite pre nego što završite nivo. Visuel novel segment igre dešava se u Imitation Garden delu, gde ćete preko čajanki dobijati pregršt informacija koje će vam produbiti ovaj novi svet u kom se nalazite. Vizuelni stil i prikaz lokacija, od onih na brodu do onih u specijalnom Imitation Gardenu su veoma kreativni i ambiciozni, ali ponekad ume da ode u krajnost. Svi smo već navikli na preterane dizajnove kada su JRPG naslovi u pitanju, ali CRYMACHINA ipak dostiže neke nove nivoe ludila. Glasovna gluma je samo na japanskom jeziku ali je svakako dobro odrađena. Bukvalno vas može dovesti do suza u nekim momentima koliko je kvalitetna i koliko su glumci dobro dočarali emocije likova. Muzika je ”tu i tamo” – ponekad je veoma bombastična a ponekad ume da zasmeta. Što se mana tiče, kamera i tesne lokacije će biti vaši najveći neprijatelji. Dizajn nivoa iliti dungeon-a je takođe vrlo čudan i nezgrapan, kao i borbeni sistem koji se pretežno svodi na spamovanje napada u nadi da će protivnik umreti pre vas. CRYMACHINA je veoma ambiciozan naslov koji ima sjajan narativ i likove, ali od gejmpleja će vas često zaboleti glava. Ako vas interesuje futuristički i egzistencijalni JRPG i kako su Japanci u to uspeli da uguraju tinejdž devojčice kao glavne i kompleksne likove, onda mu definitivno dajte šansu. Ako bi vas ipak nervirao gejmplej ili biste pre uživali u priči nego u borbi, onda bi možda bolje bilo da ga zaobiđete, ili da igrate casual mod. CRYMACHINA je dostupna za PC, Nintendo Switch i PS4/5 Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: NIS America Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Digitalni anđeli: CRYMACHINA recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Studio “Don’t Nod“ najpoznatiji je po svojim narativnim avanturama, gde po popularnosti sigurno prednjači Life is Strange. Zato mi je bilo krajnje neobično da njihovo ime vidim u potpisu igre pred nama. Igre koja je poprilično daleko od pomenute, na spektru žanrova. Jusant je atmosferična, minimalistička pustolovina o penjanju i radoznalosti. Pa kada još u obzir uzmemo njen vizuelni stil, neizostavno je moramo uporediti sa nekim klasicima kao što su Journey ili pak recimo Ico. Vrlo karakterističan pristup isticanja detalja korišćenjem kontrasta, jasne palete boja i minimumom tekstura. Igra vas postavlja u ulogu neimenovanog istraživača, mladog i znatiželjnog, na njegovom pretežno vertikalnom putu ka razotkrivanju ruševina misteriozno nestale civilizacije. Kažem pretežno vertikalnom, jer nakon što pristigne u dno planine putem uvodne animacije, kroz igru vas najviše očekuje upravo pentranje. Ne očekujte nikakvo trkanje uz planinu jer igra vrlo direktno sugeriše strateški i sporiji pristup planinarenju. Nakon što dospete do značajnije tačke od interesa, imaćete priliku malo i da protegnete noge, te kroz tekstualne poruke u vidu tragova nestalog naroda, saznate više o tome šta je svetlu budućnost ljudi pretvorilo u istoriju. Igra se najvećim delom oslanja na vašu radoznalost. Pa osim ako niste strastveni zaljubljenik u pentranje, ne očekujte sijaset atraktivnih stimulacija po pitanju prelaženja ovog naslova. Ali kako su ljudi radoznala stvorenja, verujem da će većina igrača sa lakoćom pronaći sasvim dovoljno motivacije u samoj postavci. No ukoliko ste neko ko nije preterano oduševljen idejom da priču saznaje isključivo čitanjem tekstova na koje nailazi, spremite se da izguglate sažetak dešavanja nakon igranja. Jer u samoj igri, čitanje je jedini način da doznate nešto više. Pa dok vas igra ne forsira da pronalazite i čitate tekstove, ukoliko ih preskočite budite spremni da ostanete i uskraćeni za najveći deo narativa. Na neki način, igra kao da želi da dočara koliko je lepo kada stvari otkrivate sopstvenim tempom. Nigde vas ne požuruje i ne preti da ćete lošim igranjem doživeti kakvu frustrirajuću smrt i pad u ambis. Zapravo, gejmplej je ovde osim odlične grafike i atmosfere, najveća zvezda igre. Iako je penjanje do sada sigurno zvučalo kao naporan i dosadan posao, ova igra poseduje verovatno najzanimljiviju mehaniku penjanja ikad. Ukoliko vam je dojadio princip veranja „a la“ Uncharted ili Assassin’s Creed, ovde imamo nešto sasvim drugačije. Igrač kontroliše stisak svake od šaka korišćenjem L2 i R2 dugmića na kontroleru, dok levom palicom usmerava položaj ruke ka narednom osloncu. Zvuči čudno i komplikovano ali već nakon jednog minuta prosto „ulazi“ u prste i postaje prirodno, a što je još bitnije – funkcionalno. Protagonista je osiguran svojom sajlom, koju sam odmilja zvao „vilin konopac“, jer je zakačiti ga i odvezati uvek bilo izuzetno lako i korisno. Korišćenjem ograničenog broja klinova (ili klipova), možete napraviti neku vrstu čekpointa pri penjanju, pa ćete u slučaju da promašite skok i padnete, biti sigurno vezani za tu postavljenu tačku. Prisutna je i energija odnosno kondicija igrača, pa se tako ne možete penjati baš u nedogled. Potrebno je odmoriti se s vremena na vreme, čime možete vratiti deo energije čak i dok ste u procesu penjanja. Ali sve ovo je izvedeno jako optimalno, tako da ni u jednom trenutku nisam skalu ispraznio do kraja i pao, gubeći deo napretka. Igra je ispunjena tajnama koje možete a i ne morate pronalaziti. A dobrom delu njih kao i velikom broju glavnih putanji, pristupaćete koristeći i specijalnu sposobnost nepomenutog pratioca. Kao neku vrsta simpatične maskote, protagonista sa sobom na ramenima vodi maleno stvorenje koje služi kao neka vrsta vodiča, saputnika i pomagača. Zvuči čudno ali neretko je ovo žaboliko, glibavo mladunče razbijalo monotoniju samoće. Za igru ne bi trebalo da vam bude potrebno više od 5 ili 6 sati igranja, naročito ukoliko niste preterano veliki detaljista. Tako da je prelazak moguć i u jednom cugu. Ali ja savetujem igranje u dve duže, odvojene sesije, za najoptimalnije iskustvo. Recimo da zaigrate Jusant ovog vikenda i potpuno se opustite… Najveće snage ovog naslova leže u mističnoj postavci, opuštajućem planinarenju koje nagrađuje svakim novim otkrićem, sjajnim pejzažima koji pružaju nezaboravan osećaj kada pogledate iza sebe i uvidite koji put ste prevalili, ali i u odličnoj muzici koja samo podiže ovu jedinstvenu atmosferu. Jusant je nesvakidašnja igra. Iznenađuje i ostavlja utisak kog postajete svesni tek nakon što je pređete. Tako ni ovom recenzijom nije moguće najbolje dočarati njene kvalitete. No ono što je moguće, jeste dati toplu preporuku. Ukoliko u sebi prepoznajete igrača koji ume da ceni kvalitetan uspon, a ni čitanje u igrama ga mnogo ne udaljava od prelaženja, mislim da sam vam upravo predstavio jednu od igara po kojima ćete pamtiti ovu godinu. Ja sigurno hoću… Jusant je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Milan Živković Igru ustupio: DON’T NOD Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Hajdemo u planine: Jusant recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ah Sajberpank. Do sada i ptice na grani znaju da je ova igra poprilično razočarala publiku i očekivanja, ponajviše zbog stanja u kojem je izašla, a pored tehničkih problema, falilo je mnogo stvari koje su inicijalno bile obećavane. Međutim, kako je vreme prolazilo, tehnički aspekti su bili popravljani, a ono što sam inicijalno video jeste bilo poprimljeno i od strane šire publike, kada su ljudi sa normalnijim mašinama i konzolama konačno uspeli da odigraju igru bez većih problema. Ono što je uvek krasilo CP, i što me je nateralo da dam tako visoku ocenu znatno manjkavoj igri jeste atmosfera i apsolutno nenormalna količina detalja okruženja. Ali sada konačno i drugi aspekti CP2077 mogu konačno doživeti svoju finalnu verziju, gde postaje očigledno da je igra trebala da izađe otprilike dve godine kasnije. Ipak, dobili smo makar i ovo, zakrpu 2.0 koja je besplatna za sve koji imaju osnovnu igru, kao i ekspanziju, koja vas neće previše natoviti novim mehanikama naspram novog peča. Update je doneo ogromne promene, kao što su prerada celokupnog iskustvenog sistema, te su perkovi promenjeni. Skoro sva iskustvena drva su doživela potpune promene, deleći se ovoga puta u nivoe koje ćete otključavati ulaganjem u odgovarajući atribut. Broj raznovrsnih buildova je znatno skočio, dok su jednostavni procentualni bonusi stvar prošlosti, te se pri svakom uloženom poenu može osetiti promena u vašem stilu igre. Sistem borbe izbliza je u solidnoj meri modifikovan, te su udarci sada znatno satisfaktorniji, pogotovu ako koristite nova tupa oružja kao što su maljevi i slično, te možete raditi svakakve ludorije, razarajući zemlju između vaših neprijatelja, kidajući udove ili jednostavno smrskavajući neprijatelje sirovom snagom. Ovo je samo jedan od primera koliko je borba promenjena, a tim promenama doprinose augmentacije koje su takođe izmenjene, te sada posedujete i limit koliko možete „hromirati“ svog lika. Ovde nemamo nužno prikaz sajberpsihoze kakvu inače gledamo u igri ili suplementnom animeu, ali svakako možete uz određene buildove i pregaziti svoj limit, koji će vas bacati u privremeno stanje ludila, dodajući vam na štetu koju nanosite. Ovo je malo razočaravajuće jer bi bilo interesantno videti takav ishod – ovako su ove limitacije tu da bi vas sprečile da budete u potpunosti nabudženi bez odgovarajućih ulaganja u vaše atribute. Veliki broj augmentacija je takođe promenjen i sada funkcionišu nešto drugačije, otvarajući znatno više sinergija između samih augmentacija, ali i vaših sposobnosti. Konačno imamo i borbu iz vozila koja je poprilično zabavna, pogotovu ako imate neki od automobila koji ima naoružanja na sebi. Međutim ovde nećete pronaći ništa revolucionarno, pa ako ste igrali GTA serijal, možete očekivati slično iskustvo. Ipak, ova zakrpa popravlja jedan od najvećih problema koje je CP imao, a to je policija, koja je ovoga puta znatno opasnija, ima smisleniji spawn i može vam napraviti solidne probleme, kako pri vožnji, tako i van nje. Ako dogurate i do poslednjeg nivoa traženosti izražene u vidu zvezdica, onda će vam se pojaviti i MaxTac, specijalne jedinice koje često mogu poslati različite specijaliste na vas i pomučiti vas u ozbiljnoj meri. Nadovezujući se na ovo, vrlo je lako primetiti koliko je AI protivnika poboljšan – bilo da su u pitanju obični banditi ili MaxTac, AI će sada aktivno tražiti zaklon, kao i prilike da vas zaobiđe i uhvati vas sa strane, dok su netrunneri izuzetno opasni i sa njima ćete takođe morati da se obračunate što pre, ako ne želite da vam se sprži mozak u međuvremenu. Prešao sam i PL i osnovnu igru na najvišem nivou težine i pre ove zakrpe, i sada bih starom „very hard“ više dao nivo „normal“, dok je nova najveća težina stvarno ozbiljan izazov koji će zahtevati dosta planiranja oko builda i oprezniji pristup borbama nego pre. Kada je reč o ekspanziji, Phantom Liberty donosi potpuno nov distrikt unutar Night Cityja, zvan Dogtown, izgrađen na ruševinama stare četvrti koja je trebala da bude prepuna luksuznih kockarnica i hotela, međutim kao i ostatak Pacifike, ovo je postalo poprište bezakonja, pa čak i nezavisna anarhistička nacija sa Kurt Hansenom na čelu, glavnim plaćenikom paravojne formacije. Ova priča se odigrava tokom glavnog narativa, i videćete svog lika kako biva upleten u mrežu špijunaže i politike. Neizbežno je napomenuti da će jedan od vaših saradnika biti Solomon Rid, kojeg tumači Idris Elba, koji je definitivno pružio reputabilan performans jednom od verovatno najslojevitijih likova u igri. Tu je ponovo i Kijanu koji reprizira ulogu Džonija Silverhenda, s tim što smo ovoga puta dobili bolji uvid u stavove i motivacije ovog lika. Svakako, priča u PL možda nije na istom odličnom nivou kao što bih svrstao istu u osnovnoj igri, ponajviše zbog predvidljivosti kojom se kreće, ali dijalozi i likovi su i dalje odlično napisani, sa par izuzetaka koji su više propatili zbog zapostavljenosti. Ekspanzija ima više krajeva, međutim ni ovde ne treba da očekujete neko nenormalno grananje priče, s obzirom da ćete ovde isto kroz svega par ključnih izbora odabrati kako će se priča završiti. U pojedinim slučajevima možete otvoriti i potpuno novi kraj glavne igre koji ne želim da spojlujem ovde, ali predstavlja jednu od najboljih završnica ove priče. Sama ekspanzija nije predugačka i može se preći za nešto više od 15 sati, ako ne zalazite u baš sve sporedne aktivnosti koje ona donosi u vidu raznoraznih pošiljki za koje ćete se trkati sa lokalnim bandama, ili švercovanja ukradenih automobila za vašeg fiksera. Tu je i par novih sporednih priča koje neretko predstavljaju bolje iskustvo od glavnih kvestova, dok sada na raspolaganju imate i potpuno novo iskustveno drvo zvano Relic, koje će vam dodati pojedine veoma potentne bonuse za vaše augmentacije i borbu. Iako ovo drvo koje dobijate sa PL definitivno ume da bude korisno, samo po sebi je jako jednostavno sa svega par nodova koje možete otključati traženjem kradene tehnologije po Dogtownu. Ako ste mislili da Cyberpunk ne može izgledati bolje, grešite, s obzirom da je igra dobila i novi grafički update koji implementira takozvani path-tracing, metodu koja pruža znatno realnije osvetljenje na globalnoj skali u apsolutno svim slučajevima i situacijama. Ono je naravno znatno više resursno zahtevno od ray-tracinga, tako da će moći da ga koriste samo oni koji imaju apsolutno najjače konfiguracije dostupne u vidu RTX 4080 i 4090 Nvidia kartica. Iako će ovo značiti samo jako malom delu publike, Cyberpunk je sa ovim opcijama i novim vizuelnim efektima postigao nešto jako blisko fotorealizmu, izgledajući prosto neverovatno u svakom smislu i na svakom koraku, ostavljajući par praznih mesta iza bilo kog konkurenta. Čak i bez tih opcija aktivnih, CP 2077 je i dalje najlepša igra koju gejming ima da ponudi i prosto pršti sa svim kombinacijama odličnog vizuelnog dizajna, muzičke podloge i režiranja. Dogtown inicjalno ne deluje veliko, međutim to mišljenje ćete brzo promeniti, s obzirom na raznovrsne lokacije i opšti haos koji vam ovo mesto nudi. A uz devastaciju i nešto manje svetlosnog zagađenja, stvara se više ta detektivska noir atmosfera koja neodoljivo podseća na Blade Runner filmove. Bagovi postoje, više vizuelne prirode, a i to su retki slučajevi, jer se ovde vidi značajna promena pristupa CDPR-a i ovo je znatno ispoliranije iskustvo. I kada se sve sabere, da li je CP2077 vredan igranja? Nakon svega mogu reći samo – apsolutno da. Čak i osnovna igra je sada dovoljna da vam okupira pažnju na minimum par desetina sati i bez ekspanzije, prerađujući borbene sisteme i druge brojne probleme koji su je krasili. Prilično sam siguran da će CP, uz sve probleme koje ima, kroz par godina biti posmatran od gejming zajednice u pozitivnom svetlu, jer stvarno predstavlja jedno unikatno iskustvo i vratnice koje vode u jedan jezivo realan i prelep distopijski svet. Cyberpunk 2077: Phantom Liberty je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: CD Projekt Red Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Špijunaža se vraća na velika vrata: Cyberpunk 2077: Phantom Liberty recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ako pitate moje prijatelje, svi će vam reći da imam brkato srce. Jer kad zavolite Super Marija krajem osamdesetih, ta ljubav postaje kao plastična flaša – nepovratna. Sa druge strane, ukoliko me poznajete po (ne)slavnoj Super Mario Odyssey recenziji, verovatno mislite da jedina osoba koju više mrzim od čika brke, jeste njegov tvorac Šigeru Mijamoto. Ne, ne, ja samo ne volim loše igre. A Odiseja, iako daleko od loše, nije bila ni sjajna kako se priča. Eto, ne vredi, morao sam opet to da istaknem! I tako, bez obzira na veliku ljubav prema starom receptu skrolujućih 2D platformera, kao da su isključivo 3D Mario igre imale tu moć da puste mašti na volju u neograničenim količinama. Izgleda da je iz nekog razloga, mogućnost građenja atmosfere svetova bila ekskluzivna za treću dimenziju. Ovo je krucijalno, jer priča Super Mario naslova nije spašavanje princeze! Da, ovo jeste ustaljena i dobro poznata postavka, ali priča ovih naslova zavisi upravo od kvaliteta i dubine njenih nivoa. Jer nivoi su pustolovina odnosno priča koju naslov pripoveda. Elem, izgleda da je Super Mario Bros. Wonder uspeo da prokljuvi način da plasira recept maštovitijih naslova serijala u jednu igru dvodimenzionalnog izvođenja. Jer ovoj igri, mašte ne fali. A upravo kao i što naslov sugeriše, spremite se na sijaset čudesa. Prvo moram igru da nahvalim u vizuelnom smislu. Osim što je sve besprekorno utegnuto u smislu modela i dizajna, tako da ništa ne „štrči“, paleta boja i količina efekata su apsolutno neprikosnoveni. Kada u miks uleti i maštovitost izgrađenih nivoa pa momenat njihovih potpunih transformacija i promene gejmpleja, nema tog igrača koji neće biti zamađijan predstavom. Po pitanju zvuka, situacija je bar podjednako dobra. Muzika je besprekorno uklopljena sa tematikom svakog od nivoa, a iznenadne promene i audio sekvence su na potpuno drugom nivou. No ne mogu a da ne krijem razočarenje što sam tek igranjem ove igre saznao da Čarls Martine, glasovni glumac zaslužan za glasove većine Super Mario likova, odlazi u penziju. Već je u ovoj igri zamenjen novim… Solidna zamena, priznajem. Ali svaka promena u odnosu na legendu, mora barem malo da pokvari utisak. Iskreno, mislio sam da će Čarls doživotno biti u ovoj ulozi. Ali kako je Nintendo samo jedna multimilijarderska kompanija a ne zemlja čuda gde je sreća svih prioritet broj jedan, naravno da ovo nije slučaj. Nedostajaćeš nam, Čarlse… Dobro, blagoj depresiji nije mesto u recenziji jedne ovako vesele igre, pa da se vratimo na pozitivne strane. Igra naravno nudi multiplejer opciju, pa osim tradicionalne u lokalu, možete snage udružiti i sa onlajn igračima. Na raspolaganju imamo dvanaest različitih karaktera, gde su Joši i Nebit predviđeni za manje iskusne igrače, kako protivnici ne mogu da ih povrede. Ali iz tog razloga, ne mogu ni da skupljaju različite specijalne sposobnosti. Što se sposobnosti tiče, tu su svakako neke očekivane, kao što je recimo vatreni cvet, ali najupečatljivija od svih ovde je nova sposobnost likova da se pretvore u slona. Sivo, snažno i stameno stvorenje, otvara mogućnosti ka novim trenucima u igranju. Iako nisam ljubitelj momenata gde su u potpunosti menja izgled i oblik likova, već više volim tradicionalne moći, ovaj detalj će sigurno biti uzbudljiv mlađim igračima i u tome nema ničeg lošeg. Nesumnjiva zvezda igre jesu trenuci koji ono „wonder“ najviše ističu u prvi plan. U svakom od nivoa, ukoliko pronađete i pokupite „wonder flower“ (po srpski „čudić“?), očekuje vas iznenađenje. Ili će vaš lik doživeti ogromnu promenu, ili nivo. Ili još bolje – oba! Efekti ovog cveta su uvek neočekivani i odlično su osmišljeni ne bi li razvojnom timu dopustili da pusti mašti na volju. Tako da su ovo neki od najzanimljivijih trenutaka u igri, a ima ih pregršt. U svakom slučaju, budite sigurni da nakon što pokupite Čudić (o ne, ustalilo mi se!), očekuje vas nešto fantastično. A činjenica da su ovi momenti prisutni praktično u svakom nivou, neverovatna je stvar. Interesantna je i odluka da se izjednače likovi po pitanju prepoznatljivih karakteristika. Tako recimo Luiđi više neće imati bolji skok, a Pič ne može da koristi čuveni „floating jump“. Ali umesto toga, sada su tu bedževi koje pronalazite širom sveta i koji vam dodeljuju jednu specijalnu sposobnost. Moguće je nositi samo jedan bedž u određenom trenutku i ukoliko igrate u lokalnom multiplejeru, svi igrači će biti primorani da koriste isti. U slučaju onlajn igranja, iz nekog razloga to nije slučaj i svaki od igrača može da odabere svoj bedž, što je u stilu Nintenda – nejasno i misteriozno. Elem, ovi bedževi će vam pružiti mogućnost da koristite sporije padanje, trodupli skok, vertikalni odskok, brže plivanje ili još neku od velikog broja drugih sposobnosti. Meni je ovo iskreno više kao dodatak za hendikep, gde upotrebom neodgovarajućeg bedža možete sebi podići nivo težine nekog nivoa, ali mogu da vidim zašto će ljudima biti interesantno da eksperimentišu sa svim njihovim benefitima. Kada sam ja lično u pitanju, ovoj igri ne mogu da nađem neke konkretne zamerke osim da kažem da je mogla biti još bolja. Iako vas već u startu bombarduje svojim najjačim naoružanjem, oseti se da kvalitet nivoa nije konstantan. Da, sve je šareno, veselo i iznenađujuće, ali osim pametnog postavljanja platformi, da bi igra bila savršena, mora konstantno i izvlačiti ono najbolje iz igrača. A za svaki njegov trud i uspeh, uzvraćati osećajem dostignuća i ostalih igračkih blagostanja. Ovde ne mogu da kažem da je baš svaki nivo istog kvaliteta u tom smislu. Ali na svu sreću, tvrdim da je kvalitet nivoa rastao kako sam dalje odmicao sa napretkom. Što je i te kako bolje nego da je bio konstantan a nikada sjajan. U tom pogledu, očekuje vas zavidan broj apsolutno božanstvenih nivoa. A tek jedan mali broj običnih, upakovanih u šarene papire te ubačenih u miks. Povremena ponavljanja po pitanju sposobnosti koje ćete koristiti ili „wonder“ efekata, takođe mi nisu ulivala mnogo vere da se igra neće spotaći o sopstvene noge. No drago mi je da sam pogrešio. Super Mario Bros. Wonder tek malo računa na nepodeljenu posvećenost i ljubav njenih obožavalaca koji će igru braniti i tvrditi da je vole gotovo bez obzira na sve. Ostatak je ipak nerecikliran, originalan kvalitet izuzetno visokog nivoa i u tom smislu, pohvale i s moje strane. Ali moglo je biti bolje! Dok mi iz daleka maše Super Mario Odiseja, večito me podsećajući na masovnu hipnozu kojom je pre šest godina uverila igrače u svoju superiornost koju i dan danas neizostavno moram da osporavam, shvatam da ne mora baš svaka igra sjajnog serijala biti savršena. Ovako blizu savršenstva, i više je nego dovoljan nivo kvaliteta da održi kultni status i veličinu Nintendovog bezvremenog junaka. A povremeni naslovi koji dotiču tavanicu kvaliteta, svakako će i dalje nastaviti da se pojavljuju. Od takvog recepta smenjivanja kvaliteta, više i bolje nikada i neću tražiti. Ali ću nastaviti da insistiram da manje od toga – ne dolazi u obzir! Super Mario Bros. Wonder je čudesna igra. Okupite društvo i organizujte nezaboravno veče platformisanja. Sve su šanse da će vam isto jako brzo prerasti i u tradiciju. Super Mario Bros. Wonder je dostupan za Nintendo Switch Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Brkato čudo: Super Mario Bros. Wonder recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ah Insomniače, kućo stara, nedostajao si nam. Nije toliko dugo prošlo od poslednjeg Spajdija, konkretno Majlsa Moralesa, koji je doduše ostavio relativno mlak utisak primarno zato što je bio prekratak i više je odavao osećaj DLC-a, a ne kompletne igre. Međutim, Spider-man 2 je definitivno unapređenje i svakako predstavlja punokrvni nastavak, koji ima ne tako lak zadatak da prebaci ne tako nisku lestvicu koju je postavio prethodnik. Sada se možete zezati sa dva Spajdija, i Piterom i Majlsom, i ova igra se nadovezuje bukvalno direktno na kraj prvog dela i Miles Moralesa koji su se nekako paralelno odigravali. Sada u celu igru ulazi priča o Hariju Osbornu, Piterevom najboljem prijatelju iz detinjstva, kao i unutrašnje sukobe obojice Spajdermena sa konfliktima između njihovog privatnog i superherojskog života. Relativno klasična Spajdermen priča sa vrlo često predvidljivim razvojima događaja, gde Insomniac i dalje nije hteo da rizikuje i ispriča malo uvrnutiju verziju svega. Međutim, to ne apsurdizuje kvalitet priče, jer je ona svakako nošena odličnim performansima glasovnih glumaca, što pogotovu važi za Pitera i njegovu više „ivičastu“ stranu kada navuče crno simbiotsko odelo. Kao što ste sigurno videli ili pretpostavili, između ostalih zlikovaca, kao što je Kraven (inače jako zanimljiv tip sa relativno jednostavnim karnalnim motivacijama), ovde u igru ulazi i Venom, verovatno omiljeni među fanovima paukolikog heroja. Celokupna priča koja se vrti oko Venoma, Kravena, pa i čak drugih sporednih zlikovaca vas neće oduvati svojim razvojem i predvidljiva je u 90% slučajeva, ali svakako predstavlja i dalje jednu punokrvnu Spajdi priču koja će vam svakako držati pažnju u pauzama od onoga što će vam svakako najviše zabave pružati. Njujork je ogroman i prelep, a sa Bruklinom i Kvinsom u priči, imaćete priliku da oprobate svoje veštine letenja sa Piterovom mrežom, a sada i novim wingsuit-om. Ovo u solidnoj meri menja kako ćete putovati kroz grad, jer pored standardnih manevara sa mrežom, i ovu mehaniku ćete često koristiti da prevalite ogromne distance. Sada imate ogromne praćke po gradu kojima se možete lansirati još više nego obično, kao i brojne vazdušne tunele koji će vas voditi kroz grad i nositi ogromnom brzinom. Ove situacije često zovu upotrebu mreže prevaziđenom, međutim ja je se nikada u potpunosti nisam odrekao, tako da sam često koristio kombinaciju. Tu su i novi vazdušni manevri koji će vam davati više slobode pri kretanju, dok je Insomniac odlično napravio osećaj u ovom proširenom sistemu da bude još bolji, još fluidniji i najbitnije – još zabavniji. Borbeni sistem je zato doživeo solidno proširenje, unoseći još specifičnih sposobnosti za Pitera i Majlsa, koje ćete otključavati pomoću iskustvenih poena i prolaskom kroz priču. Raznovrsnost pri borbama je znatno veća, pogotovu zbog vaših gedžeta koji mogu lansirati neprijatelje u vazduh, privući ih sve na jedno mesto, pa čak i uvezivati više mrežom. Ovo otvara pristup različitim borbenim potezima koji situaciono mogu stvoriti veliku slobodu u borbi i zapravo naterati igrača da bude kreativan, sve to dok sama borba izgleda maestralno koreografisana. Na većim težinama, protivnici su veoma agresivni i umeju dobro da čuvaju jedni drugima leđa u stealth segmentima, koji su takođe dobili par unapređenja kao što je zipline od mreže, omogućavajući znatno veći pristup neprijateljima sa visine. Takođe, svi gedžeti su potpomognuti i veštinama dvojice Spajdermena, gde se Piter i Majls solidno razlikuju u pristupu borbi i kojim potezima se mogu efikasnije služiti. Ovde postoji i faktor otvaranja značajno zabavnih sposobnosti, pogotovu kada otključate simbiotsko odelo. Novi Spajdi je uveo i sistem pariranja. Samih tipova protivnika takođe ima znatno više, koji sada mogu koristiti značajno opasnije setove udaraca, kao i udarce koji se mogu samo izbeći ili samo parirati, terajući igrače da vode računa još više nego ranije. Generalno, uz sve ove kombinacije, dosta novih vazdušnih poteza i ludih gedžeta, borba je najzabavnija što je bila i nakon par desetina sati i dalje vas neće smoriti sve do kraja same igre. E sad, van toga, Spajdiji će moći da se petljaju sa dosta standardnih aktivnosti koje smo već videli u prethodnoj igri kao što su sitni zločini, kopanje po distriktima za spajderbotove i slično. Nove aktivnosti su tu, kao što su Mysteriovi izazovi koji će vam uglavnom tražiti da pobedite neprijatelje za određeno vreme, Kravenovi dronovi koje ćete juriti u zanimljivim letačkim izazovima, kao i raznorazni štekovi Majlsovog strica, bivšeg kriminalca, koji imaju nekoliko interesantnih zagonetki iza sebe. Generalno, kroz sve ove aktivnosti, a i sporedne kvestove (koji su znatno bolji i dodaju solidan kontekst kako Majlsu i Piteru, tako i potencijalnim budućim zločincima i nekim manjim akterima), skupljaćete neophodne komponente koje ćete koristiti da unapređujete svoje odelo i svoje gedžete. Odela se takođe vraćaju u velikom stilu, te ih ima znatno više nego u prethodniku. Iako igraju isključivo kozmetičku ulogu, broj opcija koje vam igra nudi, a sada i različitih boja za svako odelo će vas svakako navući da povremeno promenite svoj Spajdi imidž. Mislim da Njujork nikada bolje nije izgledao u nekoj igri, a ovaj grad možda može važiti i za najživlje mesto u video igrama uopšte. Apsolutno je prepunjen objektima, ljudima i saobraćajem u znatno većoj meri nego u prethodnoj igri koja je već radila odličan posao. Često možete naći ljude kako se bave određenim poslovima i razgovaraju, dok sve to možete videti sa impresivne daljine s obzirom da je Insomniac nekako našao način da još više proširi distancu iscrtavanja tekstura i likova. U svakom modu ćete sada imati i ray-tracing, gde Insomniac čak i na 60 fps performansnom modu izvlači neverovatnu količinu detalja i velelepno osvetljenje gde je svaki prizor raj za oči. Prelazeći most u Bruklin i Kvins videćete da su četvrti veoma verno kreirane, međutim ne donose previše novih mehanika što se tiče putovanja i samog navigiranja naspram Menhetna. Iako je ovo propuštena prilika da se napravi nova zavrzlama sa ovim novim delovima grada, i dalje ćete raditi ”Spajdi stvari” kako samo znate i umete. Muzika je naravno ostala podjednako epska i grandiozna kao što je bila u prvom Spajdiju, stvarno doprinoseći ukupnom doživljaju i uklapajući se odlično u skoro svakoj sceni. Da, tu su i dalje notorne šunjalačke sekvence sa MJ, međutim, i one su dobile unapređenje gde MJ sada ima tejzer i više opcija da se direktno sukobi sa neprijateljima i da im odvuče pažnju lakše nego pre. Svakako, ovih sekvenci ima jako malo kroz igru, pa vas neće odvući previše od Spajdisanja. Sve u svemu, Spajdermen 2 je verovatno i bez premca najbolja superherojska igra, uspešno menjajući sopstvene prethodnike u tome, gde Insomniac nekako uspeva da podigne lestvicu sa svakom novom iteracijom. Nažalost, smatram da je priča ovde mogla mnogo bolje da iskoristi svoj potencijal koji jeste dostizao solidne visine u određenim momentima, ali činjenica je da se Insomniac odlučio za relativno bezbednu putanju. Da li zbog limitacija samog Marvel brenda ili generalno odluke koja bi bila najviše prijemčiva svim uzrastima, nebitno je. Iako je priča predvidljiva, glumci su ponovo apsolutno pokidali. Iako se Spajdi 2 meri po nekim nemerljivim i nevidljivim parametrima kroz narativ i atmosferu, ovo je jedna od najzabavnijih igara koje sam igrao ove godine, a možda i uopšte. Pa što kaže Redži Fil-Em, bivši CEO Nintenda: ”Igra treba da bude zabavna”. Na kraju krajeva, nije li to dovoljno? Marvel’s Spider-Man 2 je dostupan za PlayStation 5 Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Dva Spajdermena su bolji nego jedan: Marvel’s Spider-Man 2 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Jedna od najimpresivnijih stvari u vezi japanskih anime franšiza, jeste činjenica da bez obzira da li je u pitanju video igra, anime serijal ili možda vizuelna novela, svaki iole poznatiji brend sa sobom nosi potpuno drugačije i prepoznatljivo iskustvo. Istina, neupućenom posmatraču sa strane će sve to ličiti na „kineske crtaće“, ali čim i najmanje upoznate bar dva različita proizvoda iz ove sfere zabave, njihove razlike i specifičnosti će postati izrazito evidentne. Jedan od brendova koji me je naveo na ovo razmišljanje, jeste upravo „Fate“ ili preciznije „Fate/Stay night“ – serijal koji je nastao početkom ovog veka kao vizuelna novela za odrasle, ali je ubrzo prerastao u čitavu paletu naslova koji se protežu od stripova, preko filmova pa do video igara. I dok je u ovom poslednjem, interaktivnom vidu zabave serijal nešto slabije ustaljen na kućnim konzolama, sve su šanse da će se u budućnosti i to značajno promeniti. Iskreno, Fate/Samurai Remnant je prva igra sa Fate tematikom koju sam iole ozbiljnije zaigrao. I po svemu sudeći deluje kao proizvod koji se duže vreme spremao ne bi li pogodio pravi trenutak i nivo kvaliteta kako ne bi razočarao stare a istovremeno privukao i nove zaljubljenike u serijal. I dok je u svojoj osnovi gejmplej nalik onom iz Warriors serijala, ova igra uspeva da i na tom polju kao i svakom drugom, ostavi svoj prepoznatljiv pečat. Interesantno je da je Fate/Samurai Remnant izgleda prvi naslov ovog univerzuma smešten u drevni Japan, baš kao i druga igra o kojoj smo govorili u ovom broju časopisa – Disgaea 7. I odstupanje od tradicionalne postavke izgleda ni jednoj igri nije učinilo ništa loše. Čak naprotiv, za razliku od modernih ili futurističkih tematika, Japan iz prošlosti je potpuno prirodno „legao“ na obe. U svakom od Fate naslova, glavna priča se vrti oko neke vrste svetog rata koji se odvija između parova ratnika. Ovi parovi predstavljaju gospodara i njegovog slugu – moćnog ratnika koji na neki način funkcioniše po principu „summona“. Ovi ratnici nose ime koje karakteriše njihov tip, pa se tako kao neka vrsta protagoniste, kroz serijal provlači Sejber (eng. Saber) koji koristi mač, Arčer (eng. Archer) ratnik sa lukom i strelom i Berserker, okarakterisan pojačanim fizičkim sposobnostima. Priča prati naslednika legendarnog samuraja Musašija – Ijorija (obojica su istorijske ličnosti) koji igrom slučaja stiče kontrolu nad Sejber i biva uvučen u pomenuti rat. Kako je manje iskusan od drugih gospodara, isprva se ne snalazi najbolje u ovoj ulozi koja ga prirodno ni ne interesuje. Ali nakon što uvidi čemu rat vodi, počinje svoju priču u nastojanju da ne dopusti drugim parovima da dođu do najveće nagrade. Priča pomalo podseća na Gorštaka, moram priznati… Može biti samo jedan! Pardon, dvoje. Svaki od likova, primarno mislim na ratnike svojih gospodara, ima svoje vrline i slabosti. Ali priča koja se razvija između njih, kao i svi odnosi i interakcije koje dele, ostavljaju vrlo specifičan utisak. Rekao bih da je kompletan Fate fazon odlično prenesen, naročito po pitanju detalja kojih je stvarno pregršt. Svaka sitnica se dosta sporo otkriva i igra predstavlja svojevrsni slojeviti kolač koji prosto insistira da ga polako konzumirate. Ovo naročito postaje evidentno prelaskom igre gde se otključava „New Game+“ koji ne samo da pruža mogućnost za dodatne nagrade na višem nivou težine, već otkriva delove priče koje niste videli pri prvom prelasku, bacajući potpuno novo svetlo na neka nerazjašnjena dešavanja. Da ne pominjem da poseduje i sasvim novi završetak koji prosto nema smisla da propustite ukoliko vas priča uvuče u sebe. Na svu sreću, ponovni prelazak igre nije bukvalno polazak od nule, već je neka dešavanja moguće preskočiti a progres se dobrim delom prenosi iz prvog igranja pa sve postaje znatno lakše. Znam da je isprva ovo zvučalo kao surova ideja, ali možete da odahnete. Sam gejmplej ima nekolicinu različitih momenata. Prvi i najevidentniji, jeste akcioni segment gde se borite protiv hordi protivnika koji su uglavnom jednostavni za poraziti ali povremeno prezentuju i snažnijeg protivnika protiv kog je neophodno zaista se potruditi. Dok svaki od karaktera poseduje svoj set veština i mogućnosti za unapređivanje, Sejber i njegov gospodar su najkompleksniji. Sejber je apsolutno nadmoćna mašina, ali Ijori raspolaže nekolicinom različitih stilova borbe koje kombinujete u zavisnosti od protivnika. Dok je jedan dobar protiv čopora slabića, drugi je preporučljiv za jače, pojedinačne neprijatelje. Drugi segment je dosta ređi i tiče se povremenih, strateških deonica, gde je potrebno osvojiti izvesna polja pre suparničkog tima. Ovaj momenat je pomalo konfuzan jer je slabo objašnjen i uvodi čak neke nove stvari za vreme svog kratkog pojavljivanja, ali kada se uhodate poseduje dobru dozu zabavnog faktora. Poslednji segment je istraživanje sveta, odnosno nekolicine gradova koji se pojavljuju u igri. Svaki od njih, osim što sa sobom nosi odlično izgrađenu atmosferu, nudi i lepe količine stvari za pronalaženje. A tu je i Ijorijev dom u kom je moguće igrati dve mini-igre kako biste dobili određene bonuse. Vizuelno, igra izgleda zadovoljavajuće. Animirani avatari, daju dosta na vizuelnoj dopadljivosti, dok su modeli karaktera dovoljno detaljni da je lepo gledati ih u pokretu. No, dok je situacija na računarima i PS5 solidna, Switch varijanta koju smo u ovom slučaju testirali, nudi daleko skromnije iskustvo. Osim što igra izgleda osetno slabije, najveća zamerka tiče se frejmrejta koji prosto bode oči. Ovo naročito dolazi do izražaja pri pomeranju kamere, koja celo iskustvo nekad čini da zaliči na „stop motion“ animaciju. Začuđujuće, ali ovaj problem je daleko manje primetan ukoliko igru igrate u prenosnom režimu. Ali u svakom slučaju budite sigurni da vas igra neće impresionirati u tehničkom smislu, ukoliko se odlučite da je igrate na Nintendovoj konzoli. Stoga odaberite ovu varijantu jedino ukoliko je Switch platforma vaše primarno područje ili prosto želite da igru igrate i u pokretu. U suprotnom, obavezno igrajte na drugom mestu. Po pitanju zvuka, glumačka postava je odradila dobar posao a muzička podloga poseduje neke odlične momente. U tom smislu, audio radi dobro na građenju atmosfere i tu nemam nekih značajnih zamerki. Činjenica je da je ovo jedna igra koja od vas zahteva određenu dozu posvećenosti. U suštini, Fate serijal i jeste takva vrsta franšize. Sećam se da, dok sam gledao filmsku anime trilogiju, nisam uspevao da se uživim baš zbog nedostatka povezanosti sa likovima iz ranijih ostvarenja. Ali Fate/Samurai Remnant vam daje sasvim dovoljno vremena ne samo da se uživite u njen narativ, već i neizostavno zavolite njene karaktere. Ukoliko želite da se upustite u jednu dobro napisanu priču dobrih likova, kvalitetne akcije i mnoštva sadržaja koji prosto navire što više dublje zalazite, ovo je jedna velika preporuka. Siguran sam da će vam postati jedno od onih iskustava za koje ćete shvatiti da ćete ga teško ikada zaboraviti. Na neki način, to je nešto čemu bi svaka igra i trebalo da stremi. Ali svega nekolicina zaista i dostigne taj cilj. Fate/Samurai Remnant je dostupan za Nintendo Switch, PC, PS4 i PS5 Autor: Milan Živković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Sudbina je samuraja da preostaje: Fate/Samurai Remnant recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ukoliko želite da se bavite deljenjem informacija, kao što je to recimo posao novinara, važno je da budete objektivni. Pa i kada pišete o video igrama, bez obzira na lične stavove uvek bi trebalo da budete iskreni i ogoljeni od subjektivnog mišljenja, koliko je to moguće. Ne, nije uvek lako pa čak ni izvodljivo, ali evo nas opet tu – na mestu gde moram da sročim istinu uprkos sopstvenom iskustvu. Da mnogo ne odugovlačim, reč je o najnovijoj igri u Disgaea serijalu. Pa osim što je najnovija i to nosi čak redni broj sedam, sigurno je jedan od najboljih, ako ne upravo i najbolji nastavak koji je franšiza ikada izrodila. A ja bez obzira na ljubav prema prethodnom delu, ovde za zadatak imam priznavanje superiornosti najnovijeg naslova kao i da prozborim par reči o njemu. Disgaea 6, bila je u svakom smislu u savršeno poznatom duhu svih dosadašnjih igara. Stil i motivi, vukli su na onaj crtanoliki, zapadnim svetom inspirisan univerzum, možda i više nego ikada. Protagonista zombi na putu ka vrhu, naspram plejade suludih horor likova i još luđih lokacija, meni je počešao svako mesto na telu koje je svrbelo za čudovišnim motivima u anime fazonu. Sedmica sad nekako uspeva da sasvim iskoči iz poznatih okvira. Dobro, ne sasvim. U ulozi i konstantnoj interakciji ste i dalje sa brojnim demonskim karakterima, ali inspirativni elementi sada grade univerzum zasnovan na istočnjačkoj kulturi. Zamislite u anime serijalima često korišćen Edo period i začinite ga šašavim demonima, pa ćete dobiti tačnu sliku onoga što vas očekuje. No još značajniju promenu od tematske, čini fantastično usaglašavanje mehanika koje kao da su se kroz serijal tiho krčkale ne bi li sada kulminirale jednim odmerenim i staloženim sistemom. Serijal koji je uzduž i popreko poznat po “grindanju” iliti besomučnom (i zabavnom) ponavljaju istih radnji radi unapređivanja karaktera bez kraja i konca, sada je te iste konce čini se malo pritegao i rezultat je sjajan. Ako se prisetimo samo pređašnjeg nastavka i “autobattle” sistema koji vam pomaže da igru “igrate i kada je ne igrate”, razlika je odmah evidentna. Da, moguće je da igri zadate da, dok je konzola ugašena, završava zadatke i “budži” vaše likove, ali sada je to ograničeno isključivo na već pređene nivoe i deluje znatno realnije. Sa druge strane, dok je neke nagrade u nivoima namenjenim za njihovo osvajanje do sada bilo jako teško osvojiti, sada to nije slučaj. Ovde ti nivoi imaju dodatne ciljeve koje ukoliko ispunite, dobijate po jednu nasumičnu nagradu za svaki od njih. Osećaj da ste se za nešto borili samo da biste otišli praznih šaka, sada je skoro sasvim iskorenjen. Jeste, cela poenta serijala i njegove popularnosti na prenosivim konzolama bila je u “grindanju” usput i na svakom koraku. Međutim i tu je potreba sada daleko redukovana, jer umesto da nove likove podižete od nule, možete ih sa lakoćom dovesti do nivoa ostale družine što daleko poboljšava kompletnu dinamiku a ne umanjuje zabavni faktor. Ovo je i dalje igra u kojoj ćete dostizati sumanute nivoe, ali je njihovo postizanje sada daleko zabavnije i pruža bolji osećaj dostignuća. Kao da je igraču data veća kontrola nad celim napretkom i to mnogo znači kada su igre sa nedostižnim ciljevima u pitanju. Naravno podizanje na maksimalan, suludi nivo i dalje je moguće, nakon čega sledi resetovanje od nule, sa mogućnošću da se osnovne statistike još više pojačaju… Pa niste valjda očekivali da će igra biti iole kultivisanija od svojih prethodnika? Vizuelno, igra i dalje koristi 3D stil iz prethodnog nastavka. I dok ovo omogućava lakše i raznovrsnije animiranje karaktera, na vremešnoj Switch konzoli dolazi sa očekivanom, neželjenom nuspojavom. Frejmrejt je sve samo ne stabilan. Bilo da igru igrate u prenosnom režimu ili na televizoru, kao i bez obzira da li ste izabrali režim performansi ili grafike, igra će u nekim situacijama dostići čak i jednocifren broj sličica u sekundi na ekranu. Ovo može biti frustrirajuće ali je izgleda cena koju moramo da platimo za Switch gejming u 2023. i narednim godinama. Na svu sreću, za razliku od prethodnog dela koji je imao čak tri grafičke opcije, ova igra u najvišem podešavanju čini se radi osetno bolje od šestice. Ukoliko ste ovde zbog dobre priče, onda ste retka vrsta ljudi sa kakvom se ne srećem svakog dana. No bez obzira da li je to slučaj, u smislu narativa moram da priznam da nećete posvedočiti nikakvom remek-delu. Likovi su interesantni, njihove interakcije još zabavnije, ali generalno priča nije naročito zadivljujuća. Ovaj put objektivno, zanimljiviji je bio put zombi protagoniste ka vrhu u prethodnom delu, nego što je to ovde situacija. Mada za svaki slučaj vam o priči ovde neću ništa govoriti. Možda će upravo faktor iznenađenja biti dovoljan pokretač ne bi li vam sve učinilo zanimljivijim. Disgaea 7 je šašava, šarena, bombastična, neprekidna riznica zabave za svakoga ko uživa da večito stremi primamljivom vrhuncu svojih sposobnosti. Likovi su zabavni, svet je uvek upečatljiv, a iz mog delimično skromnog iskustva sa serijalom, stekao sam utisak da ne postoji bolja preporuka od upravo ovog nastavka, bez obzira da li ste veteran serijala ili potpuni novajlija koji je upravo pao sa Marsa. Spremite se na izuzetno visoke brojke i po pitanju statistika i po pitanju broja sati koje ćete uz ovu igru provesti. Disgaea je sada zaraznija nego ikad. Disgaea 7: Vows of the Virtueless je dostupan za Nintendo Switch, PC, PS5 i PS4 Autor: Milan Živković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Možda i sam vrhunac serijala: Disgaea 7: Vows of the Virtueless recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Sve je krenulo od Prince of Persia The Sands of Time. Ova inovativna akciona avantura je potpuno obrnula žanr naglavačke i fanovi su tražili još jer dva nastavka i jedan spinoff nisu bili dovoljni. Ubisoft je zatim krenuo da radi na nastavku, ali je potpuno odustao. Ovu ”radnu verziju” je na posletku pretvorio u Assassin’s Creed i tako se rodila nova franšiza. Prvi AC je imao mnoštvo inovacija ali je igra bila repetativna i kratka, što je bilo okej za početak. Onda su čuveni nastavci sa Ezio Auditore utanačili AC serijal u kult video igara i naravno da je Ubisoft krenuo da izbacuje po jednu igru godišnje. Formula je svake godina bila malo bolja ali se nije mnogo razlikovala od prethodnika, pa su izbacili AC Origins koji je opet promenio pristup žanru i prešao iz čiste akcije u akcioni RPG. Od tada, Odissey i Valhalla su bile defacto AC igre koje su bile prevelike, preobimne i predugačke. Ubisoft je hteo da od Valhalle napravi live service igru što im je očigledno uspelo u nekom momentu, ali se osetilo da su malo ”iscrpeli” ovu franšizu. I evo, posle tri godine pauze, imamo novi Assassin’s Creed zvani Mirage i mogu da kažem da su se baš vratili korenima onoga što čini ovaj serijal, možda čak i previše. Assassin’s Creed Mirage je zapravo trebalo da bude DLC za Valhallu ali su rešili da ga pretvore u samostalnu igru. Ova odluka mi se dosta dopala jer stvarno nisam želeo da ponovo palim Valhallu. I dalje me hvata panika samo kada pomislim na sve što treba (ne „može“, nego „treba”) da se radi u igri. Veliki sam fan serijala, toliko da imam sva collector izdanja zaključno sa Black Flag. Zbog toga sam uvek osećao dodatnu gorčinu u ustima kada bih pomislio da mi se neki deo ovog serijala ne dopada, kao što je Valhalla (mada je i Odiseja odmah iza). Srećom, Ubisoft je spustio loptu, budžet i ambicije, a mi fanovi smo dobili novi-stari AC u vidu Mirage-a. Priča prati lopova Basima, asasina koji se pojavljuje u Valhalli i trenira Eivora. U igri ćete saznati kako se Basim pridružio bratstvu i kako je jedan sitan lopov postao kompetentan ubica. Priča se opet vrti oko tajne organizacije, artefaktima Raja i naravno izdaje. Nažalost, priča je mnogo slaba i pogotovo loše ispričana, što je prava šteta. Razvoj priče je izuzetno spor i pun filera što vas kompletno izbaci iz globalne radnje igre. Ovo je radila i Valhalla i ne kapiram zašto Ubisoft i dalje ima ovaj pristup priči. Ono što je krasilo ceo serijal jeste susret sa poznatim istorijskim ličnostima i njihovo mešanje u misterije asasina i njihovih rivala. U Mirage, nažalost, toga nema. Ili barem ja nisam prepoznao nijednu bitniju osobu koja ima veći uticaj na priču. Likovi koji se pojavljuju u igri su dosta jednodimenzionalni i bez karaktera. Sem par izuzetaka, uglavnom nikoga nećete zapamtiti i niko neće ostaviti poseban utisak. Cela igra se dešava u Bagdadu i njegovom okruženju. Sem par specifičnih lokacija, većinu vremena ćete provoditi u gradu koji je velik i gust, što je karakteristika koja krasi stare AC igre. Bagdad je izuzetno pametno dizajniran, a da ne spominjem da ima pregršt detalja i ljudi koji čine Bagdad živim. Krovova ima pregršt kao i visokih lokacija za skakanje i skrivanje. Parkur sistem je nažalost dosta unazađen iz meni nepoznatog razloga. Basim se često glavio na mestima gde nije trebalo ili nije hteo da ide gde ja želim. Tranzicije između animacija su jako grube i repetativne što mi je jako čudno s obzirom da su u AC Unity odradili daleko bolji posao. AC Unity je imao fluidnost i gracioznost, dok je Mirage jako ukočen što se parkura tiče. Ono što je krasilo ranije AC igre je stealth i ubistva iz senki. To je vremenom nestalo počevši od Origins i drago mi je da kažem da ste u Mirage ponovo pravi asasin – ubistva tajnim bodežima ovoga puta rade. Stealth je i dalje bazičan ali je veran starim igrama. Zviždanje, bacanje bodeža za skretanje pažnje je i dalje tu, ali ćete morati fizički da se krijete kako znate i umete – nema dodatnih stealth mehanika tako da ćete morati pametno da isplanirate svoj sledeći potez. Ono što mi se ne dopada jesu animacije ubistva koje su vrlo skriptovane. Na primer, ako sa leđa napadnete stražara koji sedi, on će pre toga da ustane, pogleda vas i tek onda će ga Basim probosti. Umesto da dobije nož u bubreg i da samo ostane na stolici, stražar ulazi u niz animacija koje su nepotrebne, traće vreme i ubijaju imerziju. Ako se desi da vas uhvate, počinje klasičan combat koji je najlošiji u serijalu po mom mišljenju. Basim ima standardni napad i težak napad, dok neprijatelji imaju napad od koga možete da se odbranite mačem (zeleni) ili od koga morate da se sklonite (crveni). Dešavaće vam se, pogotovo u početku, da vas opkruži gomila neprijatelja, ali igra prosto ne zna kako da pristupi borbi u ovoj situaciji. Imate opciju da zaključate fokus na neprijatelja, ali ako vas onda napadne neko drugi, nećete moći da se odbranite. Kako dobijate skill poene, možete da otključate neke nove tipove napada ali to dolazi mnogo kasnije i jako sporo. Na kraju se sve svodi na bazičnu borbu koja mi nije bila zabavna – uglavnom sam sve misije rešavao stealth-om a tukao sam se samo gde sam morao. U globalu mislim da Ubisoft nije posvetio dovoljno vremena i pažnje borbi koliko je posvetio stealth mehanikama. AC Mirage je omaž serijalu, cover band, kineska kopija. Svako malo sam imao osećaj da igram pravu staru AC igru pogotovo u momentima koji su klasični za serijal. Prilaz skrivenoj bazi je identičan kao u AC3, skidanje wanted postera i potplaćivanje govornika da vam se spusti wanted nivo je klasičan AC. Skrivanje u masi, uskakanje u kućice i pentranje po krovovima je i dalje tu, i dalje je dobro – ali nije dovoljno dobro. Tokom igranja sam svakako imao osmeh na licu i često sam primećivao momente gde se vidi da su developeri igrali prethodne delove, ali sam i često video da developeri nisu imali dovoljno iskustva ili resursa da Mirage pretvore u pravu AC igru. Mislim da je i Ubisoft svestan ovoga, tako da cena ove igre nije prevelika za ono što nudi. Ako ste veliki fan Assassin’s Creed serijala, Mirage ne bi trebalo da propustite, barem zbog nostalgije, ali bih vam preporučio da sačekate neki jači popust bez obzira što se igra inicijalno ne prodaje po punoj ceni. Assassin’s Creed Mirage je dostupan za PS5, PS4, Xbox One, Xbox Series X/S, iOS i PC Autor: Igor Totić Igru ustupio: Ubisoft Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Assassin’s Creed Mirage recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kopiranje uspešnog proizvoda, postalo je toliko ustaljeno da se jedino po učestalosti može meriti sa reizdanjima starih, popularnih naslova. Tržište igara je toliko preplavljeno “obradama”, da deluje kao da je originalnost postala manje važan faktor, dok je sada najbitnije koliko je nešto dobar klon ili koliko daleko gura već postojeću ideju. Dobro, možda situacija i nije toliko distopijska da su sva “vrela” ideja presušila, ali kada negde konačno izroni nešto originalno i novo a vi se tome obradujete bez obzira na kvalitet neočekivane svežine, lako je pomisliti kako je industrija video igara u stanju stagnacije kada su inovacije u pitanju. Eto baš upravo tako, pojavila se igra koja je pred nama. Bez obzira što dolazi od studija koji je radio na originalnoj Lords of the Fallen i igri The Surge, gde su oba naslova podrobno inspirisana soulslike žanrom, Atlas Fallen ovde pravi dobar zaokret. Svakako povlači svoju inspiraciju iz nekih postojećih igara, ali u pitanju je potpuno svež i nesvakidašnji naslov sopstvenog univerzuma. U svojoj biti, Atlas Fallen je akciona avantura u otvorenom svetu, sa fokusom na atmosferične lokacije, njihovo istraživanje i generalno kretanje po svetu. Prisutni su neki momenti koji vas mogu podsetiti na stare Prince of Persia igre ili pak neke od novijih “open world” naslova, ali ovakav paket elemenata nisam video dovoljno skoro da bih ga konkretno mogao povezati sa bilo čime. U svetu gde se prirodni resursi troše u korist evidentno lošeg kulta, igra vas stavlja u ulogu bezimenog protagoniste koji je praktično jedan od robova, prinuđen da radi za dobrobit svojih halapljivih gospodara. Ali kada igrom slučaja stupi u kontakt sa neobičnom rukavicom koja je naizgled “nastanjena” misterioznim stvorenjem, logično stičete sijaset borbenih sposobnosti koje su ključne kako biste zaustavili zlo u svetu i naravno, propadanje planete. Igra se odvija iz trećeg lica i vrlo brzo vas izvodi na svoja prostranstva kojima se možete slobodno kretati. Jedna od zanimljivijih mehanika, jeste mogućnost da klizite po pesku kojim je svet prekriven i na taj način, efikasnije prelazite velike razdaljine. Zapravo, pesak je i jedan od glavnih motiva igre, jer vam manipulacija njime zapravo predstavlja glavno oružje u borbi protiv neprijatelja. Akcija može delovati haotično ili previše dinamično, ali u borbi protiv skrivenih i nemilosrdnih monstruma koji vladaju ovim svetom, taktika igra glavnu ulogu. Osim što je ključno izbeći napad, ili još bolje tempirati blok tako da se potpuno poništi i na kratko zaustavi neprijatelja, jedan od zanimljivijih sistema predstavlja skaliranje napada u tri nivoa jačine. Napadanjem protivnika, puni se “momentum” skala koja, što je više napunjena, više ojačava i vaše udarce. Kao nuspojava ovome, udarci koje primite će takođe nanositi više štete vašem karakteru. No, kako bi se ova skala strateški ispraznila, na raspolaganju imate specijalne udarce koje možete koristiti u zavisnosti od nivoa do kog je skala napunjena. Tako proizvoljno na skalu postavljate specijalne napade po želji, gde maksimalan treći nivo garantuje spektakularne i moćne veštine, ali sa sobom povlači i rizik od lakšeg poraza. Iskreno, ovakav sistem se retko viđa u današnjim igrama i bez obzira na delimičnu ispraznost nekih od njegovih elemenata, srdačno ga pozdravljam kao dašak svežeg vazduha u pustinji. U svojoj suštini, Atlas Fallen je igra koja poziva na istraživanje. Svet je velik i poprilično vertikalan, što znači da ćete dosta skakati i pentrati se po ruševinama i misterioznim građevinama, ali i zalaziti duboko u pećine i skrivene lokacije. Igra je puna stvari za pokupiti tako da će ‘’ljubitelji sakupljanja’’ i te kako uživati, a mogu se radovati i odličnom dizajnu predela gde je otkrivanje svakog od njih samo po sebi nagrada. Bez obzira na sijaset sporednih aktivnosti koje nagrađuju unapređivanjem vašeg karaktera, ovo uopšte nije nešto što ukoliko preskočite, gubite na sadržaju. Sve najbitnije i najzanimljivije elemente po pitanju opreme i sposobnosti pa i narativa, dobijate isključivo prelazeći glavnu priču. I to je sasvim OK. Osim klizanja na pesku, vaš karakter ima sposobnost i da skoči više puta bez da dodirne zemlju kao i da se odbacuje u daljinu kako bi premostio veće provalije. Tu na scenu stupa i značajan “metroidvanija” momenat gde će prethodno posećene lokacije otkrivati svoje najveće tajne tek nakon što se naknadno na njih vratite i upotrebite novostečene sposobnosti. Srećom, bez obzira što nije u pitanju igra najvišeg mogućeg budžeta, Atlas Fallen izgleda odlično. Primetićete skromnije animacije na licima karaktera i statičnije, ili pak jednostavnije objekte, ali u grafičkom smislu, ovo je jedna zaista lepa igra. Njen vizuelni potencijal naročito dolazi do izražaja kada zastanete i osmotrite svoje okruženje, ili još bolje – daleke pejzaže pune života. Da me je igra ikada naterala da je kupim, bilo bi to jer su me osvojili njeni atmosferični krajolici. Naravno, Atlas Fallen nije bez mana. Neke su očekivane i nije ih teško oprostiti dok za neke druge ne možete a da ne osetite žal, jer igru tako smotano sputavaju da dostigne daleko veće visine svog potencijala. Za početak, otvorenost i dizajn sveta, nepobitno sa sobom povlače izuzetnu posvećenost kada je dizajn kretanja u pitanju. Nažalost, često sve može delovati trapavo i komično, nakon što promašite skok ili počnete da se verete po strmim nagibima. Nezgrapnost u tom smislu ruši dobar deo utiska kada je atmosfera u pitanju. A naročito se prenosi i na same borbe koje mogu da odaju klimav utisak, naročito kada kamera pomahnita i poginete po šesti put bez da ste krivi. Ali ako bih morao da prstom uperim na najvećeg krivca za slabiji konačni utisak, bila bi to priča i karakteri koji je nose. Sama po sebi, priča ima dobru ideju ali je ne realizuje ni u šta posebno. Grandioznost zapleta se nazire u startu ali kako igra odmiče, lako je steći utisak narativne prezentacije nekih od igara s početka ovog milenijuma. Poput krvnih neprijatelja, likovi igre kao da s namerom žele da pripovedanje srozaju na još niži nivo, pa snažno čine jednu nezanimljivu gomilu individua sa kojima teško da ćete se i u najmanjoj meri povezati. Lik koji se krije u rukavici protagoniste, priča više nego što ste radi slušati. A sam protagonista, iako solidno odglumljen od strane glasovnog glumca, deluje kao da mu je sva dopadljivost isisana “pimpovanim” Kirbi usisivačem. Velika je verovatnoća da će vas svi ovi mrtvosani elementi odbiti od igre u nekom trenutku, ali ukoliko uspete da pređete preko njih i dozvolite sebi da se otisnete u ono što valja, bićete svakako nagrađeni izuzetno zabavnom stranom ovog naslova. Nažalost, realno je reći da se takav nivo posvećenosti teško može očekivati od današnjeg igrača, gde svaki naslov daje sve od sebe da vam privuče pažnju. Tako da je ova igra ipak nešto teža za preporučiti. Ali je bar vrlo jednostavno postaviti njene adute, za one koji smatraju da se u njima krije dovoljan razlog za nabavljanje. Ukoliko uživate u istraživanju, sakupljanju predmeta, lepim svetovima sa dobrim dizajnom, inovativne i bombastične borbe, onda bi svakako bilo dobro da ovoj igri pružite šansu. Ali ukoliko vam je kod interaktivne zabave glavni faktor priča i svet nošen likovima, onda mi je drago što ste pročitali ovu recenziju u celosti. Upravo sam vam sačuvao nešto novca. Potrošite ga na nešto pametnije! Atlas Fallen je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Milan Živković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Pade Atlas niotkuda: Atlas Fallen recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu